Kakvo nam je obrazovanje potrebno?

1
918

widescreenNedavno sam pročitao intervju sa novim ministrom prosvete u Politici. Potom sam pročitao i brojne komentare. Najviše pažnje je privukla inicijativa ministra da treba povećati ulogu roditelja u školama: ideja je da roditelji ocenjuju nastavnike i direktore.

Pokušao sam da nađem neko racionalno opravdanje za tu inicijativu, ali moram priznati da ga nisam našao. Ako je predmet ocenjivanja rad nastavnika, onda je valjda jasno da roditelji uglavnom nemaju kompetencije da ocenjuju taj rad. Kako, recimo, roditelj koji je pravnik (i koga, pošteno rečeno, matematika nikada nije zanimala), može da ocenjuje rad profesora matematike? Ili obratno: kako neki elektro-inžinjer, koji nikada nije voleo da piše sastave (što je legitimno) može da ocenjuje rad profesora srpskog? Najpoštenije bi bilo da ih ne ocenjuju.

Drugo, roditelji nemaju neposredan, direktan uvid u rad nastavnika: oni ne borave na časovima sa svojom decom, a sve što znaju o tome kako nastavnici rade, saznaju posredno, preko svoje dece. Ako to dete ima dobru ocenu, verovatno će i roditelj imati utisak da nastavnik dobro radi svoj posao. Ali, šta ako dete ima neku ocenu? Da li to onda znači da je nastavnik loš, jer ,,nije uspeo da valjano prenese gradivo”, ili ,,nije uspeo da zainteresuje učenika za svoj predmet”. (Zamolio bih svakog roditelja koji upotrebi ove formulacije da uplati 500 dinara na račun Novog Polisa).

Iz ovoga jasno proizilazi da pravo roditelja da ocenjuju nastavnika, može, vrlo lako, da dovede do trulog kompromisa: evo vašoj ljubljenoj deci najviše ocene, bez obzira na znanje, a vi meni zauzvrat dajte isto takve ocene (iako vašu decu nisam ništa naučio). Profesori će dobijati sjajne ocene, deca će nam u svedočanstvima biti genijalna, roditelji će biti superzadovoljni. Tako će na papiru sve biti krasno, ali u stvarnosti:deca neće znati puno, a nastavnici će biti frustrirani zbog trulog kompromisa, a država će se suočiti sa hiljada nabeđenih neznalica od kojih će sutra postati poluintelektualci – ljudi koji misle da zaslužuju puno, a zajednici mogu (i žele) da daju zapravo, jako malo.

Pitanje da li roditeljima treba dati ovo pravo ili ne, zapravo je – nebitno pitanje. Ono prikriva činjenicu da je pitanje obrazovanja filozofsko, a ne tehničko pitanje. To znači da pre organizovanja sistema obrazovanja treba odgovoriti na pitanje kakvog čoveka treba da dobijemo na kraju obrazovnog procesa.

Da Vas podsetimo:  Srbi grabe ka svetskom vrhu u industriji jačoj od filmske i muzičke

Da li želimo da dobijemo radnu snagu, odnosno ljude koji znaju da rade jedan ili nekoliko srodnih poslova? Zamislimo da nam je to cilj. Nije teško pretpostaviti na šta u tom slučaju treba da liči obrazovanje: na proces stvaranja nekog sportiste.

Uzmimo na primer, Đokovića. Strogo uzevši, tenis je jedan dobro plaćen zanat, a Đoković je odličan zanatlija koji postiže bolje rezultate u tom zanatu od drugih, jer je talentovaniji od drugih, ali je istovremeno isto toliko dobro utreniran kao i drugi. Kako je nastao Đoković? Pa tako što su ga trenirali ljudi koji su bili vrlo kompetentni za taj posao, a Đoković je poslušno radio sve što bi oni od njega tražili.
Zašto je bio poslušan?

Pa zato što je verovao u njihove dobre namere i njihovu stručnost.
Gde je tu bio udeo roditelja?
Roditelji su mu obezbedili takvo obrazovanje.
Tačka.

Zaista ne verujem da je Srđan Đoković ocenjivao trening sesije Jelene Genčić ili Nikole Pilića, a ako jeste, niko se time nije hvalio. Ni on, ni oni. Štaviše, siguran sam da roditelji koji se mešaju u odnos između trenera i mladog igrača, ne samo u tenisu već i u bilo kom sportu, mogu samo da unište svoje dete, jer time kvare odnos poverenja između igrača i trenera. Igrač počinje da sumnja u trenera, pa samim tim i u trening, a trener animozitet prema roditelju prenosi na igrača.

Nastavimo ovu analogiju sa Đokovićem: Marej je u Parizu, na finalu RG, mogao da se izvini francuskoj publici što ne zna francuski. Đoković je pričao na francuskom. Isto se moglo dogoditi i na mastersu u Rimu, gde se Đoković publici obraća na italijanskom. Da neki nemački turnir vredi igrati, videli bismo kako Đoković priča nemački. Šta nam to govori? Za teniski zanat, potreban je samo engleski, dok Đoković zna i neke druge jezike. Lepo nam je kada ga slušamo kako ih govori, jer u tome vidimo da nije, poput Mareja, samo puka radna snaga, koja zna samo ono što joj je potrebno za posao. Iako ima dosta ljudi koji smatraju da deca uče u školi stvari koje im nikada neće trebati, niko ne voli kada mu se kaže da je samo radna snaga i ništa više. Đokoviću, strogo uzevši, francuski i italijanski nisu potrebni, a ipak ih zna, i to znanje bi ga činilo ličnošću i da nije broj jedan na ATP listi. To nam pokazuje da se o znanju ne može govoriti samo kao o nečem što nam je potrebno ili nije potrebno. Znanje nas,prosto rečeno, oplemenjuje, pravi od nas ličnosti, ako to ,,suvišno” znanje imamo. Bez tog suvišnog znanja smo samo puke mašine, čiji rok trajanja ističe brže od životnog veka.

Da Vas podsetimo:  Kako biblioteke šire medijsku pismenost: primeri Pančeva i Zrenjanina

Sada vidimo da bi reforma obrazovanja trebalo da počne od odluke kakvog čoveka želimo da imamo na kraju procesa: ja glasam za ličnost koja ima kvalifikacije za posao koji može da radi najbolje.

A kakav nam odgovor na ovo pitanje daje Evropa? Ako pogledamo tekst Generacija mekušaca koji se pojavio nedavno na Novom Polisu, čini mi se da taj odgovor prilično jadan. Ali on je zakonomeran. To je odgovor koji daje Evropa tehnokrata, koja želi da pruži vrhunsko obrazovanje samo manjini koja će raditi najisplativije poslove, dok će većina, koja je iz različitih razloga diskvalifikovana, biti sistemski depolitizovana i zaglupljivanja, pod izlikom da se tako spašava od trauma u naletu. Na taj način će nekadašnji građanin, oslonac demokratskog poretka, sada biti obrazovan tako da postane rob (koji radi svoj posao za male pare ili prima socijalnu pomoć) i potrošač čijim se potrebama, željama, mišljenjem lako manipuliše, budući da ne raspolaže ni znanjem ni veštinom tumačenja, kojom bi se mogao suprotstaviti sistemu manipulacije. A ne raspolaže zato što mu je kroz ceo obrazovni proces pružana mogućnost da nađe alibi da nešto ne zna.

„Ogroman napredak školstva dovešće u budućnosti, do toga da se fabrikuju specijalisti bez ikakve opšte kulture – ja sam ih drugde nazvao diplomiranim analfabetama“
Ovde se ne radi samo o mom utisku, već o radikalizaciji jednog procesa koji su časni, intelektualno pošteni ljudi, zapazili još polovinom šezdesetih godina prošlog veka. Jedan od njih i francuski sociolog Lisjen Goldman koga u jednom svom eseju neveselog naslova, (Glasnici apokalipse) citira Sreten Marić: ,,Ogroman napredak školstva dovešće u budućnosti, do toga da se fabrikuju specijalisti bez ikakve opšte kulture – ja sam ih drugde nazvao diplomiranim analfabetama. Tome prelazu u civilizaciju potrošnje, koja je sastavljena od mase izvršilaca bez stvarne odgovornosti i od jedne relativno uske grupe visokih specijalista koji monopolišu odgovornost odluke, odgovara dubok preobražaj filozofskog života. (…) Sve humanističke vrednosti sedamnaestog i osamnaestog veka biće na taj način likvidirane, ako ovaj razvoj bude išao dalje u ovom pravcu.”

Da Vas podsetimo:  Bogorodica Ljeviška – biser naše kulture, vršnjakinja pariske katedrale Notr Dam, uništena je u pogromu 2004 g.

Iz ovoga se vidi koliko je veliki ulog pitanja za kakav ćemo se tip obrazovanja opredeliti – odgovor na to pitanje oblikovaće svet u kakvom ćemo živeti. I zato nije ni čudno, zašto su se procesom obrazovanja bavili, u Srbiji, ljudi poput Svetog Save ili Dositeja. Dakle, najumniji ljudi svoga vremena.

Ljudi koji znaju samo to da znanje dele na ,,potrebno”i ,,nepotrebno”, već misle kao robovi, a ne ličnosti. A ličnost se obrazuje, ali i samoobrazuje, i to je najvažnija stvar koju u vezi sa znanjem treba znati. Obrazovanje je na kraju krajeva, ili početku početak, lična stvar i samo onaj ko je slab, lenj ili blesav dopušta da ga obrazuju, a zapravo dresiraju: zato takvi često završavaju kao beslovesni magarci, takozvani tovari. Identični sa onim što nose, odnosno rade. I ništa više od toga.

A to su i zaslužili. Jer čovek treba sam da odredi šta želi da bude: Đoković je, pre nego što je postao poslušni mladi teniser, osetio poziv u sebi. A to nije bio poziv novca. Već tenisa. A sa tenisom je došla i ličnost: otuda, francuski, italijanski i ko zna šta sve ne, što ne znamo o njemu.

Ne treba nam pomoć, već znanje, te da sami odredimo šta želimo da budemo na kraju obrazovnog procesa.

Samoobrazovanje nije moderna stvar – naprotiv. Ali je večna stvar: jedan Nemac je pre više od dvesta godina kazao nešto što važi i danas: Ko želi da se obrazuje, neka se obrazuje sam. Ovo je neučtivo,ali tu nema šta da se menja. Nema alibija da svoje obrazovanje prepustimo nekome drugome. Niti će neko drugi moći da nas obrazuje kao ličnost. Ako to želimo da budemo, preostaje nam da se obrazujemo sami. A to znači, između ostalog, da zaboravimo industriju samopomoći i slična sranja, jer nam ne treba pomoć, već znanje, te da sami odredimo šta želimo da budemo na kraju obrazovnog procesa.

Robovi ili ličnosti. Tek posle toga dolazi škola.

Slobodan Vladušić

Srpska Akcija

1 KOMENTAR

  1. Hm,hmm..nisam bas u temi, ali skola je u pitanju…Kanada, poruka mislimanskim izbeglicama “ necemo ukidati svinsko meso u kanadskim skolama, prilagodjavaj te se vi nama kod kojih ste dosli, a ne mi vama“..prilozen je i spisak zemalja u kojima se ne jede svinjtina, da idu tamo…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime