Govoreći na nedavnoj sednici Generalne Skupštine OUN, predsednik MTBJ Teodor Meron je utvrdio da je delatnost MTBJ zasnovana na ”visokim međunarodnim standardima”.
Po smislu Meronovog nastupa, ti standardi se odnose na sve optužene i na sve etape delatnosti MTBJ, pa tako i na fazu izdržavanja kazne. Zbog toga je interesantno analizirati na koji način protiče ta etapa. U ovom trenutku MTBJ je potpisao ugovore o izdržavanju kazne sa 17 država.[1]Od 1. jula 2013. godine kontrola nad izdržavanjem kazne nije u kompetenciji MTBJ, nego Međunarodnog rezidualnog mehanizma krivičnih tribunala (MRMKT). Istina, o svemu odlučuje Teodor Meron lično. Proceduralna pravila mu daju potpuno odrešene ruke u izboru države u kojoj će odležavati kaznu ovaj ili onaj zatvorenik. A pošto je Meron predsednik i MTBJ i MRMKT, onda on generalno odlučuje o svemu.
Formalno, MRMKT ima poseban dokument kojim se reguliše odluka o izboru zemlje u kojoj će se odležati kazna – Practice Direction on the Procedure for Designation of the State in Which a Convicted Person is to serve his or her Sentence of Imprisonment.[2] Međutim, ukoliko pažljivo izučimo ovaj dokument, videćemo da taj dokument ničim ne ograničava MRMKT, nego samo ukazuje na neke opšte aspekte tog izbora. Tako na primer, obratimo pažnju na prvu tačku: Sekretar suda se obraća jednoj ili nekoliko država radi rešavanja pitanja da li je ta država saglasna da primi konkretnog optuženog. Uopšte nije regulisano pitanje kojoj državi će se obratiti sekretar. Obratite pažnju – državama se obraća sekretar tribunala, ali je teško pretpostaviti da to on čini bez konsultacija sa predsednikom tribunala, to jest Teodorom Meronom. Ukoliko bi prvobitno sekretar odredio da se obrati jednoj državi koja je dala svoju saglasnost, to bi onda značilo da zemlju izdržavanja kazne bira sekretar. Međutim, treća tačka jasno govori o tome da zemlju u kojoj će zatvorenik izdržavati kaznu određuje predsednik tribunala.
Drugim rečima, po pitanju postupka određivanja zemlje u kojoj će se izdržavati kazna, bez obzira na čitav dokument koji navodno reguliše to pitanje, u stvarnosti ništa nije regulisano. Naprotiv, on nosi kontroverzan karakter i daje punu slobodu dejstva predsedniku MRMKT. Jedino ograničenje toj vlasti može biti nesaglasnost države koja treba da primi osuđenika.
Istovremeno, interesantno je obratiti pažnju na to da je niz država odjednom prihvatio nekolicinu zatvorenika, što znači da su se njemu više puta obraćali, a neke države nisu primile ni jednog.
Tako su u Veliku Britaniju poslata na izdržavanje kazne četiri osuđenika (B. Simić, M. Krajišnik, M. Babić, kao i R. Krstić, koji je kasnije poslat u drugu zemlju), Norvešku – pet zatvorenika (V. Blagojević, D. Obrenović, R. Kovač, Z. Vuković, D. Erdemović), a, na primer, u Ukrajinu, Slovačku i Albaniju – ni jedan. Postavlja se jednostavno pitanje – zašto se jednostavno ne obraćaju nekim državama? Sve ovo ukazuje na potpuno odsustvo bilo kakvih realnih zakonskih ograničenja slobode delovanja rukovodstva MTBJ / MRMKT (koji su u stvari jedna te ista lica).
Na dan 20. oktobra 2014. godine, kaznu izdržava 15 osuđenika MTBJ: D. Zelenović (Belgija), S. Lukić (Norveška), M. Bralo i N. Šainović (Švedska), N. Pavković i M. Nikolić (Finska), M. Martić, D. Milošević, M. Lukić (Estonija), R. Krstić (Poljska), L. Borovčanin i R. Brđanin (Danska), S. Galić i D. Kunarac (Nemačka), M. Stakić (Francuska).
U vezi sa mestom izdržavanja kazne javlja se još jedno interesantno pitanje. Pitanje je povezano sa odbijanjem predsednika MTBJ da uopšte uputi bilo kog zatvorenika u neku državu. Tako niz osuđenih uopšte nikada nisu predavani u druge države i čitavu kaznu su izdržali u zatvoru Haškog tribunala. Ovo pitanje uopšte nije regulisano bilo kakvim zakonskim propisima.
Uopšte nije regulisano ni pitanje o prevremenom puštanju na slobodu. To je u potpunosti u rukama diskrecionog prava predsednika MTBJ/MRMKT. Ako on poželi da pre vremena nekoga oslobodi (po pravilima tribunala to je moguće posle odležane dve trećine kazne), on će ga osloboditi, ako nekog ne želi, neće ga osloboditi. I razlozi kojima to obrazlaže su potpuno proizvoljni.
Osuđeni od strane MTBJ lišeni su čitavog niza prava, pa tako i onih iz reda “viših međunarodnih standarda”. Pre svega to se tiče mogućnosti porodičnih poseta. Članu porodice je svakako problem posetiti osuđenog u drugoj državi, međutim, taj problem može imati različite stepene složenosti. Jedna je stvar iz Srbije posetiti osuđenog u susednoj Austriji, a sasvim druga stvar u Velikoj Britaniji, Norveškoj ili Portugaliji. Za takve posete jednostavno su potrebna ogromna sredstva. Na taj način sa tačke gledišta udaljenosti, navedene zemlje u kojima se služi zatvorska kazna stavljaju osuđene u nejednak položaj, što znači da se krši principi nediskriminacije.
Da je to smišljena politika MTBJ/MRMKT govori činjenica da tribunali odbijaju da sa nizom zemalja potpišu sporazum o izdržavanju kazne osuđenih u Srbiji. Iako ne mogu za to navesti nikakav razlog. Jednostavno ne žele i to je sve. To su njihovi visoki međunarodni standardi.
O stepenu cinizma međunarodnih organa, uključujući i one koji pretenduju na titulu “savesti čovečanstva”, govori provera koja je sprovedena od strane međunarodnog crvenog krsta posle smrti dvojice osuđenih od strane MTBJ – M. Babića i S. Miloševića, koje su se desile jedna za drugom tokom jedne nedelje u zatvoru u Ševeningenu. Uprkos činjenici da se čak i iz zvaničnih dokumenata MTBJ jasno vidi da su obojica umrla neprirodnom smrću, MKCK je pružio blaženi zaključak o predivnim uslovima boravka u ovom zatvoru. Bez obzira na to koliko su dobri uslovi za bavljenje sportom u tom zatvoru, tamo su se desila najmanje tri ubistva i ni jedno od njih nije rasvetljeno na pravi način! Čak i ukoliko poverujete u zvaničnu verziju o samoubistva Babića i Dokmanovića – okolnosti tih događaja su morale naterati MKCK da izvuče određene zaključke. Čak i ukoliko poverujete u to da krike V. Kovačevića za pomoć nije čulo obezbeđenje zatvora, to je samo po sebi moralo privući pažnju MKCK. Ali ne. Čak i ova lažna, ali zvanična verzija, nije privukla pažnju MKCK. A to znači da je njegova misija bila misija prikrivanja. Kada međunarodna organizacija od autoriteta prikriva zločine MTBJ.
Govoreći o poslednjim problemima povodom služenja kazne u MTBJ/MRMKT treba istaći predmete Milana Martića i Zorana Žižića. U slučaju Z. Žižića iznikao je ozbiljan problem kažnjavanja od strane različitih sudova (MTBJ i suda Bosne i Hercegovine) za jedan te isti zločin.[3]U ovom trenutku Z. Žižić je bio oslobođen iz zatvora u Austriji posle odležane dve trećine predviđene mu kazne. Međutim, sad mu predstoji proces ekstradikcije u Bosnu i Hercegovinu gde treba da odleži još jedan rok. U pismu predsedniku MTBJ Z. Žižić je zatražio oslobađanje od takve ekstradicije u vezi sa kršenjem jedinstva kažnjavanja za jedan te isti zločin.[4]Što se tiče predmeta M. Martića, iz njegovog pisma predsedniku MRMKT vidi se da se različiti osuđenici od strane MTBJ nalaze u različitim uslovima. To se tiče veoma ozbiljnih okolnosti, uključujući pružanje medicinske pomoći, minimalnih razmera ćelije, pa čak i dostupa elementarnim uslugama, kao što je na primer pijaća voda.[5]Zbog nedopustivo visokih cena, porodica Milana Martića je poslednji put mogla da poseti zatvorenika u septembru 2012. godine. Milan Martić je pred Teodora Merona postavio pitanje nejednakosti osuđenih pred MTBJ. Videćemo šta će ovaj na to odgovoriti.
I još jedan problem koji mediji baš ne vole da pominju. To je primer opravdanih (podvlačimo – opravdanih!) pred Međunarodnim tribunalom u Ruandi. Sve do sada, četvorica opravdanih pred tim sudom, bilo od strane Pretresnog, bilo od strane Žalbenog veća, već nekoliko godina ne mogu ni da se vrate u svoju zemlju, niti da nađu neku drugu zemlju koja bi ih primila. To nije slučajnost. To je rezultat demonizacije optuženih pred međunarodnim krivičnim tribunalima, a glavnu ulogu u toj demonizaciji pored medija igraju i sami tribunali (posebno njihov sastavni deo kao što je tužilaštvo). Došlo se do toga da je sama činjenica podizanja optužnice, ta lica širom sveta stavljala izvan zakona. I nas žele da nateraju da u to poverujemo. Da su to “visoki međunarodni standardi”.
[1]Finska, Estonija, Švedska, Španija, Ukrajina, Italija, Nemačka, Belgija, Francuska, Britanija, Norveška, Danska, Poljska, Austrija, Portugalija, Albanija, Slovačka.
[2]Puni tekst dokumenta je dostupan na: http://www.unmict.org/sites/default/files/documents/pd_mict2_rev1_en.pdf
[3]Formalno zločini su različiti, no svi oni predstavljaju različite epizode jednog te istog trajaćeg zločina.
[4].Pismo Z.Žižića predsedniku MRMKT T. Meronu : http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Request/NotIndexable/MICT-14-81-ES%231/MSC8722R0000440702.pdf
[5]Pismo M.Martića predsedniku MRMKT dostupno: http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Letters/NotIndexable/IT-95-11-ES/MSC8745R0000441284.pdf
Aleksandar Mezjajev
