I OPET: ŠTA JE TO SA SRBIMA?
Šta je to sa Srbima, narodom koji izumire i seli se sa matičih teritorija ogromnom brzinom ( preko pedeset hiljada godišnje ih ode iz Srbije, a dve trećine nema nameru da se vrati )? U svojoj najnovijoj knjizi, „Srbi u (post)komunizmu“ ( Lio, Gornji Milanovac, 2019. godine ), esejista i prozni pisac iz grada pod Rudnikom ( a inače rodom Pljevaljac ), Miladin Ćosović se bavi upravo nasušnim pitanjima identiteta kao pitanjima ostanka i opstanka. Kao i uvek, u njoj ima dragocenih doprinosa čitanju naše istorije i savremenosti, a neki delovi, poput onog o uticaju turskog ropstva na psihologiju ovog naroda, pravi su dokazi da je i danas, posle svih istraživanja i analiza, moguće reći nešto novo, utemeljeno i korisno za buduće istraživače.
Ćosović je čovek koji se ne libi da pitanja o svom narodu postavlja jasno i oštro; on svoj narod voli, ali mu ne podilazi, i odbija da hvali njegove mane kao vrline. Pa ipak, njegova kritika nije drugosrbijanski nihilizam, nego hrišćanska svest o „pokajanju i samoograničenju kao kategorijama nacionalnog života“ ( Solženjicin ). To, po Solženjicinu, znači:“Samo onaj koji posjeduje uzvišeno pojimanje nacija, koji vidi u njima ne prolazni plod socijalnih formacija, nego složeni, snažni, neponovljivi i ne od ljudi izmišljeni organizam, — samo taj priznaje nacijama i punoću duhovnog života, punoću uzleta i padova, diapazon između svetosti i zločinstva( istina, do krajnjih tačaka dopiru samo pojedine ličnosti).“ Zato veliki ruski pisac nastavlja:“Mi shvatamo patriotizam kao cjelosno i stalno osjećanje ljubavi za svoju naciju uz služenje njoj, ne kroz ulagivanje i odobravanje njenih nepravednih pretenzija, nego otvorenošću u ocjeni njenih poroka, grijeha i kajanja za njih. Trebalo bi već jednom da shvatimo da nema naroda vječno velikih i vječno blagorodnih, to dostojanstvo se s trudom zaslužuje, a lako gubi. Treba znati i to da veličina jednog naroda nije u grmljavini truba, jer se fizička snaga plaća neisplativom duhovnom cijenom. I da se stvarna veličina naroda nalazi u visini i stepenu njegovog duhovnog razvoja, u širini duše, u nenaoružanoj moralnoj čvrstini.“
Iz takve perspektive patriotske opredeljenosti, Miladin Ćosović kreće u potragu za vrlinskim temeljima svog naroda, ne previđajući ni njegove mane. Naravno, on zna da se naša današnjica koreni u onom istorijskom.
POSLEDICE TURSKOG ROPSTVA
Jedno od prvih pitanja koja treba rešiti jeste pitanje posledica koje je po nas ostavilo tursko ropstvo.To pitanje postavlja se sasvim logično – da li smo loši zbig ropstva ili zbog svojih arhetipskih oosobina ( ma koliko pojam arhetipa bio maglovit )? Prethodno slobodni i samosvojni, Srbi su se našli pod vlašću Turaka, koja je trajala skoro pet vekova. Sloboda je u očima raje bila divna; odrpani robovi su uobraziljom gledali Marka i Lazara, dok im je pred očima bila surova stvarnost. Ćosović o Srbinu iz doba ropstva pod Turcima kaže:“Duh mu je bio podvojen: danju je morao biti rajetin, rob, a noću sanja o slobodi, sluša gusle i junačke pjesme, sanja o bratstvu, pravdi, boljem životu“.
Pisac nemilosrdno ukazuje i na stvarnost u kojoj je naš predak živeo:“Zapitajmo se koliko puta dnevno je dobijao napade gneva i morao da ih guta, koliko je puta u tim napadima zamišljao da ubija, kolje tog zadriglog i pohlepnog agu, koliko je puta zaticao sebe kao osvetnika da bi se potom vraćao u realnost roba?“Kad nije mogao da izdrži, Srbin u ropstvu se turčio i „potom teret nečiste savjesti potiskivao agresijom na svoje porijeklo, pretke, sunarodnike“.
NACIONALNI IDENTITET I SOCIJALNA ULOGA
Doba ropstva bilo je vreme u kome je dolazilo, smatra Ćosović, do konfuzije „između nacionalnog identiteta i socijalne uloge“. Identitet je „pamtio“ carska Dušanova vremena, a socijalna uloga je bila najniža moguća, pa je Srbin živeo u predelima onostranosti:“Od takve nametnute socijalne uloge branio se vjerom da ga Bog nije zaboravio, da je njegovo trpljenje i žrtvovanje ulog u budućnost naslednika koji će se kad -tad domoći slobode“.
Srbin je u ropstvu, po Ćosoviću, živeo sa nizom nametnutnih kompleksa: morao je da trpi pravo prve bračne noći, da voda opanke agi dok mu ovaj spava sa ženom, da ga gleda dok ždere hranu koju mu je izneo na trpezu. Stalno zamišljajući osvetu, rajetin je bio i čovek bez zemlje, koji je sve što radi – radio za drugoga. Jedan od razloga krvljenja oko međa u oslobođenoj Srbiji bio je, po Ćosoviću, uspomena na nedavno bezemljaško ropstvo.
Budući da su gnev protiv okupatora i želja za osvetom bili jači od trezvene procene stvarnosti, dolazilo je i do nečega s čim se, kao sa ozbiljnim problemom naše nacionalne psihologije, i danas suočavamo: a to je hipetrofija ega.
OHOLOST I RAJETINSKI MENTALITET
U raspravi o istoriji zavičajnog pljevaljskog kraja, sa samog kraja svoje nove knjige, Ćosović tvrdi da Srbima najviše smeta „samoprecijenjivanje, samoslavopoj, epsko viđenje sebe, a epika je puna mitologema, opijajuće je djelotvorna“. Ona je, na izvestan način, samo obrnuta strana kompleksa niže vrednosti. Mržnja, često kainovska, prema svakome ko nas ne hvali i ne veliča potiče od ropske, rajetinske svesti. Ćosović dodaje:“Dosta Srba nije se mirilo sa pozicijama roba, krenulo je putem nepristajanja, bunilo se, u uobrazilji gradilo svijet otpora i junaštva, nalazilo satisfakciju u pojedincima, izmišljenim i realnim junacima, koji se bore protiv zuluma.“ Ovakvi su mrzeli i prezirali preverice, koje su onda odgovarale mržnjom prema sunarodnicima koji nisu preverili. U narodu koji je nadtrajao ropstvo zapatila se, u isti mah, i sklonost ka odnarođavanju i prezir prema odrodima: to je bila duboka osnova za vekovne sukobe, koji i danas tinjaju i čekaju neki nesrećan čas. Preveravanje je dovodilo do olakog bežanja od krsta lične i nacionalne sudbine, pa su konvertiti postajali i srbofobni pervertiti. Ipak, kaže Ćosović, ne treba zaboraviti da je bilo i rimokatolika i muslimana koji su znali da su Srbi, i nisu se stideli toga. Ima ih i danas, ali beznadežno malo.
IZMEĐU DVA RATA
Srbija se, u drugoj polovini 19. veka, oslobodila Turaka, i njena duša se spremala za veliki oslobodilački podvig od 1912. do 1918. Podvig je izvršen, da bi, kako kaže Ćosović, novi slom nastupio kroz jugoslovenstvo i komunizam.
Između dva svetska rata, došlo je do pokušaja stabilizovanja naše kulture kroz novi aristokratizam – ne staleški, nego duhovni, čiji je, između ostalih, predstavnik bio Momčilo Nastasijević. Ličnosti Isidore Sekulić, Iva Andrića i Miloša Crnjanskog takođe su se razrasle u ovom periodu.
Ali odrečni procesi, od propasti sela do bogaćenja nečasnih, bili su snažniji. Isidora Sekulić je tvrdila da „zemlja uliva karakter u svakoga“ – rušenjem seljakai njegove etike, stvorena je sredina beskarakternih i iskorenjenih. Između dva svetska rata, naši intelektualci su pokušavali da nađu odgovor na pitanje – kako usrećiti Srbe. Nisu znali da reše tu „kvadraturu kruga“, smatra Ćosović. U stalnom kretanju između rajetinskog mentaliteta i pobune, Srbi su se, često nesvesni bitijne pretnje u dubinama nesvesnog, nalazili u opasnosti od apokaliptičkog nihilizma koji vodi revoluciji kao putu ka prisilnoj jednakosti ( ova opasnost je bila svojstvena i ruskom čoveku, pa ju je revolucija iskoristila za svoje ciljeve ). U tom raskoraku, kaže Ćosović, došlo je do kobne podele na monarhiste i komuniste, koja je dovela i do građanskog rata. Taj rat se nastavio zločinima Titove političke policije, OZNE i UDBE, uz neprestano gušenje srbskog nacionalnog osećanja.
U DOBA KOMUNIZMA
Posle rata nastupilo je doba komunističkog trijumfalizma, koji je, smatra Ćosović, skupa sa demonizacijom neprijatelja ( četnika ), ateizmom i utopizmom radikalno fanatizovao društvo. Izvršen je udar ne selo i seljake, inteligencija je zasužnjena zabranom slobodnog mišljenja, a komunistička ideologija je dodatno zaglupljivala ljude verovanjem da sama istorija garantuje pobedu marksističkih ideala i partije kao „avangarde radničke klase“.
Po Ćosoviću, zabluda titoističkog jugoslovenstva je delovala još poraznije po Srbe, jer, zahvaljujući verskim podelama, Južni Sloveni nikad nisu bili braća, a Slovenci i Hrvati su, bar kad je vera u pitanju, pod Brozom bili u mnogo boljem položaju od Srba. Međunacionalna mržnja je, prikrivena propagandom „bratstva – jedinstva“, samo rasla, da bi na kraju buknula u građanskom ratu početkom devedesetih godina prošlog veka.
Titoizam je ostavio dugotrajne posledice u kolektivnoj svesti: penzionisani Titovi oficiri i radnici su ostali da pamte – ko svoje pretorijanske privilegije, ko privid zvani samoupravljanje. „Maršalovo doba“ je bajkovita epoha u kojoj nisi mogao da ostaneš bez posla, a pravo na invalidsku penziju, masovno korišćeno, dovelo je do toga da je baš u Jugoslaviji bilo najviše invalida rada:“Sve te ozakonjene privilegije u uslovima društvene svojine davale su privid lakoće življenja“, kaže Ćosović.
Pravi raj za magarce iz Kolodijevog „Pinokija“.
ATEIZACIJA KAO PUT KA KONFUZIJI
Stalno se vraćajući komunizmu kao uzroku srbske propasti, Ćosović ukazuje da su podobni Srbi za njegovog „vakta“ bili korumpirani privilegijama, dok je postkomunizam doveo do korupcije čudovišnih razmera. Međutim, ključni udar na narod je bila ateizacija, koja je prvo sprovođena zločinom – tako je u Crnoj Gori u životu ostalo samo dvadesetak sveštenika, dok su ostali pobijeni. Rušenje vere je bilo udar i na istorijsku tradiciju, višestruko arhetipizovanu i pounutarnjenu – tradiciju, pre svega, slobode i otpora okupaciji u ime krsta časnog i slobode zlatne. To skupo košta narod, jer je poznato da se arhetipski obrasci ponašanja ponavljaju u ključnim istorijskim situacijama.
Jedna od posledica rušenja pravoslavne vere i masovne ateizacije je, po Ćosoviću, i svojevrsna plima okultizma neposredno posle rušanja Titotopije. Interesovanje za magiju i astrologiju nastupilo je u doba velikog straha i strepnje za opstanak srbskog naroda. Našavši se, posle obezboženja, u stanju egzistencijalne praznine, ljudi su se okrenuli magijskom pogledu na svet i čoveka.
Dodatnoj konfuziji doprinelo je i maskiranje bivših komunista u građaniste – drugosrbijance, koji su se dičili bezbožjem kao i Titovi jurišnici. Tako je Zagorka Golubović imala smelosti da tvrdi da vera u Boga i mogućnost pokajanja na ispovesti čak podstiču zločinačke sklonosti kod ljudi ( pre svega, kod Srba, dežurnih „zločinaca“ sa balkanskih prostora ).
Komunizam nas je, veli Ćosović, bacio u stanje trajne smušenosti: na jednoj strani bila je diktatura, na drugoj samoupravljanje. Što se samih komunista tiče, na njima se zbio paradoks o kome pisac svedoči:“Oni koji su se borili protiv tiranije i izrabljivanja, postali su tirani, ubice, izrabljivači“.
Kraj komunizma zbio se, bar kad je Srbija u pitanju, u režimu Slobodana Miloševića, koji se teturao između sekularnog patriotizma i komunjarskog JULovstva:“Od svih mogućnosti da nešto učini za Srbiju i Srbe, vlast je izabrala najgoru. Pretrpjeli smo grozomorne posledice, a još mnogo sličnih nas čeka“, beleži Ćosović.
POLEMIKA SA JOVANOM MARIĆEM
Ćosović u svojoj knjizi odlučno polemiše sa poznatim psihijatrom Jovanom Marićem, koji je, u svojim etnopsihološkim razmatranjima, došao do stava da su Srbi propali jer ne mogu da usvoje dobre modele ponašanja. A koji su to dobri modeli, pita Ćosović? Da nije možda neoliberalni kapitalizam uzor koji treba slediti? On čoveka pretvara u atomizovano biće bez identiteta, pukog potrošača. Ako Srbija uđe u polumrtvu Evropsku Uniju, ako uleti u NATO, to će, smatra Ćosović, biti njen slom posle svega što je preživela od EU i NATO – zločinaca:“Zar da prihvatimo sekularizam Zapada, koji ruši sve, veru, porodicu, pamćenje?“
Živeći u doba postmodernističkog relativizovanja svake istine, Srbi su se, smatra Ćosović, umorili i od sveta i od sebe, pa zato odlaze iz zemlje za koju su se vekovima borili i za čije dobro su trpeli. Odlaze jer su izgubili nadu da će biti bolje; jer, Srbi mogu da trpe samo dok veruju u budućnost koja će, makar potomcima, doneti svetlost življenja.
Polemišući sa Marićem, Ćosović se spori i sa njegovom tvrdnjom da je pravoslavna sabornost osnova komunističkog kolektivizma. Tobož, mi smo postali komunisti zato što smo bili pravoslavni. To je besmislica, veli Ćosović. Komunizam kod Srba nije došao spontano, nego su im ga nametnuli Staljin i Čerčil. Ali, ostavio je traga na dušu naroda. Između ostalog, to se vidi i po tome što je, pod vođstvom Tita i partije, došlo do pasivizacije naroda, koji je izgubio osećanje lične odgovornosti. Pasivno pretrajavanje, praćeno povremenim izlivima galamdžijskog nezadovoljstva, nije bilo put ka opstanku, nego, kako misli Ćosović, potonuće u privid.
Kada Marić optužuje Srbe zbog sklonosti licemerju, i tu zaboravlja istorijske uslove koji su doveli do pojave hipokrizijskih reakcija na okruženje. Svi mali narodi se kreću između herojstva i dvoličnosti, veli Ćosović, jer žive u teškim uslovima, pod pritiskom velikih i moćnih. Ali, uprkos svemu, Srbi su ostali bolji i čovečniji od zapadnih licemera.
Takođe, ističe Ćosović, nije tačno da je nacionalizam Srba, koji ume da bude svečovečanski, isto što i šovinizam, kao što nije tačno da su Srbi skloni čvrstoj ruci i autoritarizmu samom po sebi. Ako kod Srba postoji nada u snažnu ličnost koja će povesti narod, i ona je posledica istorijskog razvoja:“Podjele su u malom srpskom narodu u istoriji donijele mnogo nevolja i zašto bi bilo čudno, pa i nazadno, da zdravo jezgro srbskog naroda teži čvrstom jedinstvu? To je uostalom pitanje opstanka. I vođe su kroz istoriju našeg naroda bile neophodne/…/ jer su vođe bile oličenje slobodarske narodne volje i simbol jedinstva naroda“.
O IVANU ČOLOVIĆU
Pošto je okončao polemiku sa Marićem, Ćosović se okreće stavovima Ivana Čolovića, koga je svojevremeno podržao Žarko Trebješanin. Njih dvojica su nastojali da Srbe ocene iz perspektive ratnih događaja vezanih za raspad SFRJ, što nije ni pametno, ni pošteno. Narod se u ratu ponaša „vansebno“, jer je sa svih strana ugrožen. Ćosović naročito kritikuje redukovanje svega što se dešavalo sa Srbima na kraju 20. veka na pojavu Slobodana Miloševića, koja je, posle Brozove smrti, bila logična.
Kako i zašto logična?
Zato što je, kaže Ćosović, Srbima bilo dosta poniženja u SFRJ, pa su tražili vođu koji će ih vratiti dostojanstvu u državi koja je bila utemeljena na kominternovskoj srbofobiji. Da i ne govorimo o strahovima Srba u Hrvatskoj i Bosni, koji su se živo sećali ustaških pokolja iz Drugog svetskog rata.
Čolovićeve gluposti o ratu kao „srpskoj avanturi za srpske muškarčine“ nemaju veze sa stvarnošću. Kao lekar u Gornjem Milanovcu baš u doba rata 1991-1995, Ćosović je sretao mladiće koji su rat teško podnosili, i koji nisu imali nikakve avanturističke namere. Svoje političke stavove i animozitet prema Miloševićevoj vlasti, Čolović i Trebješanin su, veli Ćosović, nastojali da odenu u „nauku“, isto kao što je Dubravka Stojanović za zločin protiv muslimana na Novom Zelandu (zločinac koji je pucao na ljude u džamiji zvao se Brendan Tarant ) optuživala srbsku epsku tradiciju, na koju se, između ostalog, masovni ubica pozivao.
O GRAĐANSKOM RATU
Građanski rat krajem 20. veka, koji se odvijao na prostorima bivše Jugoslavije, i u kome je bilo zločina i sa srbske strane, Vladeta Jerotić je problematizovao pitanjem da li bi, posle takvog vođenja rata, Vladika Nikolaj prepoznao svoj narod. Međutim, Ćosović je realističan kad postavlja kontrapitanje – da li to znači da je trebalo, da bismo sačuvali apsolutnu nenasilnost, pustiti vekovne neprijatelje da nas opet kolju?
Dovoljno je setiti se pucanja na srbske svatove na Baščaršiji 6. aprila 1992, i činjenice da je Alija Izetbegović, po nagovoru Amerikanaca, odbio kantonizaciju Bosne i Hercegovine, koja bi sprečila srbsko – muslimanski rat. Naravno, kult Novomučenika i moralne besprekornosti Srba se može razumeti; on je visoki ideal. Ali, šta činiti kad se suočiš sa pretnjom novog genocida, koji bi, da smo ga dopustili 1991-1995, bio drugi takav u 20. veku?
Ćosović se, u svetlosti istorijskih činjenica, pita i da li je naše dičenje Novomučenicama samo kompenzacioni mehanizam naroda koji je naivno poklan za vreme NDH. Zbog toga se odriče Jerotićevog apsolutnog pacifizma, koji Srbe, posle rata vođenog za jugoslovensko nasleđe, skoro da i ne prepoznaje kao narod Vladike Nikolaja. Ćosović se, sa svoje strane, poziva na Ivana Iljina i njegovo delo o neophodnosti suprotstavljanja zlu silom. To je težak put, u kome nema jednostavnih rešenja; ali, to je put neophodan u trenucima biološke ugroženosti naroda.
Videlo se to i devedesetih godina 20. veka.
SUDBINA SRBA KRAJIŠNIKA
Naročito je, smatra Ćosović, bila tragična sudbina Krajišnika. Oni su, za vreme Drugog svetskog rata, prvo pobijeni od ustaša, a onda su im komunisti zabranili da se sećaju. Prvo klanje, pa „bratstvo – jedinstvo“. Ućutkivani su, gonjeni, zabranjivani. Nikad im nisu dozvolili da stvore svoju autonomiju u SR Hrvatskoj, kakva je data Šiptarima u SR Srbiji. Surovo je odbačen i „Predlog za razmišljanje“ koji je 1967, u doba hrvatske jezičke histerije, došao sa srbske strane, kada je traženo da se našem narodu u Hrvatskoj da pravo na imenovanje svog jezika srbskim. MASPOK je, ipak, Krajišnike doveo do osvešćivanja, i oni su bili na oprezu čim je kraj SFRJ počinjao da se nazire na obzorju istorije.
Ipak, Krajišnici koji su, kao partizanski prvoborci, služili Brozu i brozomori, nikako nisu mogli ( ali ni hteli ) da se osveste: oni su, veli Ćosović, bili protiv autonomije svojih sunarodnika u Hrvatskoj. Živeli su u Beogradu, i, privilegovani od „druga maršala“, nisu imali hrabrosti ni da misle o stvarnom stanju u svojim zavičajima. U tome se, za razliku od mudro borbenih Prečana – Vojvođana, ogledao njihov podanički mentalitet: u Brozu su videli nekog novog Habzburga. Vezivanje za Beč je, doduše, imalo i svoje objašnjenje: Srbi iz Krajina su mogli da opstanu u rimokatoličko – hrvatskoj sredini samo ako su dobijali zaštitu habzburškog prestola. Kao čuvari austrijske vojne granice, imali su privilegije koje su plaćali svojim životima u ratovima često vođenim, kako reče Crnjanski, „po tuđoj volji i za tuđ račun“. Međutim, Tito je bio srbofob veći od bečkih gospodara; služeći njemu, Krajišnici su dobijali samo lične, ali ne i kolektivne privilegije, kao za vreme cara Leopolda. Kratkovidi i samoživi, Brozovi prvoborci iz Like, sa Korduna i Banije nisu mislili o tome, nego su smatrali da je „zlatno doba“ večno.
KRAJINA NA UDARU NOVE NDH
Tragedija ovih naših oblasti je, smatra Ćosović, nastala i zato što su tamošnji Srbi pokušali da formiraju svoju državu u najnepovoljnijim međunarodnim okolnostima: posle pada Berlinskog zida, kada je zapadna hegemonija, usled sloma Sovjetskog Saveza, postala neprikosnovena. Srbski lekar i tribun, Jovan Rašković je, racionalno sagledavši okolnosti, po Ćosoviću nastojao da pacifističkom borbom za narodna prava spreči tragičan razvoj događaja po Srbe u Hrvatskoj. Bio je brzo onemogućen u svom javnom delovanju; pobedila je tzv. „ratna opcija“. Tuđman je, kaže Ćosović, kasnije prevario Miloševića kao svojevremeno što je Broz obmanuo Dražu, i Krajišnici su izgnani. Ipak, dodaje potpisnik ovih redova: treba imati u vidu i to da Hrvati sami nikad ne bi zauzeli srbske teritorije da im nisu pomogli Amerikanci i da nije bilo Miloševićevog „dila“ sa Tuđmanom, pa je „Knin pao u Beogradu“ ( naslov knjige generala Sekulića ).
Posle rata 1991 – 1995, deo Srba u Hrvatskoj se pokatoličio; nisu odoleli. Opet se samomržnja pretvorila u konvertitsku mržnju prema svojim dojučerašnjim sunarodnicima.
A ŠTA JE SA MONTENEGRINSTVOM?
Srbofobno crnogorstvo je nastalo kao svojevrsno podilaženje gordosti novoproglašene nacije, veli Ćosović. Tako je bilo od Đilasovog znamenitog članka u „Borbi“, nastalog neposredno posle komunističkog otimanja Beograda, onog članka kojim je izmišljena nacija oktroisana; tako je i ostalo. Da bi, u doba SFRJ, Crna Gora, kao „nerazvijena“ republika, dobijala pare od centralne vlasti, da bi malo radila, a lepo živela, komunistički vođi iz Titograda su se dodvoravali srbofobnim republikama i tako rušili bratstvo sa ostatkom srbskog naroda. Zbog toga što su u partizanima najluđe ginuli za titoizam, crnogorski komunisti su dobili najviše privilegija u Titoslaviji, pa je kod njih, kako ističe Ćosović, došlo do sukoba „između socijalne uloge i nacionalnog identiteta“. Ako se tome doda rasrbljavanje Njegoša Meštrovićem, jasno je kako je nastalo plodno tle za savremeno montenegrinstvo i stvaranje banana – državice u NATO paktu.
Kratkotrajna promena orijentacije podgoričkih vlasti, koja je začeta krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka, kada je došlo do približavanja Crne Gore Srbiji, ipak se završila trijumfom NATO konvertita Mila Đukanovića, što je, u krajnjem ishodu, dovelo do pojave ustaških parola na utakmicama u Podgorici. Krenulo se, kaže Ćosović, u stvaranje lažne „crkve“, izbacivanje ćirilice, „smiješno i dripačko pravljenje jezika i pravopisa“, pri čemu su Đukanovićevim Crnogorcima „državnost dali muslimani sa kojima su baš oko državnosti vjekovima ratovali“.
SUDBINA SRBA SA KOSMETA
Naš narod je, smatra Ćosović, vekovima živeći na Kosovu i Metohiji, bio izložen najgorim zulumima, o čemu, između ostalog, svedoče priče Grigorija Božovića. Ipak, taj narod je imao nepokolebljivu veru u vaskrsenje. Dovoljno je pročitati Božovićevu priču „Oklopnik bez straha i mane“, čiji je glavni junak, pored srbijanskog konzula u Prištini, pesnika Milana Rakića, seljak Mojsil Zlatanović, koji traži pravnu pomoć za sina, što su ga Turci uhapsili na pravdi Boga. Mojsil uopšte ne traži, za razliku od mnogih zemljaka, novčanu pomoć od Kraljevine Srbije, nego daje svoj prilog za opštenarodni posao. Ne pada mu na pamet da, uprkos svih zuluma, ide sa Svete Zemlje – njegov život je tapija da je Kosovo Srbinovo; Milan Rakić se divi i biva obodren kad vidi stav i držanje plemenitog Mojsila Zlatanovića.
Arnauti – došljaci, kaže Ćosović, mrzeli su Srbe starince, jer su, iako fanatizovani muslimani, bili plemenski organizovani i bez državotvorne svesti, za razliku od Srba, naslednika Dušanovog Prizrena. Ako se tome doda ono što je zabeležio Vuk Karadžić ( „Niko nije zaljubljen u svoju vjeru kao Turčin“ ), jasno je kakav su teret morali da nose Srbi Kosovci, koji su se, između ostalog, radi mimikrije, odevali kao Arnauti kad idu na pazar u gradove. Islamizacija je, smatra Ćosović, kao i drugde, imala teške posledice ne samo po pojedinca i njegovu porodicu, nego i po čitavu zajednicu Srba na Kosmetu. U priči „Ljuta pravoslavka“, Grigorije Božović opisuje turčenje Miloja Krasića, koji prilazi islamu kao „jakoj veri“, i koga žena Bogdana moli da se vrati veri otaca. Kada on to odbije, Bogdana ga napije, zapali kuću u kojoj je Miloje zaspao, i sa detetom u ruci prebegne u slobodnu Srbiju.
TITOVA SRBOFOBNA POLITIKA
Kralj Aleksandar je nastojao da naseli Kosmet Srbima, ali je u Drugom svetskom ratu došlo do pogroma i nad doseljenicima i nad starincima koji su sproveli balistički fašisti, da bi Tito zabranio povratak kolonizovanima i krenuo da ruši Srbstvo na Svetoj Zemlji. Nudilo se potomcima Dečanskog Kralja da se sebe odreknu i sebe poreknu. Neki naivni Srbi, postavši komunisti, poverovali su da je moguće napustiti sebe i živeti „bratski – jedinstveno“ sa Šiptarima, ali se, odmah posle pada Rankovića, videlo da to nije moguće i počelo je masovno iseljavanje srbskog življa. Došlo je, smatra Ćosović, do velike traume preseljavanja, pri čemu došljaci sa Kosmeta u Šumadiji baš i nisu bili dočekani raširenih ruku. Šumadinci su, kaže on, često smatrali da preseljenici i dalje imaju izvesne rajetinske osobine, i da pate od slabe odanosti pravoslavnoj veri, stradaju od neiskrenosti – čak prave potuljenosti, kao i od spremnosti da služe svakoj vlasti.
Sve bi bilo drugačije, kaže Ćosović, da se, još u doba Kraljevine SHS, Patrijaršija svih Srba vratila u Peć, i da se Crkva duhovno usredsedila na ovu oblast. Ovako su, posle seoba iz doba Titoslavije, seobe nastavljene – i posle bombardovanja 1999, i posle pogroma 2004, a, evo, traju i danas. Smatra se da je od 1690. godine do 2006. sa Svete Zemlje proterano skoro milion i dvesta hiljada Srba.
AKADEMICI SAMOPORICANjA
Ćosović se, u svojoj knjizi, suočava i sa predsednikom SANU, Vladimirom S. Kostićem, koji je, čim se dočepao fotelje, počeo da predlaže da se odreknemo Kosova i Metohije kao što vadimo bolestan zub:“Ovom akademiku treba reći da odricanje od Kosova nije isto što i vađenje bolesnog zuba: zub izvadiš, i bol prestane, ali napuštanje Kosova ne može imati elemente dostojanstva, već će, ako Srbija to ikad učini, biti čin kukavičluka, najgora izdaja svog naroda, poništavanje najbitnije svoje odrednice.“ Ako su Jevreji dve hiljade godina sanjali o povratku u Jerusalim, zašto bismo se mi odricali svog Jerusalima?
Kostiću je prethodio još jedan predvodnik u samoporicanju, mostograditelj materijalnih zidanica, a mostorušitelj duhovni, takođe predsednik SANU, pokojni Nikola Hajdin. I on je tražio od svog naroda „kosovsko samoporicanje“. Ćosović je zapanjen nihilističkim stavovima onih koji su morali i moraju biti ne samo uglednici svojih naučnih oblasti, nego i vitezovi nacionalnog poziva. Čak je i američki ambasador u doba DOS-a, Viljem Montgomeri, znao više od Hajdina i Kostića, pa je rekao da „duboko u duši, Srbi osećaju da im Kosovo pripada, i da im je oduzeto na nepošten i brutalan način“.
NAROD NEPRESTANOG STRADANjA
Identitet jednog naroda je njegova samoistovetnost. Ali, da li su Srbi, posle toliko pokolja koje su preživeli, od Bečkog do Drugog svetskog rata, mogli ostati isti? A stradanje je, smatra Ćosović, bilo praćeno i neobičnom srpskom naivnošću, koja je, sve do dubokih razočarenja, svojevremeno verovala u Habzburge i privilegije date patrijarhu Čarnojeviću, pa u savezništvo sa Bugarima 1912, pa u jugoslovenstvo, pa u to da se u NDH neće desiti pokolji, pa u „saveznike“ u Drugom svetskom ratu, pa u Broza. Veliki ratni poleti i uspesi vodili su do zamora u miru, o čemu je svedočio i Vladimir Velmar – Janković, smatrajući da je, posle oslobođenja i ujedinjenja 1918, došlo do duhovne i kulturne demobilizacije Srba. Bilo je to doba onoga što je Velmar zvao epohom „prelazništva“.
Stradali smo. I stradamo. Drugima je, kako veli Crnjanski, bilo dato bar da odahnu. Nama nije bilo dato, opet po Crnjanskom, čak ni to. Pa kako ostati samoistovetan? Kako se ne promeniti? Kako ne posustati u borbi sa, kako bi Rastko Petrović rekao, „silama nemerljivim“?
ŠTA JE MODEL ZA SRBINA?
Naši naučnici, koji su se bavili etnopsihologijom, poput Jovana Cvijića i Slobodana Jovanovića, nastojali su, smatra Ćosović, da model civilizovanog evropskog čoveka nametnu kao obrazac ponašanja svom narodu. To je bilo pogrešno, ne samo zbog nastojanja se tuđi obrazac univerzalizuje, nego i zato što je, kako kaže antropolog Bojan Jovanović, čak i klasični engleski džentlmen nestao u doba trijumfa kapitalizma.
Uostalom, da li je bilo dobro imitirati zapadne modele, krojiti tuđe košulje ( često ludačke ) za našeg čoveka? Nije, smatra Ćosović, jer bi to značilo da u sebe treba da ugradimo ono što je, u stvari, stanovište zapadnog kulturnog imperijalizma i svojevrsne kolonijalne vesternizacije. Ispravan model saziranja našeg naroda dao je, po Ćosoviću, Vladika Nikolaj, koji nije gledao odeću Srbinovu, nego njegovu dušu. Srbi, čak i kad nisu bili civilizovani, bili su narod visoke kulture. Tako je bilo i sa drugima: Maje i Inke su dokaz da visoka kultura može nastati na tlu nerazvijene civilizacije. Po izvesnom E. Sejpiru, koga Ćosović smatra bitnim za analizu datog problema, kultura je uspešna kad svako ko joj pripada ima svoje mesto u društvu, kad je zadovoljan svojim životom i kad „nikakav važan deo društvenog funkcionisanja ne donosi sobom osećanje frustracije, ili pogrešno usmerenog i neprijatnog napora“. Danas su, iz Sejpirove perspektive, koju Ćosović usvaja, civilizovani narodi u isti mah najnekulturniji: u moru tehnike, oni su stalno frustrirani, a svoj rad doživljavaju kao pogrešno usmeren i neprijatan napor.
Kao što je govorio knez Nikolaj Trubeckoj, kritikujući progresivistički romano-germanski evropocentrizam: kulture nisu ni bolje, ni gore jedna od druge – one su naprosto različite. To jest, po Karlu Gustavu Jungu, koga Ćosović, dokazujući svoje teze, s pravom citira:“U suštini, primitivac nije ni logičniji, ni nelogičniji od nas. Njegova pretpostavka je samo drugačija. Njihovo dobro isto je takvo dobro kao i naše, njihovo zlo je isto takvo zlo kao i naše, samo su forme drugačije, ali etička funkcija je ista“.
Srbe je, veli Ćosović, lako napadati i zbog neškolovanosti, zaboravljajući pri tom koliko su Turci sprečavali otvaranje naših škola. Zato uvek, i u svakoj proceni naše kolektivne psihologije, moramo sagledavati istorijske okolnosti u kojima smo se, kao narod, ostvarivali.
KRAJ ILUZIJA
Bombardovanje Srbije osiromašenim uranom dokaz je ne samo kulturnog rasizma Evropljana, nego i njihovog senilnog varvarstva: ako je „humanitarno bombardovanje“ bilo kakav i bilo čiji argument, onda je istorija, bar za zapadne senilne varvare, konačno završena. Time su srušene sve srbske iluzije o Evropljanima koji su nam, čak i od naših učenjaka, nuđeni kao uzor kulture, etike i radne efikasnosti. Naši stariji etnopsiholozi su, gajeći iluzije o Evropi, strogo sudili o Srbima, a dobre osobine našeg naroda su, u njihovim analizama, nestajale su u moru loših. Svi oni su se, kaže Ćosović, ljutili na svoj narod što, za nekoliko decenija slobode, nije dostigao Evropljane, koji su se, posle svega, u pravom svetlu pokazali 1999. godine:“A očigledno je da smo predmet njihove mržnje ( zbog pravoslavlja, slovenstva i prijateljevanja sa Rusima ) i u dugoročnoj politici smo osuđeni na odstrel“.
Ne vredi da se umiljavamo. Osuđeni smo.
Ipak, činjenica da su Srbi, posle toliko razornog delovanja Beča i Stambola, ali i jugoslovenstva i komunizma, ostali i opstali, Ćosoviću je ipak svedočanstvo o izdržljivosti našeg naroda.
RAZMATRANjA DOBRICE ĆOSIĆA
Ćosović u svojoj knjizi raspravlja i sa stavovima Dobrice Ćosića o navodnoj autodestruktivnosti Srba:“Vidjeti istorijski hod jednog naroda kao odraz mentalitetskih osobina je isuviše komotno pojednostavljivanje tog složenog problema./…/Je li se ikada Ćosić zapitao koliko je komunističko nasilje nad kompletnim životom srbskog naroda izmijenilo biće tog naroda, koliko je duhovno osiromašen, koliko u postkomunizmu više nije isti?/…/ Kako to nikada i nigdje Ćosić nije pogledao Srbe u komunizmu i postkomunizmu? Možda nije zato što je bio partizanski borac i revnostan komunistički dogmata baš u vrijeme kad su Srbi najviše trpjeli komunističku torturu i tako bi morao objelodaniti i svoju krivicu? Ili osjećaj krivice nikad nije ni imao?“ Da li je, pita se Ćosović, pisac „Deoba“ ikad razmišljao o zasluzi Srba za stvaranje Titovog kulta? Titove sluge među Srbima, poput Dobrivoja Vidića, tvrdili su da su Srbi NDH stradali tako masovno zbog predratnih postupaka srbske buržoazije prema Hrvatima, a Broza doživljavali kao novog oca nacije.
Šta je Ćosić rekao o tome?
Malo.
Skoro ništa. A trebalo je.
SIMULAKRUM DRŽAVA
Pravljenje čovekoboga od Josipa Broza značilo je javno blejanje za vođom kome se, veli Ćosović, tajno pokazivao šipak. Narod čija je zemlja na drumu bila svačija i ničija našao se u zabludi komunističkog jugoslovenstva, verujući da će u velikoj državi lakše živeti, i da će nas silnici ostaviti na miru. A Jugoslavija je, u srži, bila samo simulakrum, koji je Americi odgovarao kao „koka – kola socijalizam“ ( Radina Vučetić), i „nesvrstani“ mamac za zemlje Trećeg sveta, da ne prilaze Moskvi i Varšavskom paktu.
Šta je, dakle, bio Brozov režim? Slobodan Jovanović je smatrao da je reč o okupaciji zemlje od strane jedne partije. Ipak, Ćosović smatra da je istini bliži Milovan Danojlić kad kaže da je Tito, posle okretanja leđa Staljinu, bio pod neposrednim „pokrovom“ američke imperije:“Ujka Sem je štedro plaćao izdaju počinjenu prema svome učitelju“.
Srbi su, smatra Ćosović, u 20. veku pretrpeli dva velika poniženja: Titov ulazak u Beograd 1944. godine, i NATO bombardovanje 1999. godine.
O DRAŽINOJ ČASNOJ REČI
U zapisu pod naslovom „Riječ časnog srpskog kraljevskog oficira“, Miladin Ćosović se bavi jednim značajnim trenutkom iz ustaničke 1941. godine; naime, posle sastanka Tita i Draže, četnički komandant Vučko Ignjatović je hteo da postavi zasedu Brozu i ubije ga, ali je Draža to sprečio, istakavši da je vođi partizana dao časnu oficirsku reč da mu se ništa neće desiti. Posledice? Broz je kasnije, pobedivši u građanskom ratu, uništavao srbski narod, a u svojim „Autobiografskim kazivanjima“ je, uzgred pominjući ustaše ( nazivajući ih samo „kvislinzima“ ), stotinak strana posvetio četnicima i obračunu sa njihovim nasleđem.
Draža je, kaže Ćosović, znajući ko su komunisti, prihvatio vojnu saradnju sa njima verujući da će posle rata slobodno moći da se glasa za različite političke grupacije. Ta naivnost ga je skupo koštala. Pa ipak, smatra Ćosović, ima pravde Božje u istoriji: danas Srbi slave Dražu, a Broza smeštaju među zločince.
Što se Dražinog postupka tiče, Ćosović je jasan:“Draža je znao da bi mu i savjest i čast bile žestoko povrijeđene ako bi pogazio datu riječ. Znao je da je doslednost zadatoj riječi mjera njegove čovječnosti“. Iako bi, iz perspektive situacione etike, bilo korisnije da je Draža ubio Tita, to bi postavilo pitanje njegovog čojstva. I na Čičino čojstvo zauvek bi pala senka.
KO SU LjUDI, A KO SU NELjUDI? NAD JEDNOM ZAVIČAJNOM ISTORIJOM
Baveći se delom univerzitetskog profesora Ilije Vukovića, „Prilog istoriji zavičaja“, Ćosović se, u svojoj knjizi, dotiče i rodnog kraja – Pljevalja sa okolinom, smeštajući zavičajnu istoriju u širi kontekst. Vuković, profesor u godinama, neodustajnik Broza i komunističke ideologije, svojom studijom podstakao je Ćosovića da postavi niz značajnih pitanja i ponudi svoje odgovore.
Jedan od najvažnijih komunističkih mitova je priča o najsurovijim mogućim progonima komunista uoči Drugog svetskog rata, u „monarhofaističkoj diktaturi“ kralja Aleksandra i posle njega. Ćosović je jasan:“Bilo je represija režima protiv komunista, ali one su beznačajne u odnosu na one koje su revolucionari u Titoslaviji sprovodili odmah po osvajanju vlasti“. Dok su komunisti na robiji pre rata formirali čitave biblioteke, a Moša Pijade prevodio Marksov „Kapital“, robijaši na Golom otoku nisu dobijali novine makar i kao toalet papir.
Ćosovića naročito pogađa što stari komunista Vuković partizane naziva ljudima, a četnike neljudima:“Neljudi je bilo i na jednoj i na drugoj strani, takvi su sa ostrašćenom mržnjom ubijali svoj narod./…/Dijeliti danas pripadnike Brozovih i Dražinih jedinica na ljude i neljude, na rodoljube i izdajnike mogu činiti pojedinci čiji se stavovi korijene na iracionalnoj mržnji, i koji u Brozu i njegovom naslijeđu nalaze jedino mjesto identifikacije“.
Ćosović ukazuje i na temeljne činjenice: dok je Broz u Prvom svetskom ratu, kao vojnik Vražje divizije, vojevao protiv Srba, da bi ih, kao agent Kominterne, 1941. uvlačio u vrtlog „svetske revolucije“, Draža je bio odlikovani ratni junak, koji se nije predao ni u Drugom svetskom ratu, nego je nastavio borbu za svoj narod. Dok Brozov dolazak na ustaničku teritoriju u jesen 1941, sa nemačkim dokumentima, podseća na dolazak Lenjina u Rusiju sa nemačkim parama, Dražin dolazak pod borbom na Ravnu Goru ima sve elemente srbskih ustaničkih tradicija 19. veka.
Draža je uvek znao za šta se bori, i nije mu bila potrebna spoljnja komanda da krene u borbu za slobodu, a Tito, međutim, nikad nije objasnio činjenicu da komunisti nisu dizali ustanak protiv okupatora sve dok Nemci 22. juna 1941. nisu napali Sovjetski Savez.
Dok je Draža smirivao svoju vojsku da Nemci ne bi pobili Srbe, metodom „sto za jednog“, Tito je razgorevao bunu, a njegovi komesari su tvrdili da nema veze što ginu Srbi kad će se u naše puste krajeve naseliti Kinezi. Bitna je pobeda revolucije. Iz perspektive genocida nad Srbima, kaže Ćosović, razumljivo je i ponašanje đenerala Nedića, koji je nastojao da spase što se spasiti može, a nije poslao ni jednog jedinog Srbina na Istočni front; jer je bio samo nevoljni kolaborant okupatora.
ZATIRANjE NAJBOLjIH
Komunistički zločinci su, smatra Ćosović, zatirali srbsku inteligenciju sa lažnim povodima i bez povoda. Dovoljno je setiti se pisca i nacionalnog radnika, Grigorija Božović, streljanog zato što je tobož sarađivao sa neprijateljima tako što je objavio nekoliko članaka u beznačajnom „Pljevaljskom glasniku“ ( u Pljevljima se, na italijanskoj okupacijonoj teritoriji, krio od Nemaca kojima se zamerio pišući u slavu prevrata 27. marta 1941. godine ). Za to vreme, u Norveškoj, u kojoj je poznati književnik Knut Hamsun veličao Hitlera, njemu se, kad je okupacija završena, ništa nije desilo: umro je 1952. godine u dubokoj starosti.
Komunistička i drugosrbijanska tumačenja „humanosti“ Titovih likvidatora, smatra Ćosović, vrhunac su gluposti i cinizma. Tako je Zagorka Golubović tvrdila da su partizani bili humaniji jer su streljali svoje žrtve, dok su četnici klali. Ćosović je odlučan: Broz je cementirao zločine nad Srbima u Drugom svetskom ratu politikom laži zvanom „bratstvo – jedinstvo“. Samozvani maršal u svojim sećanjima retko pominje ustaška nedela, a Jasenovac stalno prećutkuje, dok su mu četnici opsesivna tema.
Srbi su, posle rata, bili zlostavljani mnogo više nego drugi – tako je Ćosovićev otac, invalid sa pedeset četiri godine, u doba „kolektivizacije“ bio kažnjavan prisilnim radom. Što se, pak, komunističkog „progresa“ tiče, on je stigao tek kad se Broz, raskinuvši sa svojim idolom, Staljinom, pomoć dobio od Vašingtona:“Dobro pamtim kada smo mi, đaci iz osnovne škole u Kosanici, prvi put jeli bijeli hljeb ( sa kačkavaljem i mlijekom u prahu ) iz Unrinih paketa. Taj hljeb u odnosu na ječmeni imao je bajkoliki i izgled i ukus“.
Zbog svega rečenog, Ćosović odlučno odbija da se miri sa jednostranom vizijom datom u knjizi Vukovićevoj; njen pisac, jednostavno, nije mogao da se odmakne od ideološke dvodimenzionalnosti prošlosti.
UMESTO ZAKLjUČKA
Kao i uvek, Ćosović je u svojoj novoj knjizi kulturni patriota, čovek koji zna cenu rodoljublja; a ona nije mala, kao što patriotizam nije pristajanje na nepravdu u ime naroda kome pripadamo. Njegova ljubav prema zemlji otaca je stvaralački oganj, o kome Ivan Iljin piše u svojoj knjizi „O suštini pravne svesti“:“Ono na šta je usmerena moja ljubav prema otadžbini je duhovni život moga naroda, njegova stvaralačka dela i uslovi za njih neophodni (materijalni, kulturni i politički). Ne narod sam po sebi, nego narod koji vodi duhovni život, i ne samo život naroda, nego život zaista duhovni, i duhovno visok, i ne samo uslovi života -zemlja, i klima, i privreda, i organizacija, i vlast, i zakoni, – nego sve to kao ono što je dato duha radi i stvoreno duhom i zbog duha. Upravo duhovni život i jeste ono zbog čega i zašto je moguće i treba voleti svoj narod, boriti se za njega i poginuti za njega. Kroz njega sve dobija svoj istinski značaj i pravu vrednost. U njemu je suština rodine, ona suština koju treba voleti više no sebe, za koju vredi živeti upravo zato što za nju vredi i umreti. Sa njim zaista treba sjediniti i svoj život, i svoju sudbu, upravo zato što on (duhovni život, nap. V.D.) ima objektivnu vrednost pred licem Božjim. Duhovni život mog naroda i dela njime sazdana su važni, neophodni i dragoceni sami po sebi, zbog čega su i univerzalni: ne samo za mene, nego i za mene, i za moj narod, i ne samo za moj narod, nego svagda i za sve, za sve ljude koji sada žive i koji će bilo kada živeti. /…/ Niko ne može drugom čoveku ukazati na njegovu rodinu – ni vaspitači, ni prijatelji, ni javno mnenje, ni državna vlast. Patriotizam je stanje duhovno, i zato on može da se javi jedino samostalno, u autonomnom poretku – u ličnom, ali autentičnom i predmetnom duhovnom iskustvu. Svaka naredba spolja može samo da smeta tom iskustvu ili da dovede do nesrećne simulacije. Ne može se voleti po prinudi i tuđem naređenju: ljubav može da se javi jedino „sama“, u lakoj i prirodnoj predmetnoj radosti koja probuđuje i ganjava dušu. Ta predmetna radost ili obasjava čoveka – i tada on postaje živi organ voljenog predmeta i ne opterećuje se njime, nego se raduje svojoj sreći, ili mimoilazi njegovu dušu – i tada ništa ne može da mu pomogne.»
A Ćosović je osetiom predmetnu radost svoga rodoljublja. I zato o nacionalnim pitanjima piše jasno i ubedljivo.
Iako je Ćosovićeva knjiga polemička, često gorka i surovo otrežnjujuća, rodoljublje u njoj iskazano potiče od istinske želje da se svom narodu pomogne na putu samoostvarenja u Bogu. Jer, kako bi rekao Vladimir Solovjov, narod je zajednica pokojnih, živih i nerođenih. Niti između pokojnih i nerođenih Ćosović umešno spliće u sadašnjosti iz koje sagledava duboke istine našeg nacionalnog postojanja.
Iskren, ozbiljan, temeljan i željan istine, Miladin Ćosović i novom knjigom pokazuje kako se služi svom narodu.
Jos pre 120 godina je Cvijic pisao o rajinskom mentalitetu. Da ne zalazim u ostatak teksta, koji je gomila gluposti i izvrnute istine. Pravi patrijota nema sta. Ali ovom narodu izgleda svaka prica moze da se progura.