Tišina je prekrila zelenu travu. Ne čuje se čak ni šuštanje vode u blizini. Ogroman spomenik „Kameni cvet“ stoji kao simbol jednog strašnog vremena i stravičnih zločina počinjenih na tom mestu. Podignut u znak sećanja na sve žrtve neljudskog terora u periodu između 1941.–1945. godine. Tačan broj žrtava se ne zna, jer je sva dokumentacija o tome izgubljena, spaljena i uništena.
Jasenovac. Čak i dok kucam ova slova drhtim….
Logor je po svom načinu izgradnje ličio na nacističke logore, ali je razlika u tome što su nacisti nastojali maksimalo iskoristiti logoraše za rad, pa ih tek onda likvidirati, dok Jasenovac ima sasvim drugačiju priču. Ustaša Maks Luburić je obišao nemačke logore i po povratku iu NDH 1941. godine sproveo svoje ideje u delo.
Vođeni idejom o čistoći nacije, doneli su odluku da istrebe sve „nečiste“- Srbe, Židove i Rome (Cigane-kako su ih tada nazivali).
Logor Jasenovac je izgrađen na mestu gde su se nalazila brojna postrojenja. Ozlogašeni „Logor br.III“ zauzimao je prostor gde se nalazila „Ciglara“ i opstao je gotovo četiri godine. „Logor br. I“ i „Logor br. II“ su trajali mnogo kraće. Ceo komleks oko logora je bio ograđen zidom visine 3 metra. Mnoge zgrade unutar logora su imale svoja imena i posebnu namenu.
„Granik“- mesto na koje su odvođene žrtve da bi bile ubijene udarcima maljem ili čekićem u glavu, rezanjem stomaka i bacani u Savu
„Zvonara“- mučilište za one kojima je bilo određeno da umru od gladi. Ime je dobila po tome što je u njoj bilo spremište zvona sa pravoslavnih crkva i manastira.
„Ciglara“- mesto gde je 1942. godine napravljena „Pićilijeva peć“-peć za spaljivanje ljudi.
Kako su zatvorenici pristizali u Jasenovac i kako je vreme odmicalo zverstva su postajala sve veća, u toj meri da normalan ljudski um ne može ni da zamisli tako nešto.
Nekolicina preživelih svedočila je o tome.
Prilikom prijema zatvorenika održan im je govor sa omalovažavanjem, psovkama i nasumičnim ubistvima. Ono što je jezivo je da se u 90 posto slučajeva koristio nož. Klanje je bio najčeći način smaknuća. Batinjanje, gaženje do smrti, uvek i u svakom momentu je bilo prisutno. Zapovednici logora, obični stražari imali su pravo da ubiju bilo koga od logoraša bez povoda i nasumično, a međusobno su se takmičili ko će izmisliti neku novu metodu za mučenje i ubijanje. Uslovi u kojima su bili logoraši se nikako ne mogu nazvati humanim. Skidani do gola, bez obuće, po prijemu bi im dali samo neke krpe da obuku. Spavali su u nenonormalnim uslovima, a za ishranu su dobijali toplu vodu sa kukurznim brašnom, supe u kojima je bilo po nekilo malih delova povrća. Hleb nisu viđali mesecima- oni koji bi poživeli toliko.
Mučenja koja su sprovodili su bila jeziva. Dobro pripiti, nasumično su odabirali svoje žrtve, nevine ljudske duše, i posebnim noževima ih klali, ubijali udarcima maljem, čekićima, sekli uši i noseve, vadili oči noževima, zabadali šila u razne delove tela, provlačili žicu kroz udove, silovali kćeri pred očima očeva i majki, zatim ih klali i bacali u Savu. Trudnim ženama su rasecali stomak, vadili dete. Zatim bi krvavi nastavljali da se opijaju i da slave. Brutalnost koja je sprovedena u Jasenovcu je nezamisliva i najbolesnijem umu. Pojedini nacistički generali, kada su saznali za ovo, ostali su zatečeni. U svom ličnom dnevniku general fon Horstenau 1942. godine je napisao: “ Bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim „Paklom““.
Tokom Drugog svetskog rata u svetu su postojali mnogi logori, ali Jasenovac je ostao jedino mesto u kom su postojali specijalni logori za decu. Procene su da je stradalo više od 73 000 dece starosti do 14 godina, mada se tačan broj ne zna. Mnoga deca su ubijena na samom putu do Jasenovca. Stražari su iz čiste zabave svako veče klali po 15-20 dece ili bi ih žive stavljali u džak i bacali u reku. Imali su običaj i da ih „pokrštavaju“ na taj način što ih otmu od majki, bace u vazduh i dočekaju na bajonete. Strašno…
Luburić Vjekoslav, poznatiji kao Maks, na proslavi povodom godišnjice rukovođenja u Jasenovcu, je 9.10.1942. godine izjavio: „.. i tako smo vam mi u ovoj godini ovdje u Jasenovcu poklali i više ljudi nego osmanlijsko carstvo za cijelo vrijeme boravka Turaka u Evropi“.
Postoji izreka:“Kada hoćeš da ubiješ jedan narod- ubij mu decu“. Samo ovaj pogrom dece je dovoljan da se ovako nešto okvalifikuje kao genocid.
Međutim, stvaranje SFRJ, parola „bratstva i jedinstva“ kao i propaganda „kolektivne ljubavi“ je sve ovo gurnula pod tepih. Isticanje zverstava u Jasenovcu je potisnuto i predato zaboravu.
Tačan broj žrtava u logoru Jasenovac nikada nije ustanovljen. 1945. godine Zemaljska komisija Hrvatske je u izveštaju Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu napisala da se taj broj kreće između 500 000 i 700 000 hiljada. Takođe je rečeno da u je logoru Jasenovac stradao veliki broj Jevreja, Roma i Hrvata koji nisu podržavali politiku NDH, kao i svako onaj ko je pomagao i pokušavao da spasi Srbe.
Danas 75 godina posle ostajem bez reči da se nešto ovako desilo na ovim prostorima. Čitajući knjige o Jasenovcu, svedočenja preživelih, koja su ostala zapisana, izveštaje raznih komisija neposredno po završetku rata, kada su rušenjem i spaljivanjem logora pokušali da zataškaju zločine, satima sam razmišljala o svemu. Pred sobom sam videla slike ljudi, načine na koje su ubijani, mučeni, bacani u jame koje su sami morali da iskopaju, vezivani žicom, prebijani,… Nepojmljivo mi je da je ljudski um sposoban da osmisli tako nešto, ali ipak jeste.
Danas, na mestu gde je nekada bio logor Jasenovac, stoji spomenik „Kameni cvet“ da podseti na decu koja su ubijena na najsvirepiji mogući način, na decu koja nikada neće odrasti da spoznaju pravi miris cveta i života, da podseti na mnoge devojke, mladiće, majke, očeve, čija je krivica jedina u tome što su rođeni kao Srbi, Jevreji ili Romi.
„Kameni cvet“ i istina o logoru Jasenovac treba da opominje sve nas da nikad ne dozvolimo da ljudi postanu gori od zveri, da se nikad ne zadoje tolikom mržnjom prema drugom čoveku bez obzira na njegovo poreklo, veru i pripadnost.
„Kameni cvet“ treba da služi kao mladim naraštajima i generacijama koje dolaze da izvuku pouke iz krvave istorije, da ne dozvole da se nigde, nikada i nikome ne dogodi ono što se desiloSrbima u Jasenovcu, gde trava još ima miris krvi i smrti, voda žubori jaukom i plačem, a vetar šapuće o jezivim zločinima…
DECENIJAMA
Zelena trava ječi,
jauk odzvanja
decenijama,
u nadi
da se istina sazna,
jer ne počivaju
u miru
nevini
ubijeni,
iz vode
oči iskopane
gledaju,
iz njih
suze krvave kapaju,
u zenicama
slika dželata
zaleđena,
sačuvana
decenijama,
da se zna,
prepozna
ime i lice,
ruke i nož
kojim su izvađene
i bačene,
ledinom
plač odjekuje
beba
iz utroba iščupanih
na bajonete nabodenih,
dece
zaklane,
u jame bačene,
dece
mučene,
bez prstiju na rukama,
sa grudima
u krst rasečenim,
od onih kojima su krivi
što rođeni su živi
kao Srbi,
krik užasa
decenijama potresa
temelje
betona ledenoga,
izlivenog
preko mesa i krvi
srpske prolivene,
razbacanih kostiju
nedužnih
očeva, majki,
kćeri, sinova,
trudnih žena,
da se sakrije
zločin nad zločinima
pakao bezumlja,
kad metak
bio je nagrada
za žrtve povlašćene,
za ostale
nož, malj i sekira
i jama
decenijama
u sumraku
ispod zemlje
oko cveta kamenoga
razbacani kosturi
mira nemaju,
prazne očne duplje
gledaju,
odsečene noge
koračaju,
odsečene ruke
kopaju,
odsečeni jezici
šapuću
strašnu istinu
decenijama
ne smiruju se glasovi,
krici i vapaji,
ni u smrti
spokojni,
čekaju istinu
o stradanju,
njihova imena
da budu obelodanjena,
popisana,
izgovorena,
i imena krvnika,
koljača,
javno saopštena,
u istoriju uklesana
za vek vekova,
da ostane opomena
na golgotu Srba
žrtava Jasenovca…
Gordana Pavlović
NSPM
