Kako su ubijeni srpski giganti

1
1045
Pexels

Srbija neće imati apsolutno nikakvu šansu ako opet ne bude razvijala domaće gigante koji će imati šta da ponude svetu i da budu oslonac za mala i srednja preduzeća. Bez ozbiljnog koncepta industrijalizacije nećemo dugoročno moći da servisiramo javni dug i imamo visoke i održive stope rasta. Sve drugo je samo kupovanje vremena, da nam ne bude gore.

Vest da je posle dve i po godine trajanja stečajnog postupka nekadašnji industrijski gigant Industrija motora i traktora (IMT) ipak našao kupca, neizbežno je izazvala pomešana osećanja. Koliko god mogla da obraduje što će poznati srpski traktor kao brend preživeti, iako u rukama vlasnika iz Indije, ostavila je gorak ukus zbog osećaja da je sudbina nekih od čuvenih srpskih giganata mogla da bude bolja. Iza mnogih su ostale tek sablasno oronule napuštene zgrade.

U Srbiji je posle prodaje IMT-a koji je bio u stečaju od septembra 2015. godine ostalo još 2.069 stečajnih postupaka. Moglo bi se reći da je IMT još i brzo prodat.

Prema podacima Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, prosečno vreme trajanja stečajnih postupaka u Srbiji je dve godine, 11 meseci i jedan dan, a postoje stečajni postupci koji traju i više od decenije i po. U 15 slučajeva stečajni postupci traju od 15 do 22 godine.

Tužnu sudbinu nekadašnjih giganata, ponosa srpske privrede, najbolje oslikavaju primeri koji su se prvi nametnuli.

1. Generaleksport, čuveni Geneks, spoljnotrgovinska kompanija koju su nekada zvali država u državi, u stečaj je otišla krajem 2015. godine. Bio je 16. među 600 najuspešnijih firmi u zemljama u razvoju, sa 60 preduzeća širom sveta i godišnjim obrtom od šest milijardi dinara 1989. godine. Čuvena Geneksova kula, Zapadna kapija Beograda, deceniju i po zvrji prazna i čeka kupca.

2. Zastava u Kragujevcu, najveći industrijski gigant na Balkanu osnovan 1953. godine, proizvela je više od četiri miliona automobila, od kojih je 650.000 plasirano na tržišta 76 zemalja u svetu. Sa kooperantima je zapošljavala više od 50.000 ljudi. Ugašena je januara 2011, pošto je od 2006. godine od nje ostalo samo akcionarsko društvo — „Zastava auto“, preduzeće koje je osnovano posle sporazuma sa italijanskim „Fijatom“ koji danas u Kragujevcu pravi svoj automobil.

3. Kombinat „Servo Mihalj“ u Zrenjaninu, najveći proizvođač hrane u velikoj Jugoslaviji. Gigant koji je imao 42 fabrike i zapošljavao 24.000 radnika i sarađivao s 25.000 kooperanata. Duže od decenije trajao je stečajni postupak „Serva Mihalja“ u zrenjaninskom Privrednom sudu, da bi se pred kraj 2005. godine kombinat našao na rasprodaji. Slično su prošli i ostali veliki poljoprivredni kombinati u Vojvodini.

4. Magnohrom Kraljevo — Agencija za licenciranje stečajnih upravnika oglasila je sredinom februara ove godine prodaju nekadašnjeg kraljevačkog giganta po početnoj ceni od oko 275 miliona dinara. Između ostalog, na prodaji je poslovni kompleks Fabrike vatrostalnih materijala u Kraljevu, rudnici Šumadija i Magnezit sa pogonima eksploatacije i separacije rude vatrostalnih materijala na više lokacija, celokupna oprema Fabrike vatrostalnih materijala i eksploataciona prava na poljima rudnika Šumadija i Magnezit, kao i zemljište u svojini Magnohroma na području Kraljeva, Čačka, Čajetine i Gornjeg Milanovca.

5. Elektronska industrija (EI) Niš je još jedan gigant nad kojim je pre dve godine, po odluci Privrednog suda u Nišu otvoren postupak stečaja, posle 69 godina postojanja. Početkom „zlatnih“ osamdesetih godina prošlog veka tadašnji SOUR Elektronska industrija zapošljavao je više od 28.000 radnika, od kojih je oko 18.000 radilo u niškoj EI. Taj holding je minule decenije zvanično imao čak 102 firme.

6. Goša holding u Smederevskoj Palanci — januara ove godine Privredni sud u Požarevcu doneo je rešenje o otvaranju stečaja u Fabrici šinskih vozila „Goša“ u Smederevskoj Palanci. Osnovana je 1923. godine srpskim i francuskim kapitalom pod nazivom Jasenica AD, kao radionica za remont vagona i izradu čeličnih konstrukcija, izrasla vremenom u holding koji je činio više od 20 zavisnih kompanija.

7. Industrija motora Rakovica (IMR) — otišla u stečaj aprila prošle godine. Industrijski gigant u kome je nekada radilo 7.700 ljudi spao je na šezdesetak zaposlenih. Osnovana je još 1927. godine kao Industrija aeroplanskih motora, da bi se potom uglavnom bavila proizvodnjom motora za naše traktore.

