Kako žive Srbi u Nemačkoj?

8
4252

srbi nemacka

Kako žive Srbi u Nemačkoj? Ako naše ljude u Nemačkoj upitate kako u toj državi žive Srbi, dobićete najrazličitije odgovore. Od odgovora punih optimizma u smislu odlično, dosta dobro, preko umerenih -solidno pa do tihog odgovora, gotovo mrmljanja – loše, dosta loše! Istina je kao i uvek, negde u sredini. Sociolog Milorad Todorović iz Hajdelberga nam kaže, prisećajući se izreke jednog filozofa iz antičke Grčke, koji je rekao „nekome je i mnogo premalo, a nekima i malo je premnogo“, da ustvari na to pitanje nema univerzalnog odgovora! Ubrzo smo se uverili da je Todorović u pravu.

Prva generacija Srba koja je u Nemačku stigla od početka šezdesetih pa do sedamdesetih godina prošlog veka, kažu mnogi pokazatelji, živela je i tada, ali i danas, dosta loše. U to vreme plate su bile male samo od 250 do 400 maraka mesečno, a potrebe za pomoć svojima u otadžbini, za izgradnju kuća ili kupovinu stanova i za opšte poboljšanje standarda života, ogromne. Da bi se obezbedilo što više gotovog novca mnogi su pristajali da rade na crno, znači bez prijave socijalnom i penzionom osiguranju ili su prihvatali prijave na manje prihode od stvarnih. Štedelo se gde god se moglo, mnogi su neuslovno živeli u barakama firmi u kojima su radili, hranilo se nedeljnim kuvanjem za nekoliko dolazećih dana u zajedničkoj kuhinji ili, ako je neko imao sreću da firma ima sopstvenu menzu, u tim menzama gde su naši tek trebali da se priviknu na nemačka, u to vreme dosta neukusna jela. Ukratko – živelo se teško. Osim što dužeg rada od i po 12, 13 časova dnevno, ishrane, spavanja i opet rada, drugih sadržaja nije bilo. Ako je neko izlazio, kako se to govorilo, „u život“, svakodnevni rad to svakako nije bio jer je to bila teška, svakodnevna obaveza, dešavalo se to samo nedeljom pošto se najčešće radilo i subotom. Mesta izlaska su bile kafane čiji su zakupci bili naši ljudi tako da je socijalni kontakt sa Nemcima bio sveden samo na ono što je na poslu bilo neophodno. Ljudi iz te generacije žive i danas dosta loše jer nisu bili odgovarajuće prijavljeni i zato imaju male penzije, u proseku 700 do 900 evra. Žene imaju još manje penzije. Od tih primanja se u Nemačkoj samo sa mukom i uz velika odricanja teško preživljava.

Oni koji su se kasnije doselili, ili su kao „druga generacija“ rođeni u Nemačkoj, zahvaljujući velikom povećanju plata, živeli su daleko bolje. Tačnije – normalno, slično nemačkom življu. Bili su obrazovaniji, potrebe za radnom snagom su bile ogromne pa su poslodavci morali da plaćaju bolje da bi dobili radnike. Zarađivalo se više, a time su porasli i prohtevi.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili Vidovdan 2020.

Na listi želja su bili bolji stanovi, a ne barake, moderno odevanje, automobili, češći izlasci, odlasci na godišnje odmore. Povećali su se i socijalni kontakti sa Nemcima i ljudima iz drugih nacija koji su bili kolege na poslu. Osim toga, ta druga u Nemačkoj rođena generacija Srba, nije morala da po Srbiji, kao njihovi očevi ili dede, grade kuće ili da kupuju stanove, manje je davano za pomoć delu porodice koja je ostala u otadžbini itd. pa je moglo da se dosta uštedi. – Bilo je to, kaže nam Dušan Majkić iz Štutgarta, koji je u Nemačku došao daleke 1964. g. zlatno doba i za zaradu i za život. I on je osetio bar deo te blagodeti, jer je došao kao mlad čovek, pa je izvesno vreme, sve do penzije, radio i u to, kako on kaže, „zlatno doba“. Ono je, sa prekidima zbog kriza koje su pogađale i Nemačku, trajalo sve do devedesetih godina prošlog veka.

Jaki sindikati su tih godina izborili zagarantovanu veliku socijalnu sigurnost za opstanak zaposlenja i očuvanje radnih mesta uz stalno povećanje zarada! Malo ko od ondašnjih „gastarbajtera“ je pomišljao da se vrati u Srbiju u kojoj se, za razliku od Nemačke, iz godine u godinu sve teže opstajalo. Mnogi Srbi koji su o godišnjim odmorima odlazili u postojbinu, želeli su da pokažu svoj novi standard sve siromašnijim rođacima i prijateljima u vidu nove kuće, novog automobila, velikog troškarenja po kafanama ili kod svakodnevne kupovine, letovanjima u skupim hotelima na Jadranu itd. stvarajući tako ne retko zavist i negodovanje, pa čak i odbacivanje okoline u kojoj su ili oni ili njihovi preci nekada živeli. Vremenom se situacija i u Nemačkom promenila. Ljudi iz tzv. „treće generacije“ kao i oni koji su pridošli početkom raspada Jugoslavije ili posle izbijanja ratnih sukoba i bombardovanja Srbije, već od samog početka su nailazili na poteškoće. Dislokacijom mnogih pogona iz Nemačke u države jeftine radne snage, sve većom automatizacijom i robotizacijom proizvodnih procesa i sl. nestala su mnoga radna mesta, pogotovo ona za koja nije bila potrebna visoko kvalifikovana radna snaga. Sve teže se dolazilo do posla, poslodavci su počeli da uvode američki sistem zapošljavanja: „zaposli ga dok ti treba, šutni ga kada ti više ne treba! Nova radna snaga se primala na vremenski ograničene ugovore o radu koji su važili najduže godinu dana sa mogućnošću produženja za još godinu. A posle toga – automatski je sledio otkaz! Pojavile su se i firme posrednici koje su imale „svoju“ stalnu radnu snagu za povremeno iznajmljivanje saradnika onima kojima su tog trenutka trebali. Naravno, ti ljudi su dobijali samo deo para koji su posrednici inkasirali jer je ostatak išao za njih. Tada je postalo uobičajeno a to važi i danas, da npr. isti posao, nekada i godinama jer „pozajmica“ radnika vremenski nije ograničena, rade ljudi istih kvalifikacija, npr. u Mercedesu, gde njihov stalni radnik zaposlen ranijih godina, ima 50 odsto veću platu od tog „iznajmljenog“ radnika! Na tržištu rada, polako ali sigurno, svakodnevno se krnji ranijih decenija izborena socijana sigurnost dobrih plata i sigurnih radnih mesta što itekako pogađa i Srbe. -Sigurnosti, kaže i poznati nemački novinar i autor Ginter Valraf, koji je prerušen u radnika radio kod više poslodavaca – na visokim pećima u jednoj čeličani je glumio Turčina, kao Nemac je radio kao pomoćni pekar, dostavljač paketa, vozač i sl. – za stalna radna mesta i dobre plate od kojih može pristojno da se živi, više nema u Nemačkoj a eksploatacija je sve veća. Bogati postaju sve bogatiji, srednji stalež se osetno smanjuje, a siromasi postaju sve siromašniji, pogotovo kada odu u penziju. To je „uspeh“ američke globalizacije. Ljudima će biti sve teže kada Evropska unija uskoro svoje „zajedničko tržište“ velikim ustupcima i prihvatanjem diktata sa one strane okeana, proširi i na SAD i Kanadu. Njihovi proizvodi su u odnosu npr. na nemačke agrarne i stočarske proizvode jeftiniji, jer su genetski modifikovani, puni su hemije i medikamenata i sl., kaže Valraf.

Da Vas podsetimo:  Strahote Jasenovca: „Glavni stožer ustaške vojnice“ javljao da logor može „progutati“ neograničen broj Srba

Poseban udarac dobrom životu u Nemačkoj zadalo je uvođenje evra kao zajedničke valute. Dok su plate bile odmah prepolovljene, samo nekoliko meseci posle uvođenja evra, cene najvećeg broja proizvoda na tržištu su počele da se iskazuju dvostruko veće –u evrima. Ako je kirija za dobar trosoban stan u velikim gradovima iznosila u markama oko 800 do 1000 DM ona je danas i više od 1000 €. Slično je i sa mnogim drugim cenama. Zato nije čudo da bi se više od polovine Nemaca prema provedenim anketama, rado vratilo na staru, dobru marku, stare cene pa i na stare plate. Ipak, obrazovani Nemci, a uz njih i Srbi iz tzv. “sigurnih zanimanja”, koji imaju obezbeđena radna mesta i plate prema starijim tarifnim ugovorima, za razliku od zaposlenih u drugim EU državama, još dobro žive. U odnosu na situaciju u Srbiji, gde su se cene mnogih proizvoda izjednačile sa nemačkim cenama uz najniže plate u regionu, jedan sloj Srba u Nemačkoj, čak i pet do petnaest puta bolje živi nego prosečan Srbin u otadžbini. Ali, kao što rekosmo, ne svi. Prosečna penzija u Nemačkoj je oko 900 do 1000 evra, prosečna plata oko 1300 do 1500 evra. Lekar u klinici, pridošao iz Srbije bez obzira na staž i specijalnost, tretira se kao početnik, ima oko 2200 do 2500 € neto, u zavisnosti od poreske stope koju mora da plaća. Tek posle 4-5 godina rada u klinici, može da računa sa oko 3300 do 3500 € neto. Naravno plate specijalista, „glavnih lekara“ ili šefova odeljenja, ali do tih pozicija tek treba doći, su daleko veće. Inženjeri – početnici su nešto bolje plaćeni, imaju malo veću platu. Ali, ko hoće odmah po dolasku u Nemačku da dobro živi, mora da za stan odvoji oko 1000 €, auto košta, život takođe, tako da ni lekarima i inženjerima, bar prvih godina boravka i rada, ne cvetaju ruže. –I to je bolje, kaže nam je jedan naš lekar, pre 9 meseci došao iz Srbije, koji ne želi da mu pomenemo ime, – nego godinama čekati na posao u nekoj srpskoj klinici i raditi besplatno, samo da bi se održao kontakt sa medicinom kao zanimanjem i naukom. Partije koje su bile na vlasti su gotovo planski uništavale Srbiju, zato ne čudi nedavno objavljeni podatak, da bi, posle završenog školovanja, 80 odsto mladih odmah napustilo Srbiju – rekao nam je naš sagovornik.

Da Vas podsetimo:  U Prosvjetinoj Školi u Beču proslavljen Savindan

Ako se neko od čitalaca sa dobrom platom u Nemačkoj upita, žašto se penzioneri sa malim penzijama ne vrate u Srbiju gde bi, navodno, mogli bolje da žive, starina Dragan Jovanović iz Ulma odgovara u ime mnogih:

– Ne mogu, ovde teško živim ali imam dobre lekare, ne moram da podmićujem nikoga, lekova uvek dovoljno i ne moram satima da dreždim u nekom domu zdravlja, čekajući da se neko smiluje da me pregleda! Penzija stiže ne iz dva puta nego tačno kao sat svakog prvog, sve službe funkcionišu, čekanja su svuda minimalna. Džabe mi kuća u mom selu kod Smedereva koju sam napravio, a stoji prazna, zidovi se ne jedu, niti ih lekari hoće kao mito!

Znači, izrečena misao starog grčkog filozofa sa početka ove priče važi i danas: „Nekima je i mnogo premalo, a nekima i malo previše”!

Predrag Rakočević

P. Rakočević

8 KOMENTARA

  1. Komentari na temu,use u svoje kljuse bi bila vodu samo da je moguća i ostvarljiva.Koliko se samo javnih ličnosti na to pozivalo dok nisu preuzeli fotelje i postali gori nego njihovi prethodnici.
    Činjenica na terenu govori,da i ako nije nigde lako,da je prosečnom balkanacu(i šire),prosečno bolje u Nemačkoj nego odakle je došao.

  2. gledam ove komentare i sta da kazes. Cista laz. Ko kaze da Nemci ne vole Srbe. Koje si nacije to je nebitno. Bitno je kakav si covek i sta znas da radis. Nema razlike u ceni placanja srpkog inzenjera i nemackog. Da li Srbina voli Srpska vlada i sefovi? Ako je tako dobro, onda ostani tamo i cekaj beli hleb da padne sa neba. Ja kao Dipl.-Ing. zaradjujem dobro i o tome mogu da sanjam u Srbiji. Kredit uzmes i pravis kucu. Za 15 godina je prosecno otplacena. Zaboravi 70 godine kada su nepismeni dolazli. Sada se traze visoko obrazovani kadar. Moja poruka je uci samo ci i uci. Ako ti se jednog dana ovde ne svidja onda pakuj kofer i idi dalje. Cinjenica je ta, da ovde nema mita kad ides kod lekaara u opstinu itd. Uredjen sistem i mozes da planiras svoju buducnost. Ja kao obrazovani covek (Fakultet) u Srbiji nisam mogao bolje ziveti od prosecnog radnika. Muka me naterala da napustim Srbiju 1994 godine. Ne kajem se. Kajem se samo sto to nisam jos ranije ucinio. Pogledaj danas ko lepo zivi dole. Samo ko u mutnom lovi i kriminalci. Srbija se ssastoji samo od Beograda. MOzes ovde knjige pisati ali ne vredi para. Ti si kovac svoje sudbine i tako ti kako radis. Nigde u svetu se ne dolazi brze do bogatstva nego u Srbiji. U Nemackoj se radi generacijama, da bi nesto stekao, mislim firme itd. Kod nas u Srbiji? Pogledaj oko sebe! Mahom nepismeni vlasnici firmi i mocni ljudi. Oni sa Diplomama, Lekari, Inzinjerri i td. ako ima stan on je srecan. Oni drugi voze besna kola vile pogradise itd. Zalosno, zalosno i samo zalosno.

  3. Svabetine piše:

    Dobro i ? A sta bre mozemo da ocekujemo od svabe kad nas ocima ne moze da gleda? Nista novo. Ljudi, mi srbi treba doooobro da porazmislimo o svemu. Niko nas ne voli i ne ceni u Jevropi. Odneo djavo salu. U se i u svoje kljuse braco srbi! Vojna neutralnost i to van EU. Ne zavaravajmo se da mozemo bolje jer nam nece dati. Pa gledamo to vec 15 godina. Ma i vise bre. Moramo napraviti svoj standard zivota i svoj nacin zivota i prestati da jurimo zapadne vrednosti vec da gajimo sopstvene, one koje mozemo da realizujemo i u kojima smo u svom prirodnom okruzenju. Ne vidim srbe medju ostalim plemenima evrope. Gadovi su to ljudi moji, zli. Ne zele nas shvatate li da nas ne zele tamo a i po prirodi ne pripadamo njima. Samo geografski. Mnogo sam prosao, celu Evropu znam i sva plemena dobro. Zato ovako i govorim. Zao mi je da gajimo iluzije. Treba se trgnuti iz ovog ludila. Duga prica……

  4. ne kukajte na nemacku ,. u svajcarskoj biti sloven i srbin je jako jako tesko ,. posao dobiti kao srbin je lutrija a sve ostalo je samo laz ,. u nemackoj nas cak i vole u odnosu kako nas ne vole u ch,.

  5. Das pragmatische Verhältnis der orthodoxen „Brüder“
    Alexis Tsipras
    Alexis Tsipras / Bild: (c) REUTERS (YIANNIS KOURTOGLOU)

    Schon in der Vergangenheit schielte Athen immer wieder in Richtung der Freunde in Moskau und Belgrad.

    30.03.2015 | 18:22 | Wieland Schneider (Die Presse)

    Es ist keine Erfindung von Alexis Tsipras. Sollte sich der griechische Premier – angesichts seiner leeren Kassen – jetzt tatsächlich auf den alten orthodoxen „Bruderstaat“ Russland besinnen, um sich dort Hilfe zu holen, so folgt er nur einer Tradition griechischer Politik. Regierungen in Athen standen immer wieder vor der Frage, was stärker wiegt: die Anbindung an die sogenannten westlichen Strukturen, oder die alten orthodoxen Bande?

    Schon vor genau 16 Jahren musste eine griechische Regierung einen schwierigen Balanceakt absolvieren – wenn auch unter anderen politischen Umständen. Zum einen musste sie damals Bündnistreue zeigen mit ihren Alliierten in der Nato. Doch zum anderen wusste sie auch von der Stimmung in den Straßen des Landes. Das Oberhaupt der griechisch-orthodoxen Kirche, Christodoulos I., sprach damals vielen Griechen aus der Seele, als er in seinen Predigten gegen die Nato-Angriffe auf „das orthodoxe Brudervolk der Serben“ wetterte. Fast wortgleiche Schelten waren aus Moskau zu vernehmen, wo Patriarch Aleksej II. die Attacken des westlichen Bündnisses auf Serbien als „Sünde vor Gott“ bezeichnete.

    Ende März 1999 hatte der Krieg im Kosovo einen neuen Höhepunkt erreicht. Die Nato eilte den Kosovo-Albanern zu Hilfe und startete Luftschläge gegen das Jugoslawien des damaligen serbischen Machthabers Slobodan Milošević. In Athen protestierten Tausende gegen die Nato, und die Regierung setzte sich für ein rasches Ende der Bombardements ein. Zugleich stellte das Nato-Mitglied Griechenland dem Bündnis aber auch den strategisch wichtigen Hafen Thessaloniki zur Verfügung.

    In der Kosovo-Frage im selben Boot

    Athen hatte schon im Jahr zuvor bei der Ausweitung der Wirtschaftssanktionen gegen Jugoslawien gebremst. Teile der griechischen Elite hatten enge Beziehungen zur Familie Milošević. Dazu kam die strategische Sorge, der Rivale Türkei könnte gleichsam über die mehrheitlich muslimischen Kosovo-Albaner seinen Einfluss auf dem Balkan ausdehnen. Und über all das legten sich die historischen griechisch-serbischen Bande – die von den Aufständen gegen das Osmanische Reich im 19. Jahrhundert bis zur Waffenbruderschaft im Ersten Weltkrieg reichten.

    Schon während des Kosovo-Kriegs 1999 zeigte sich die alte orthodoxe Achse vom skeptischen Nato-Mitglied Griechenland über Serbien bis hin zum serbischen Verbündeten Russland. Geht es um Serbien und den Kosovo sitzen Athen und Moskau auch heute noch im selben Boot. Russland denkt nicht daran, die Eigenstaatlichkeit des Kosovo anzuerkennen. Und auch Griechenland gehört zu den fünf EU-Staaten, die einen unabhängigen Kosovo nach wie vor nicht akzeptieren wollen.

    Jetzt, da wegen der Ukraine-Krise der Ton zwischen Russland auf der einen und der EU und Nato auf der anderen Seite wieder rauer wird, versucht Moskau erneut die Bruderschiene in Richtung Südosteuropa zu nutzen. Verstärkt werden die Fühler etwa nach Belgrad ausgestreckt, das weiterhin auf Russlands Hilfe in der Kosovo-Frage zählen kann. Serbien hat zwar bereits den Status eines EU-Beitrittskandidaten. Einige Thinktanks warnen aber davor, dass sich Belgrad wieder stärker an Moskau anlehnen könnte, falls die EU bei den Beitrittsgesprächen zu große Steine in den Weg legt.

    (C) DiePresse Bild vergrößern
    / Bild: (C) DiePresse

    Keine Alternative

    „Wir sind auf dem Weg Richtung EU, das ist das strategische Ziel Serbiens. Punkt“, beteuerte Ende Jänner der serbische Premier, Alexandar Vučić im Interview mit der „Presse“. Und fügte hinzu: „Natürlich wollen wir aber auch gleichzeitig die traditionell guten Beziehungen zu Russland bewahren.“

    Bei allen historischen Banden war das Verhältnis zwischen Belgrad und Moskau in letzter Konsequenz auch immer von politischem Pragmatismus geprägt. Das gilt auch für Griechenland. Die Regierung in Athen kokettiert gegenüber den europäischen Partnern zwar gern damit, sich notfalls dem alten Freund Russland zuzuwenden. So wie Serbiens Regierung ist aber auch ihr klar, dass es zur EU keine Alternative gibt. Auch 1999 blieb Griechenland letzten Endes auf der Seite seiner westlichen Partner: Trotz allen Unmuts über die Luftschläge gegen Serbien scherte es nicht aus der gemeinsamen Nato-Politik gegen Milošević aus.

    („Die Presse“, Print-Ausgabe, 31.03.2015)

    • Dobro i ? A sta bre mozemo da ocekujemo od svabe kad nas ocima ne moze da gleda? Nista novo. Ljudi, mi srbi treba doooobro da porazmislimo o svemu. Niko nas ne voli i ne ceni u Jevropi. Odneo djavo salu. U se i u svoje kljuse braco srbi! Vojna neutralnost i to van EU. Ne zavaravajmo se da mozemo bolje jer nam nece dati. Pa gledamo to vec 15 godina. Ma i vise bre. Moramo napraviti svoj standard zivota i svoj nacin zivota i prestati da jurimo zapadne vrednosti vec da gajimo sopstvene, one koje mozemo da realizujemo i u kojima smo u svom prirodnom okruzenju. Ne vidim srbe medju ostalim plemenima evrope. Gadovi su to ljudi moji, zli. Ne zele nas shvatate li da nas ne zele tamo a i po prirodi ne pripadamo njima. Samo geografski. Mnogo sam prosao, celu Evropu znam i sva plemena dobro. Zato ovako i govorim. Zao mi je da gajimo iluzije. Treba se trgnuti iz ovog ludila. Duga prica……

  6. Ma….znamo sve, od Amerike do Nemacke. Jeste, bili su pametni, pa pobegli. I danas su pametni koji beze iz Srbije. Za to je vlast uvek odgovorna. Samo…nas imidz, imidz Srba i Srbije je prilicno ruzan ma gde god da ode covek. Gradili su ga nepismeni zidari, odbegli krimosi i drski ljudi. Zato i danas gde god da se pojavis kao SRBIN, imas problem sa poverenjem koje traje mnogo duze nego za ostale nacije. Za njih smo prevaranti, ubice (da da) i lopovi i neradnici i to dobro znaju svi koji su glodjali taj gorak lebac. S druge strane, svaki od zapadnjaka nas posmatra kao da smo poreklom iz africkih zemalja. Ej, objasnjavaju nam kako koristiti usisivac ! Oni misle ako ne govoris njihov maternji jezik da si tele. Kad im pojasnis da oni nisu volovi jer ne znaju srpski a ne mogu da komuniciraju sa tobom ni na jednom drugom svetskom jeziku, kojeg ti govoris, zabezeknu se – kako si ti toliko pametan zaboga !
    Istinita prica iz Francuske : Covek je zenio sina i pozove gazdu fabrike gde je radio na svadbu, da vide nase obicaje i svadbe. Dodje francuz (pazi- francuz…a crn ko arapin, dakle – francuz,cistokrvan,ha)I gleda tele oko sebe na svadbi i smeje se i zdere kao svinja…da bi posle povratka u Francusku nasem coveku hladno dao otkaz sa recima :“Sta ces ti ovde, imas kucu, imanje, imas sve , tebi nije potrebno da radis kod mene!“ Nije mogao da podnese nase bogatstvo i radost. Radost iskrene srpske duse i goveche je dalo coveku otkaz. Toliko. A znam da ima milion slicnih prica. Bes ti pare brale … ne mooogu da se toliko saginjem.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime