Kako verovati Evropskoj uniji?!

Pre neki dan na dnevnom redu Saveta Evrope bilo je pitanje otvaranja pristupnih pregovora EU sa Albanijom i Severnom Makedonijom, kao nagradom za dosadašnji napredak i podsticaj da se sa reformama nastavi. Otvaranje je bilo najavljeno još prošle godine, a maja ove Evropska komisija dala je i formalni predlog, tvrdeći da su obe zemlje lepo napredovale i zaslužile prelazak u sledeću fazu.

Ali, odluka nije doneta budući da nekoliko zemalja nije bilo ZA – Francuska, Nemačka, Holandija… Rekoše da pomenute dve zemlje nisu dovoljno napredovale za tako veliku nagradu, pominjući u kuloarima korupciju, organizovani kriminal, siromaštvo i istoriju konflikata. I tako, odluka je odložena za oktobar, bez ikakvih garancija i obećanja da će i tada biti doneta.

Brojni kritičari su manje-više besni i ovo smatraju obmanjivanjem zemalja zapadnog Balkana, kojima se stalno obećava evropska perspektiva, ali je realizacija nikakva. I u pravu su, jer EU koristi navodnu evropsku perspektivu dosta olako kako bi postigla neke političke ciljeve, a onda, kada dobije ono što želi, nekako zaboravi na obećanja. Tako je (Severnoj) Makedoniji jasno rečeno da na njenom daljem putu u Evropu stoji samo problem spora sa Grčkom oko imena, tako da je dovoljno da popusti Grčkoj i – evo Evrope u (severno)makedonskom dvorištu. A ono – ništa od toga.

Ali, i odbrana ima argumente, pošto ove zemlje zaista nisu mnogo uradile da unapređenju svojih ekonomskih i političkih sistema i, objektivno gledano, nisu ni zaslužile početak pregovora, posebno Albanija.

Suštinski gledano, ja tu vidim sukob dvaju načela politike proširenja EU: jedno je zvanično proklamovana politika napredovanja prema zaslugama, koja kaže da će se zemlja približavati učlanjenju isključivo prema stepenu zadovoljena tzv. kopenhagenskih kriterijuma političke zrelosti i tržišne ekonomije, a drugo politika taktiziranja sa koracima u pridruživanju prema trenutnim potrebama Evropske unije, tj. korišćenje tzv. meke moći Unije u odnosima sa zemljama zapadnog Balkana. Drugim rečima, EU i njena Evropska komisija teže da kroz proces pridruživanja postignu i neke geostrateške ciljeve koji sa kopenhagenskim kriterijumima nemaju nikakve veze. Primeri su ime Makedonije, problem Kosova, ustrojstvo BiH i slično. A onda te logike dođu u međusobni sukob i EU ispada smešna i sebi i drugima.

Francuska je sada glavni protivnik daljeg proširenja Unije, uz tvrdnju da EU prvo treba da sredi sebe pre nego što primi nove članove. Mora se reći da to nije novi stav Pariza, već stari koga predsednik Makron odavno dosledno zastupa, na primer od sofijskog skupa prošle godine (o kome smo pisali ovde).

Stepen poverenja političara sa zapadnog Balkana u Brisel ni do sada nije bio veliki, ali će od sada biti još manji. Kako verovati EU kada ne drži obećanja? A i postaje sve jasnije da je proširenje EU na zapadni Balkan vrlo nepopularno u biračkom telu zapadnih zemalja, kako usled zamora od dosadašnjih proširenja, tako i od bojazni od novih imigracija i znatnog finansiranja ovih siromašnih zemalja.

Izgleda da je proces proširenja EU okončan, iako ga mnogi iz diplomatije, NGO-a i novina pokušavaju da održe u životu. Tačnije govoreći, proces je odavno mrtav, ali ga je (diplomatska) šminka naizgled održavala u životu, kao mrtvog Sulejmana Veličanstvenog u Pekićevom Zlatnom runu.

Da je proširenje praktično zaustavljeno svedoči i činjenica da Srbija ove godine nije dobila nijedno otvaranje poglavlja, ali i jasan znak nemoći EU da pogura pregovore Beograda i Prištine. Kako da utiče na Beograd i Prištinu kada nema šta da im ponudi, s tim da starim ponudama niko više ne veruje. EU je i ovde potpuno nemoćna.

Boško Mijatović
Izvor: srbijasvet.wordpress.com