8. Fabrika guma „Rekord“ u Rakovici više ni fizički ne postoji. Na njenom mestu nikao je tržni centar „Kapitol park Rakovica“. Nastao još 1925. godine, „Rekord“ je posle Drugog svetskog rata uspešno poslovao, izvozio pneumatike u 25 zemalja Evrope, Afrike, Amerike i zapošljavao oko 5.000 ljudi koji su radili u četiri smene. Izvoz tokom osamdesetih godina prošlog veka dostizao je 22 miliona dolara godišnje. Uspešno je ovo preduzeće radilo i u vreme sankcija, ali i neposredno posle toga. Usledila je zatim čuvena privatizacija koja je „Rekordu“ došla glave, jer je proces restrukturiranja bio neuspešan.

9. DMB Rakovica — Čuvene fabrike auto-motora „21. maj“ (DMB), koja je proizvodila avio, auto, turbo i malolitražne motore, imala fabriku alata i opreme, livnicu, hotele…, ostao je još samo mali trag. Od devet preduzeća koja su činila ovaj nekadašnji gigant postoji još samo Fabrika malolitražnih motora (FMM). Proizvodilo se po licencama „Fijata“, „Lamborginija”, „Rols Rojsa“, „Boša“. Dugo je fabrika proizvodila motore za „zastavu“, „fiću“, „juga“. Krajem osamdesetih, sa 70 odsto kapaciteta u DMB-u je proizvedeno 165.000 motora, a radilo je više od 5.000 ljudi. Vrednost imovine u jednom momentu premašila je milijardu dolara.

10. Industrija konfekcije Kluz u Beogradu jedna od najvećih u zemlji u kojoj je radilo i 10.000 radnika. Likvidirana je još 2011. godine posle neuspelih privatizacija i stečaja.

11. Beogradska konfekcija — Beko u stečaj je otišla 2003. godine. Njeni bivši radnici i akcionari protestovali su početkom februara ove godine ispred Vlade Srbije, zbog toga što stečaj traje 15 godina i traže da se podeli prihod od do sada prodate imovine, od oko 29 miliona evra na ime besplatnih akcija. Na protestu je bilo stotinak od oko 4.500 bivših radnika te fabrike.

Niz sličan ovom bi mogao da potraje. Već do 2012. godine u srpskoj industriji je nestalo više od 600.000 radnih mesta. Prvo pogođena sankcijama, pa NATO bombardovanjem, srpska privreda, a pogotovo industrija je posle 2000. godine dokusurena privatizacijom. Svetska ekonomska kriza 2008. je dodatno „dosolila“. Od milion zaposlenih u industriji 1989. godine, brojka je 2011. spala na oko 370.000.

I IMT je bio među gigantima koji su se sunovratili. Rekordne 1988. godine proizveo je 45.000 traktora i 35.000 mašina i zapošljavao 9.800 radnika. Avgusta 2015. godine u IMT-u je u potpunosti prestala proizvodnja, a preostalih 360 radnika otišlo je na biro rada.

Komentarišući prodaju IMT-a, profesor Ekonomike industrije na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Ljubodrag Savić kaže da mu nisu poznati svi elementi kupoprodajnog ugovora, ali da je dobro da te neke bivše gigante, čak i na ovakav način, oživljavamo. On, doduše, dodaje da to neće biti oživljavanje starog IMT-a, što je i nemoguće, jer je tehnologija u međuvremenu napredovala i mnogo toga se promenilo.

Od svih giganata, kako podseća, preživeli su Železara u Smederevu, Valjaonica bakra i aluminijuma u Sevojnu, Galenika, muče se i još čekaju rešenje RTB Bor, PKB, hemijski kompleks u Pančevu i Kikindi. Uglavnom je preživela namenska industrija koja radi za vojsku i ono što je za nju vezano, kao i fabrike duvana, cementa i pojedine pivare i šećerane koje su prvih godina privatizovane, sumira Savić za Sputnjik.

„Sve posle toga što je nuđeno na prodaju, išlo je, uglavnom, veoma teško. Mi smo u famoznom procesu restrukturiranja imali 176 fabrika, a to su sve uglavnom bili giganti za čiju kupovinu nije bilo interesovanja“, kaže profesor Ekonomskog fakulteta.

Po njegovom mišljenju, ta preduzeća su najviše propala upravo u procesu restrukturiranja kada su pogubili vezu sa dobavljačima i sa kupcima.

„Njihovo mesto zauzeo je neko drugi. Ona su tehničko-tehnološki zastarila, ko je igde mogao da ode on je otišao. I praktično, za ta preduzeća samo se tražio način kako da ih država skine sa svoje grbače“, objašnjava Savić.

On smatra da su ona platila ceh modelu razvoja koji su izabrale novodemokratske vlasti posle 2000. godine, koje su smatrale da će pristup evropskom tržištu i privatizacija, odnosno dolazak stranaca, rešiti sve probleme.

„Najveća žrtva takvog pristupa je bila industrija. Do ekonomske krize 2008. godine u Srbiju je po raznim osnovama ušlo 129 milijardi dolara, od čega svega 59 milijardi od izvoza. Ostalo su bile doznake, donacije, direktne strane investicije, sredstva od privatizacije. A od tih 129 milijardi, 110 milijardi je potrošeno na uvoz“, ukazao je on, ističući da je politika jakog dinara dodatno sahranila srpsku industriju. Time je, kako dodaje, omogućen jeftin, a ne mnogo kvalitetan uvoz, a domaći proizvodi su bili nekonkurentni na domaćem, a posebno na inostranom tržištu.

„Stope rasta industrijske proizvodnje u periodu 2001- 2008. godine bile su 1,9 odsto, stopa rasta BDP-a u to vreme bila je 5,9 odsto, a usluge su rasle po dvocifrenim stopama na godišnjem nivou. I dok je novac pristizao iz sveta, taj piramidalni model razvoja, kao kod Jezde i Dafine, jako je dobro funkcionisao“, kaže Savić.

Osnovni njegov problem bio je kako stalno iznalaziti novac da se zatvore „rupe“ između onoga što smo stvorili i potrošili, a trošili smo, kako dodaje, za četvrtinu više nego što smo stvarali.

„Posle ekonomske krize smo došli u dramatičnu situaciju da taj javni dug jedino možemo vratiti iz takozvanih razmenjivih dobara a to su proizvodi industrije i poljoprivrede. A šta da izvozimo kada nemamo domaću industriju“, konstatovao je sagovornik Sputnjika.

Sada industrija u ukupnom BDP-u učestvuje sa 20-21 odsto, ali to je daleko od učešća, na primer, češke industrije koja čini 37 odsto njihove ukupne privrede, a da ne pričamo o kineskoj koja čini 42-43 odsto.

Mi smo mislili da možemo da nadomestimo velike sisteme dolaskom stranih investitora, ali ovde, nažalost, imamo uglavnom inostrane firme koje dolaze da, figurativno rečeno, upliću kablove, sa proizvodnjom najnižeg tehnološkog nivoa, gde su potrebni ljudi najnižih kvalifikacija. I te fabrike su, kako kaže, izolovana ostrva u srpskoj industrijalizaciji, jer uopšte ili veoma malo računaju na proizvodnju iz okruženja, odnosno na mala i srednja preduzeća u Srbiji.

Savić, ipak, dodaje da moramo biti realni, jer i njihov dolazak uz velike subvencije ima značaj za manje razvijene sredine gde apsolutno nema nikakvog posla.

I to neka ostane tako, kaže on, ali i upozorava da Srbija neće imati apsolutno nikakvu šansu ako uporedo sa takvim preduzećima opet ne bude razvijala domaće gigante koji će zahvaljujući podršci države i kapitalu domaćih lica moći da zapošljavaju nekoliko hiljada radnika i imaju prepoznatljive proizvode u svetu.

„Bez nekog ozbiljnog koncepta industrijalizacije u nekom narednom periodu, naslonjenog na domaću sirovinsku osnovu, Srbija nema nikakve šanse da dugoročno servisira svoj javni dug, da dugoročno obezbeđuje visoke i održive stope rasta. Sve drugo je samo kupovanje vremena, da nam ne bude gore“, zaključio je Savić za Sputnjik.

Mira Kankaraš Trklja

rs.sputniknews.com

1 KOMENTAR

  1. Titovi direktori su uništili sve firme koje su radni ljudi napravili.Potom su kupila deca titovih komunista za džabe.Tako da je u ono malo što je ostalo i u državne ustanove mogućnost zapošljavanja nikakva,osim malog broja udbaških saradnika,uostalom kao i za vrema tita.Ono što njima ne pripada,hajde preko granice za vas nema mesta.Nije pitanje da li si član neke stranke,već da li si udbin ili ne,ako jesi,premeštaće te po zadatku iz jedne u drugu od njinih stranaka,ali ćeš stalno biti na nekoj od funkcijsa.Tako imamo priliku da vidimo da su jedni te isti samo menjali naziv stranke,ali su uvek radili za iste.Sve je isto samo njega nema,e nije nego je sve gore i gore.Tako da se zna ko je sve to uništio i sda kojim razlogom.Nisu tim firmama upravljali ni amerikanci ni nemci,već titovi komunisti,da bi sebe nazvali strani investitori sa raznih kajmanskih ostrva.Česima je na silu nametnut komunistički poredak,pa su ga se oni prvom prilikom oslobodili i krenuli ka vrhu.U Srbiji je komunizam ostao i to u izvornom staljinističkom obliku,tako da se do ovoga časa nije ništa izmenilo,osim što su sebi promenili ime,nazvavši sebe raznim demokratskim i narodnim imenima,ali su sve ostali komunisti.Tako da ovde nema ništa od boljitka već samo propast.Uostalom oni se samo snalaze u haosu,oni ne mogu da funkcionišu u normalnoj atmosferi.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime