Kako vlast stvara konkurentske afere kojima prikriva svoje pljačke, nemoral i kriminal

0
576
Foto: printscreen

Simetrije u razbijenom ogledalu

  • Afera “Krušik” pokazala je kako deluje organizovana kriminalna grupa i otkrila je razmere megakriminala ove vlasti. Vučić je pokazao pravo lice narodu Srbije. Pokazao je na šta je spreman kad je reč o sticanju lične koristi nauštrb zlehude sudbine onoga koji za to plaća ceh. To je ovaj duboko nesrećni narod koji ga bira na izborima da bi ga ovaj obogaljivao ne samo u sadašnjosti, nego i za budućnost.
  • U svakom napadu političkih protivnika Vučić i njegov aparat insistirali su na jednoj paradoksalnoj stvari. Osnovu dokaza odbrane nisu činili ozbiljni argumenti koji opravdavaju poziciju vlasti, već su ukazivali na iste ili slične stvari koje su činili oni koji optužbe iznose. Vučić se ne trudi da objasni da nije kriv, nego tvrdi da su ovi koji ga optužuju isti ili gori u toj raboti. Dakle, on ne dokazuje nego tvrdi, a zatim uopšte ne negira soptvenu rđavost, već zaključuje da su drugi gori od njega, što, razume se, nije previše inteligentna operacija.

Tokom svoje bahate, bizarne, ohole i skaredne vladavine Vučić je prolazio više nego odlično. Predugo ga je “služila karta”, iako je spretno plesao kao slon u staklorezačkoj radnji. Za svojim zlodelima, zločinima i nepočinstvima ostavljao je mnoštvo tragova, otisaka i očevidnih dokaza. Naravno, nije mu sve to polazilo za rukom samo zbog astrološke naklonosti, konstelacije nebeskih tela i podrške onostranih sila, već zbog tetošenja ovozemaljskih velikih sila – s jedne strane, i jalovosti, bezubosti ili potkupljivosti dela opozicije, s druge strane.

Takođe, razume se da je i sam Vučić udarnički gradio poziciju samodršca, urušio institucije, po meri sopstvene pameti upodobio zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, potkupio pa okupirao medije…

Ta tri činioca: strani faktor, okupacija institucija i kontrola medija presudno su mu omogućili da za sve ove godine svoje strahovlade, razori Srbiju u najširem mogućem značenju. Za sve to vreme, mnoge okolnosti išle su mu naruku provlačeći ga, katkad kroz širi, katkad kroz uži koridor daleko od odgovornosti. Prolazio je nekažnjeno, bez osipanja biračke podrške, bez konsolidovanja protivničke strane, bez gubljenja saveznika spolja. Uspevao je da iz ćorsokakâ izađe manevrom manipulacije: probleme je zatrpavao što novim problemima, što propagandnim smicalicama i zavesama, spinovima…

I udario je u zid. Svemu dođe kraj, pa i kockarskoj sreći. I još gore, izgleda da se međunarodne okolnosti menjaju, a domaća opozicija se koliko-toliko konsoliduje. Nekoliko preostalih nekontrolisanih medija nisu tikva bez korena i izgleda da će biti sasvim dovoljni da se na njima polome zubi. A kockar, u panici, sasvim predvidivo, potražio je spas u “vađenju”…

Foto: printscreen (pistaljka.rs)

Afera “Krušik”

Kada su procureli podaci o izvozu oružja iz “Krušika” i kada se saznalo o organizovanom kriminalu porodica Stefanović i Vučić, što kroz vođenje što kroz pokrivanje poslova, bilo je doista neinteligentno problem rešavati predstavom u kojoj se oposum pravi mrtav. Vučićev štab oslonio se na uglavnom pouzdanu taktiku negiranja događaja zanemarujući činjenicu da je ovom prilikom, prvi put dosad, reč o uzbunjivaču (svedoku) koji poseduje jake, neoborive, proste i svima jasne dokaze.

Iznesene činjenice nisu mogle biti konkretnije i kao takve ubitačnije po vlast, porodice Vučić-Stefanović, a posledično i prema čitavoj mafijaškoj hobotnici. Najodaniji ljudi režima zloupotrebama su onemogućavali državna preduzeća da profitabilno posluju, pa su profit prelivali preko privatnih firmi u sopstvene džepove.

BIA ili Ministarstvo spoljnih poslova nije dalo dozvolu “Krušiku” da izveze robu, ali je zato dalo privatnoj firmi koju predstavlja otac naprednjačkog ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića – Tata Branku. Onda je Tata Branko kupovao oružje od “Krušika” (kojem je odbijena dozvola za izvoz) i to po diskontnim cenama, toliko niskim da su, prema tvrđenjima uzbunjivača i njegovog advokata, u nekim slučajevima bile jednake proizvodnim cenama. A onda je ista roba prodavana krajnjem korisniku po dva puta većoj ceni.

Dakle, “Krušik” od tog posla nije zaradio ništa, a izgubio je ogroman profit. A Tata Branko end kompani su prošli odlično. Ovo je, razume se, samo jedna od stvari koje su oko “Krušika” sporne, i izvoz oružja već sada izgleda samo kao vrh ledene sante koji se nazire iznad vode. Ispod površine obilje dokumenata ukazuje na mnoštvo nepravilnosti i nezakonitosti, koje su odjedared ugledale svetlo dana. To nije mali šok za vlast koja je očekivala sve drugo sem istine. Nevešto i neubedljivo negiranje pratilo je forsiranje i fabrikovanje afera ne bi li se što pre oslobodili teškog, ubistvenog monopola da se u javnosti raspravlja samo o “Krušiku”.

Vučićev uzbunjivač

Verovatno je Vučićev štab dugo radio na akciji ućutkavanja Marka Bastaća koji ih je sa pozicije predsednika beogradske opštine Stari grad „žuljao“ mesecima. Bastać se nametnuo kao velika prepreka Vučićevim naumima u gradu. Postao je veliki problem za Vesića i ostatak naprednjačke porodice i morali su s njim nešto da urade, utoliko pre što je izašao iz lokalnih tema i pripretio i velikom šefu. Javnosti je ubrzo pokazan snimak na kojem kum Marka Bastaća, izvesni Lešnjak, svedoči o reketiranju građevinskih firmi u opštini, navodno po nalogu Bastaća, a govorio je i o mučenjima i torturi koju je, navodno, od svoga kuma preživeo.

Da Vas podsetimo:  Srbologija za početnike

Format ovoga kompromitovanja Marka Bastaća vlast je ugurala u formu uzbunjivača želeći da jednim udarcem ubije dve muve – rešavanje problema nepoćudnog i brbljivog Bastaća i stvaranje veštačke simetrija u odnosu na „Krušik“ s postojanjem uzbunjivača na drugoj strani. Namera vlasti bila je da na uzbunjivača udari svojim uzbunjivačem. Ali, to je mogla da bude uspešna operacija samo za neki broj naprednjačkih pristalica i to onih nejvernijih. Svi ostali koji mogu da prepoznaju razliku u redovima veličina i koji poseduju barem elementarnu inteligenciju, „Krušik“ i Lešnjaka nisu izjednačavali, a sigurno nisu mogli da padnu na foru da je Lešnjak pravi, a Aleksandar Obradović lažni uzbunjivač. Čak su i kao nus-produkat afere mogli da vide, još jednom dokazanu, bizarnu osobinu vlasti da optužuje verbalno, dok tužilaštvo i nadležne institucije snom mrtvijem spavaju.

Foto: printscreen (nspm.rs)

Špijunska afera

Građanima je zatim prikazan smešan video materijal na kojem se dva čoveka sreću, razmenjuju papirne kese, piju pivo u kafiću, a onda onaj jedan sa skrivenim licem, u svom automobilu, iz kese koju je dobio, vadi novac. Za čoveka kojem se vidi lice rečeno je da je ruski pukovnik Kleban, i takođe je rečeno, u krešendu tumačenja, da ruske obaveštajne službe vršljaju po Srbiji.

Napravljen je, zatim, pravi cirkus sazivanjem Saveta za nacionalnu bezbednost, napravljena je predstava bez smisla, poente i rezona. Ceo bezbednosni aparat dobio je „uzbunu“ kao i nekada u nekoj kasarni JNA. Posle takve uzbune u JNA, jele su se neke konzerve mesnog nareska, pasulja ili podvarka što mu dođe kao bar nešto korisno iz cele stvari, a u ovom slučaju nije bilo ni toga. Danas, čak i ako pamte tu aferu, ljudi nemaju tri čiste o tome šta se tu zbilo.

Zato bi trebalo podsetiti ne na ono šta smo tom prilikom videli, nego naglasiti šta je to što se nije videlo. A nije se videlo šta je predmet razmene, šta je to dato Rusu, i da li je čovek nepoznatog identiteta u tom trenutku bio aktivno vojno lice? Bez tih stvari nije moguće govoriti o špijunaži. To nikome iz vlasti i nije bilo bitno jer je vlast pravila predstavu odvraćanja pažnje. Nastavila je dalju kompromitaciju Bezbednosne informativne agencije koja izgleda da ništa drugo i ne radi nego što upregnuta za stranački račun, čuva leđa i bokove Srpskoj naprednoj stranci.

BIA više vodi računa o tome šta rade politički neistomišljenici ove vlasti, nego što brine o bezbednosti države i naroda. I pride se javno kompromituje. Prosto je neverovatno naći sličan primer u demokratskom svetu gde bi načelnik Uprave za analitiku nacionalne bezbednosne agencije glavom i bradom učestvovao u ćaskalici na televiziji u vezi sa sličnim skečom snimljenim na zemunskoj rivi. Doduše, nema ni sličnog primera u svetu da se kadar Agencije može pohvaliti svim i svačim sem ne dostojnim obrazovanjem i dugogodišnjim stručnim stažom. Bilo bi zanimljivo saznati šta je to, do ovog trenutka anonimnog, Relju Željskog kandidovalo za mesto načelnika ove Uprave i koliko decenija staža i rezultata ima za sobom. Reklo bi se da mu je ovo imenovanje upisano na prvoj strani radne knjižice… No, šta očekivati od službe koja ima status kažnjeničke kolonije koja je dobila direktora koji nije umeo valjano da radi na prethodnom radnom mestu, pa je kažnjen. Izvesni Gašić.

Veoma bitno je i to što je Vučić oćutao kvalifikaciju ruske strane da je reč o provokaciji. Rusi nisu precizirali ko je provocirao niti kako je to učinio, ali je jasno da je provocirana ruska strana. To što nisu konkretizovali pojam znači da imaju u vidu i svoje tradicionalne neprijatelje, ali i deklarativne prijatelje i braću. Pa se odnosi i na jedne i na druge. Sasvim je sigurno da će malo toga Vučić promeniti posle ovoga u odnosima s Rusima, jer je taj odnos strogo u sferi interesa, ali mogao je da pretpostavi da ova priča nosi mnogostruke poruke. Kako Zapadu, tako Istoku, a i ljulja osnove njegove lažne slike o sjajnim bratskim odnosima s Rusijom.

Sve u svemu, iako uopšte nismo dobili odgovor na pitanje da li je reč o špijunaži, vlast je sve ovo upotrebila kao da jeste, ne bi li “Krušiku” dodala još jednu konkurentsku temu, a sve zajedno odvukla u još jedan rukavac, a da li će Rusi vratiti milo za drago, ostaje da se vidi.

Foto: montaža

Plagijat(i)

Siniša Mali nije više doktor nauka, ni formalno. Beogradski univerzitet je smogao snage da prizna da je “car go” utvrđujući da je ovaj beskrupulozni Vučićev aparatčik pokrao intelektualno delo i predstavio ga kao svoje. On je ovu nečasnu radnju pokušavao da pokrije političkim uticajem i to još uvek pokušavaju svi predstavnici vlasti, od Vučića i Brnabićke koji to rade iskreno i punim srcem, do Zorane Mihajlović koja to radi zbog partijske direktive. U ovoj stvari vlast pokušava da kontroliše štetu.

Da Vas podsetimo:  Kako da Vučić, poput Tita, doživotno ostane na vlasti...

Međutim, pritisak akademske zajednice bio je isuviše veliki da bi se ovako krupna stvar gurnula pod tepih. S druge strane, Mali u prepisivanju nije imao mere, prepisao je najmanje 40 odsto doktorata, a što je mnogo – mnogo je. Nije kao mnogi drugi na univerzitetu “kraduckao”, jer bi mu onda to valjda i prošlo. Nije branio disertaciju “iz kupusa”, nije mu tata bio redovni profesor, nije pripadao profesorskim klanovima, itd… Ne, on je samo pošteno prepisao. Reklo bi se da se stvar sa ovim vratila u ležište, ali previše je neregularnih stvari na Beogradskom univerzitetu i predugo to stanje traje da bi se ovim uhvaćenim plagijatom to pokrilo. Valjalo bi da to bude početak ispravljanja teških ujdurmi, neregularnosti, nepotizama, korupcije… Što ono sigurno hoće, barem delom, jer se ova afera oslonila na aferu „Megatrend“ koja se odnosi na Nebojšu Stefanovića, njegovu spornu diplomu, nepostojanje doktorata Miće Jovanovića i spornih oko 30 hiljada drugih diploma koje je Megatrend prodavao ili poklanjao, kako kome. U toj bitki leteće perje na svim stranama, a pretpostavljamo da će se mnogi oglašavati braneći se i pokazujući prstom – kako mi ne možemo, a oni mogu. Ova afera, o kojoj su režimski mediji uglavnom ćutali, tek će se rasplamsati u budućnosti, a sada je ipak uticala da se “Krušik” barem na trenutak skloni iz udarnih termina i naslova i ustupi mesto akademskim građanima i institucijama.

Foto: printscreen (RTS)

Bolnica

Višegodišnja naprednjačka praksa koju i dalje tvrdoglavo nameće njihov predsednik, u kojoj se na sva neprijatna pitanja postavljaju kontrapitanja ili kontrateze koje optužuju i blate Đilasa, u ovoj nedelji gustog rasporeda doživela je svoj vrhunac.

U još jednoj od bizarnih epizoda u kojoj je Vučić silovao jednu od svojih mnogostrukih ličnosti, gledali smo njegov vispren pokušaj da izbegne odgovor na pitanje novinara TV N1 – “šta je otac ministra unutrašnjih poslova radio u ‘Krušiku’, i koga je predstavljao”. Pošto se zabezeknuo zbog neobaveštenosti i ne želeći da vidi dokument koji mu je bio pred nosem u tuđem mobilnom telefonu, doživeo je svojevrstan stres, a nekoliko sati kasnije mu je ozbiljno pozlilo i završio je na klinici. Navodno. Njegovi čauši, ko jedan, unisono i masovno, dva dana su s propagandnih pozornica tvrdili da je ovaj novinar skoro atentatirao predsednika jer mu je prinosio telefon na 30 centimetara od lica, a u telefonu je mogao biti i bukvalno eksplozivni sadržaj, itd, itd. Trebalo je da prođu tri dana pa da predsednik u direktnom obraćanju naciji prizna da je bolestan i da za to nijedan novinar nije kriv. Što se inače znalo odavno. No, i bolnica je odradila svoj deo posla jer je makar tri dana bila top-tema.

NIN i naslovna strana

Nedeljnik koji je objavio informaciju da je uzbunjivač Aleksandar Obradović iz “Krušika” uhapšen, i koji je obećao da će do kraja insistirati i pisati o ovom slučaju nije usrećio režim. Vučićeva propagandna mašinerija odmah ga je, uz N1, svrstala među državne i narodne neprijatelje i počela da dokazuje slično što i u slučaju telefona novinara N1. Problematičnih 30 centimetara u slučaju NIN-a zamenio je navodni imanentni poziv na atentat koji nužno proizlazi iz tumačenja fotografije koju je načinio upravo Vučićev propagandni štab.

Taj štab koji u formalnom smislu niti postoji niti ne postoji, koji se potpisuje ugašenim imenom “Tanjug”, napravio je fotografiju koju su režimski ljudi “dešifrovali” tek pošto je NIN objavio. Do tada, nikome nije smetala. Obrušili su se kao zbog fotografije, a zapravo im smeta pisanje o “Krušiku”, sve vreme natežući analogije sa nesretnom sudbinom Zorana Đinđića. Pričalo se o fotografiji s naslovne strane, a ne o činjenicama iz tekstova ovoga nedeljnika. Ispalo je da je bitnija impresija koju promoviše vlast od obelodanjenih dokaza kriminala i korupcije. Odjednom je NIN, koji je po tvrđenju naprednjaka imao više novinara u redakciji nego čitalaca i kojeg niko nije čitao, postao pretnja broj jedan po nacionalnu bezbednost Srbije a time i regiona. Doduše, naprednjaci ga ni ovom prilikom nisu čitali, samo su gledali slike. Dakle, i ova afera treba da kupi još neki dan u anesteziranju javnosti i zatrpavanju otkrivenih rabota organizovane kriminalne grupe koja vrši vlast u Srbiji i skrene pažnju sa stvarnih dokaza kriminala na utvare, sablasti i efemernosti.

Šta povezuje afere

Sve ove prave afere, u relativno kratkom periodu, u nekoliko dana, opasno su uzdrmale Vučićev režim, ali su i ukazale na matricu po kojoj deluje njegov aparat za „narodno prosvećenje i propagandu“.

Po pravilu, u svakom napadu političkih protivnika Vučić i njegov aparat insistirali su na jednoj paradoksalnoj stvari. Osnovu dokaza odbrane nisu činili ozbiljni argumenti koji opravdavaju poziciju vlasti, već su ukazivali na iste ili slične stvari koje su činili oni koji optužbe iznose. Vučić se ne trudi da objasni da nije kriv, nego tvrdi da su ovi koji ga optužuju isti ili gori u toj raboti. Dakle, on ne dokazuje nego tvrdi, a zatim uopšte ne negira soptvenu rđavost, već zaključuje da su drugi gori od njega, što, razume se, nije previše inteligentna operacija. Međutim, razloge zbog kojih je iz te bitke pobedu uvek izvojevala vlast nije mogućno racionalno objasniti, ili bi bar to objašnjenje bilo suviše surovo.

Da Vas podsetimo:  Činjenice u ogledalu istine...

Izgleda da nečemu složenijem Vučićeva primitivna propagandna mašinerija nije dorasla. Ona barata tehnikom negiranja događaja do imbecilnosti, kombinovano s tehnikom “drš`te lopova” čime se pogled javnosti usmerava u nekom drugom pravcu. Na toj drugoj strani ili se najčešće falsifikuje sličan događaj, ili se nešto slično pronađe, kreira se lažna afera, a onda se propagandom glajhšaltuju sve grube razlike, a od piljevine i opiljaka takvog kalupiranja zatrpavaju se i uzročne i posledične činjenice i razlike.

Međutim, nad ovim događajima zatrpavanje i zaboravljanje nema učinka. To nisu komplikovani slučajevi privitazicija koje se su manje-više kretale granicom legalnih tokova. Ove stvari, a pre svega afera „Krušik“, duboko su ilegalne i novoj vlasti neće trebati mnogo ni energije ni znanja da sve privede poznaniju prava, tj, da njihove vinovnike oslobođeno sudstvo debelo kazni. U tom procesu, verovatno će se doći i do mnogo čega drugog, tako da će sve ovo predstavljati jedan dobar početak vladavine prava neke nove Srbije koja čeka da se rodi pošto Aleksandar Vučić i njegov režim politički prestanu da postoje.

Za aferu “Mali plagijat” trebalo je pet punih godina da bi se razrešila. Postojao je pritisak javnosti, prikupljala se odvažnost, pojačani su etički i moralni razlozi, ali sasvim je sigurno da je epilog mogao da se odloži, nije moralo da se završi sada, iako bi se ovako završilo i kasnije. Nije moglo drukčije zbog proste i belodane stvari da je reč o kompletnom plagijatu. Dakle, moglo je suočavanje s istinom odložiti, ali bilo je nemogućno da se to ne desi. Tako je i sa drugim stvarima. Neće se čekati dugo kada će i sijaset drugih stvari proći kao i ova sa plagijatom. A tada mnogi treba ozbiljno da odgovaraju.

S druge strane, posredno i sporedno, ove akcije, aktivnosti i delovanja otkrile su tendencije koje ukazuju na ozbiljnu ranjivost Vučićevog režima. U prvom komentaru Gospodara Srbije o “Krušiku” čuli smo da je Branko Stefanović zaposlen u GIM-u, što bi Stefanovića čvršće vezivalo za aferu. Kasnije je došlo do korekcije, odnosno Vučić je demantovao samoga sebe i prihvatio tvrdnju sina Branka Stefanovića da ovaj nije ni na koji način zaposlen u toj firmi. Možda je Vučiću to nepromišljeno izletelo, što bi bilo na fonu one njegove tvrdnje o svojoj kilaži na rođenju, ali možda Stefanović junior nije pristao da asistira u žrtvovanju svoga oca što se mora razumeti ne samo sa stanovišta emotivnog odnosa njih dvojice, nego i sa stanovišta razumevanja čitavog ugovornog stranačko/poslovnog odnosa i dogovora između Vučićâ i Stefanovićâ. Odnosno, neće biti da je to s „Krušikom“ brljotina samo porodice Stefanović. Osim toga, afera „Jovanjica“ o kojoj ovde neće biti reči jer je najnovija u ovom nizu, može se posmatrati kao Stefanovićev ritern Vučiću.

Iz tog ugla posmatrano, u aferama “plagijati” koja za sad podrazumeva uratke Siniše Malog, ali i neuratke Nebojše Stefanovića zube su Vučiću pokazali Mali i Brnabić. A Mića Jovanović, lažni doktor, podvio je rep i pobegao s poprišta, načinjući i otvorivši poglavlje priče o pacovima koji napuštaju truo i izbušen brod. Zaista, počinju li za Vučića problemi u unutrašnjoj organizaciji te njegove partijske hidre?

Najbitnije: Afera “Krušik” pokazala je kako deluje organizovana kriminalna grupa i otkrila je razmere megakriminala ove vlasti. Vučić je pokazao pravo lice narodu Srbije. Pokazao je na šta je spreman kad je reč o sticanju lične koristi nauštrb zlehude sudbine onoga koji za to plaća ceh. To je ovaj duboko nesrećni narod koji ga bira na izborima da bi ga ovaj obogaljivao ne samo u sadašnjosti, nego i za budućnost. I na žalost to će se pojačavati, do političkoj kraja.

Osim toga, kompromitovao je i svoje partnere Amerikance, što je jedan mali tračak pravednosti u svemu ovome. Amerikanci su mu dozvolili da izvozi oružje, dali su mu jednu mrvicu svojega tržišta, a onda je on, zbog alavosti, taj posao umesto državi ustupio privatnim licima tj. svojim pajtosima, ortacima i svojoj naprednjačkoj porodici. Sporedni nalaz ove afere jeste da je taj posao bogaćenja naprednjaka u krajnjem rezultatu imao i otkrivanje uloge SAD u ilegalnom naoružavanju terorističkih grupa. Amerikanci su mislili da imaju sigurnog partnera koji će pažljivo da odradi svoj deo posla čime će cela stvar ostati zaključana u nekim arhivima daleko od očiju javnosti. Alavost ovih prvih nije samo pokazala kako organizovani kriminal deluje u Srbiji, nego je pokazala i kako organizovani kriminal može da bude samo deo još gore pojave – državnog terorizma Sjedinjenih Američkih Država.

Slavko Živanov
Izvor: izmedjusnaijave.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime