Kako su u Čačku tokom Velikog rata zabranjeni ćirilica i šljivovica

3
416

ČAČAK – Jula 1916. godine okupacione vlasti u Čačku pretresle su knjižare tražeći čitanke na ćirilici – bez uspeha.

Dva dana kasnije, u ponovljenom pretresu, u knjižari Milivoja Žilovića pronađene su i zaplenjene dve ćirilične knjige.

U to vreme, službeno pismo u Čačku bila je isključivo latinica, pečati okupacionih vlasti imali su natpise samo na nemačkom i hrvatskom – „Gemeindeamt” i „Poglavarstvo opštine” – a još maja iste godine naređeno je da se koristi isključivo gregorijanski kalendar.

Ovi momenti zabeleženi u studiji istoričara dr Bogdana Trifunovića – „Život pod okupacijom” – svedoče po kojim je pravilima živela čitava, okupirana Srbija između dva novembra, 1915. i 1918. godine.

– Želeo sam da osvetlim jedno kratko poglavlje u trajanju Srbije i Čačanskog okruga, tokom kojeg je velika istorija naprosto progutala malog čoveka. Da utvrdim kako se tih godina preživljavalo u selu i gradu, od čega se bolovalo ili umiralo… – objašnjava Trifunović.

Zato je, kaže, među izvore uvrstio i memoare srpskih autora, ali i austrougarskih oficira, direktnih aktera okupacionog režima u Srbiji.

Dr Bogdan Trifunović, doktorant Instituta „Artes Liberales” Univerziteta u Varšavi, direktor je Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis” u Čačku.

Čačak je, inače, napušten 1. novembra 1915. godine u 16.00 sati, bez borbe i ispaljenog metka sa srpske strane.

Komanda vojske odredila je dr Venceslava Stejskala, majora srpske vojske češkog porekla, da prema Ženevskoj konvenciji preda čačansku bolnicu okupacionoj sili, što je on i učinio i to u uniformi srpskog oficira, koju je odbijao da skine sve vreme okupacije, iako je vraćen u bolnicu, na posao.

Sutradan, 2. novembra, austrougarska vojna komanda mesta naredila je svim vlasnicima da otvore dućane i kafane.

Čačanski hotel „Kren” stavljen je na raspolaganje oficirima okupatora i preimenovan u „Viribus Unitis” (Sjedinjene snage), a komandant je tražio trojicu talaca, koji „životima garantuju” da se vojsci ništa neće dogoditi od strane stanovnika.

Određeni su prota Sreten Mihailović, trgovac gvožđarijom Naum Trifunović i neki Ristić. Tako su počeli prvi dani okupacije o kojima će Isidora Sekulić kasnije u „Zapisima” reći: „Kad jedan narod bude pregažen i smrvljen, nastane nešto kao preistorijsko doba. . . Naučili smo da sve ne znači ništa”.

Zlo i naopako za svaku kuću bio je ulazak švapskih taljiga u avliju, u koje su vojnici trpali sve što zateknu, a naročito je upamćen cuksfirer Vajs iz čačanske žandarmerije, jer je nepogrešivo nalazio skriveno oružje, bakar i hranu.

Srpska vojska je otišla iz zemlje i ko bi sad mogao pomoći, ako ne Rusi? Makar u željama.

Već prve okupacione jeseni, austrougarski oficir i književnik Šandor Fridrih Rozenfeld beleži u Čačku da je „razgovarao sa nekoliko istaknutih meštana i bio zapanjen koliko ljudi malo znaju o ratnom stanju”.

Rekli su mu da Rusi marširaju preko Marne u Sofiju i da su već ušli u Beograd. Svi vojnici koji su poginuli u čačanskom kraju ili umrli u Gradskoj bolnici sahranjivani su na istom groblju prekoputa bolnice, sa centralnim spomenikom i natpisom „Es starb ein jeder fur sein Vaterland” („Umro je svaki za svoju otadžbinu“).

A civili nisu mogli da prebole koleru, difteriju, malariju i glad. U nedostatku robe i novca razvila se trampa, iako zabranjena. Za kilogram masti seljaci su tražili i dobijali pet kilograma šećera. Zvanični kurs bio je jedna kruna=dva dinara, kilogram šećera koštao je 14 kruna, dok je vlast objavila obavezan rad za svu decu stariju od 12 godina i kazne od 50 do 100 kruna za svaki nezasejan hektar.

Od šljiva su pravljeni pekmez i rakija, ali ni jedno ni drugo nije dopalo srpskih seljaka.

Pečenje rakije 1918. godine organizovano je tako da su sve kace za šljive skupljane na jednom mestu u opštinama i tu su ih seljaci punili, dovlačeći šljivu. Liferanti su pekli rakiju, okupator je uzimao svoj deo, a seljaci ništa.

Vlasnici šljivika dobijali su godišnje samo 50 litara „ljute” za svoje potrebe, dok je u krčmama bila zabranjena njena prodaja.

Umesto rakije, gost je mogao dobiti jednu ili dve čašice konjaka a krčmari su onda, šta bi drugo, bojili rakiju i prodavali je kao konjak.

Ni u ratu, ili pogotovo ne u ratu, od šverca nema odbrane. Čačanski preprodavci krili su vreće sa hranom u, ni manje ni više, sobi predsednika Prekog suda, znajući da tu niko neće tražiti švercovane namirnice.

Zato su predsednikovom posilnom, vojniku Šeferu iz Češke, svakodnevno davali po tanjir jela.

Veliki rat bio je poguban po stanovništvo Srbije. Evo čačanskih brojki. Varoš je 1910. godine imala 5.671 stanovnika (3.424 muškarca i 2.247 žena), a 1916. godine samo 4.156 duša (1.654+2.502).

U Čačanskom okrugu (srezovi Čačak, Kraljevo, Guča, Ivanjica, Ušće, Raška) za tih šest godina broj stanovnika smanjen je sa 138.911 na 114.783.

Godine 1916. u Okrugu je rođeno 1.931 i umrlo 2.436 meštana.

Poslednji voz sa austrougarskom vojskom napustio je Čačak 25. oktobra 1918. godine, ali su u Ovčar Banji prugu minirali i oborili ga Mihailo i Vojko Čvrkić, braća iz Rožaca sa Kablara.

Iako je okupator sve vreme oduzimao oružje od naroda, kad je vojska Monarhije odlazila po selima oko Čačka treštalo je kao o Božiću.

Trifunović je studiju zaključio podelivši stanovništvo Čačka, po odnosu prema okupatoru, na tri grupe:

– Najveći deo prihvatio je realnost okupacije, tražeći u veoma nepovoljnim uslovima što bolju priliku za preživljavanje. Manjinski deo je oružanim otporom odgovorio na nasilno zauzimanje Srbije i politiku represalija. Treći deo, voljno ili ne, učestvovao je u okupacionoj vlasti, uglavnom držeći položaje u opštinskim kancelarijama ili obavljajući obaveštajne usluge – javlja Tanjug.

Izvor: Politika, Tanjug

3 KOMENTARA

  1. 1931 UMRLO,2436 UMRLO,NIJE LI DANAŠNJA KOMUNISTIČKA OKUPACIJA KOJU JE ZAPOČEO AUSTROUGARSKI KAPLAR JOSIP BROZ,SVE GORA.PROŠLA GODINA JE U SRBIJI BILA 38900 MINUSA.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime