Političari kažu da su doseljenici Nemačkoj potrebni. Ali da li Nemci žele više doseljenika? Diskusija o imigracionom zakonu tek je početak elementarne rasprave o budućnosti, smatra Kristof Haselbah.
Dugo je Nemačka izbegavala pitanje doseljavanja. Najpre zemlja nije htela da se odredi kao imigraciona zemlja, nije htela da primi k znanju doseljavanje koje je u toku. Ništa tako dobro ne izražava držanje zemlje u koju se doseljavaju stranci kao reč „Gastarbeiter“ – gostujući radnik. Slično se desilo nešto kasnije sa rečju „doseljavanje“, i ona ima prizvuk tek privremenog boravka, i upotrebljavana je svesno. Pre svih, partije desnog centra su kao đavo od krsta bežale od reči „imigracija“, i to delimično sve do danas, kako ne bi uplašile svoje birače. U međuvremenu nije potrebno potezati za statistikama da bi se znalo kako je Nemačka posle Sjedinjenih država glavni cilj migracija. U prethodnih nekoliko godina je zemlja postala vidno šarenija. Ni jedan ozbiljan političar više ne spori da je Nemačka imigraciona zemlja.
Razlika između stvarnog i poželjnog
Uprkos tome, mnogi su pomešali stvarno stanje stvari sa poželjnim stanjem ili zahtevom. Kada se kaže da je Nemačka imigraciona zemlja to još uvek ne znači da bi ona zaista i TREBALO da bude takva. Izgleda da su ekonomija i političri uglavnom dali pozitivan odgovor. Tu se već postavlja pitanje KAKVA vrsta priliva stranaca je poželjna. Široka društvena diskusija o tome je preko potrebna. Druge zemlje su mnogo ranije definisale kriterije za imigraciju i primenjuju ih. Naime, u toku je međunarodna tržišna utakmica za vrbovanje kvalifikovanih imigranata. Dugo je Nemačka prolazila loše u tom takmičenju. Razlozi su bili jezičke, birokratske ili političke prirode. Ali jedan od razloga je i to, da nemačka sebe naprosto nije videla kao nekoga ko se takmiči.
Ko će ostati pred vratima?
Neke posledice moraju biti jasne svakome ko pozdravlja tu novu otvorenost zemlje. Prvo, ako neko kaže ko je poželjan, time je rekao i ko je nepoželjan. Često se vrbovanje novih imigranata meša sa političkim azilom, koji nije ni u kakvoj vezi sa privrednim interesima zemlje. Ipak. preduzimljivi političari i privrednici su brzo shvatili da se upravo među potražiocima političkog azila nalaze ljudi koji bi mogli da budu dragoceni za privredu, ako bi im dozvolili da rade. Po toj argumentaciji više se ne postavlja pitanje da li te osobe imaju pravo na politički azil. Ali, šta je sa ostatkom? Vrednost izbeglica – ljudskih bića – vrlo brzo se onda počinje meriti njihovim kvalifikacijama.
Države koje dobijaju i države koje gube
Drugo, mora se uzeti u obzir da je međunarodna utakmica za vrbovanje najpametnijih i najsposobnijih odavno podelila svet na države koje gube i države koje dobijaju. Siromašne zemlje gube najtalentovanije, „brain drain“ – odliv mozgova, smanjuje njihov potencijal da stvore blagostanje. Bogate zemlje mogu trajno računati na armiju loše plaćenih ali snažno motivisanih radnika. Donedavno je medijima prostrujao jedan podatak: U Mančesteru navodno radi više lekara iz Malavija nego što ih radi u toj afričkoj zemlji. Nije bitno da li je taj podatak tačan ali principijelni problem postoji. Da ironija bude veća, humanitarne organizacije šalju onda evropske lekare u Malavi, kako bui ubčlažile nedostatak lekara, finansirajući to evropskim donacijama.
Nejednakost država se ustaljuje i u Evropi. Kako da se ikada oporave zemlje poput Grčke, ako stalno odlaze najsposobniji mladi ljudi?To nije argument protiv slobode kretanja radne snage, ali je povod da se zamislimo.
Ogroman integracioni učinak
Naposletku, moramo se prisetiti jednog faktora, koji je možda najvažniji u ovakvoj diskusiji. To je pitanje prihvaćenosti doseljenika. Kada se nemački poslodavci žale na nedostatak stručne radne snage, to je prvenstveno motivisano ekonomskim interesom i nije povezano sa opštim dobrom. Privreda se raduje kada joj je na raspolaganju veliki broj ljudi, koje su obrazovale druge države i koji uglavnom nisu previše zahtevni kao domaća radna snaga. Kao što „gastarbajteri“ ni u kom slučaju nisu ostali gosti, tako će se desiti i sa „stručnom radnom snagom“, čak i ako privredi krene loše. A ako je cilj da se zameni demografski jaka generacija onih koji su rođeni pedesetih, onda govorimo o milionima doseljenika u roku od samo nekoliko godina. Ko garantuje da nemačko društvo može da integriše sve njih? Osim toga, uopšte nije jasno da li će u budućnosti razvijenim ekonomija zaista biti potrebno toliko ljudi kao danas. A ljude ne možete tek tako vratiti tamo odakle su došli.
Sve ovo ne govori protiv debate o imigraciji, naprotiv. Krajnje je vreme da se u Nemačkoj ovakva debata ozbiljno povede. Radi se o pravcu kojim treba da se ide u budućnost i koji mora da se temeljno i trajno redefiniše. Zato je neophodno da se dobro razmisli šta se radi.
Kristof Haselbah
