Dosadašnji generalni direktor MB Namenska u Lučanima, pukovnik u penziji Radoš Milovanović, gazi već 77 godinu života. To ga nije sprečilo da se ponovo, pre mesec-dva, kandiduje za generalnog direktora lučanske fabrike.
Ni Nadzorni odbor fabrike starosna dob ovog kandidata nije sprečila da ga ponovo izabere za generalnog direktora u narednih četiri godine, pa će tako kandidat Milovanović na isteku svog novog mandata imati 81 godinu i, ako Bog da zdravlja, ponovo se kandidovati za tu funkciju.
Ako ova ista ili neka njoj slična politička opcija tada bude na vlasti, izvesno je i da će Milovanović i tada biti izabran.
Ono što je sada nepoznanica je koliko će još radnika fabrike stradati u procesu proizvodnje. Koliko će njih biti lakše ili teže povređeno, koliko ostati invalidi, a koliko izgubiti život. U protekle tri decenije direktorovanja Radoša Milovanovića u procesu proizvodnje u raznim incidentima smrtno je stradalo preko 20 zaposlenih.
Poslednje dve žrtve bili su Milojko Ignjatović i Milomir Milovanović, upravo na današnji dan 2017. godine. Ignjatović je ostao mrtav na licu mesta, a mladi Milivojević se borio za život i sa teškim povredama prevezen u Beograd gde je preminuo posle dve nedelje.
I tako dolazimo do „kamenog srca“ direktorskog. Povodom celog nesrećnog događaja od dana incidenta u fabričkom krugu do danas, generalni direktor pukovnik u penziji Radoš Milovanović nije pokazao ni malo empatije prema porodici stradačog Milivojevića. Ukoliko se pod empatijom ne smatra ponuda direktora da Milomirova majka i sestra dobiju zaposlenje kao kompenzaciju za njegov život i uz protivuslugu da porodica odustane od pokretanja pitanja odgovornosti za nesreću koja se dogodila u fabrici.
Šta se sve dešavalo od 14. jula 2017. do danas dobro je poznato javnosti u Srbiji i nikome ne služi na čast. Najmanje gospodinu Milovanoviću, fabričkom sindikatu, zaposlenima koji slepo slušaju sve što im se kaže u fabrici pa i da „spontano“ dođu pred Osnovni sud u Ivanjici i verbalno vređaju roditelje i sestru svog poginulog kolege, aktuelnoj vlasti u Srbiji koja pukovnika kome zbog nemarne komande gine vojska ponovo postavlja za komandanta.
Na današnji dan, protekle dve godine, porodica poginulog Milomira Milivojevića izlazi ne samo na groblje gde je Milomir sahranjen, nego i na mesto u fabrici na kome je Milomir stradao, da polože cveće i da se poklone njegovim senima.
U tom smislu su i ove godine uputili dopis starom/novom generalnom direktoru Radošu Milovanoviću:
Odgovor iz fabrike usledio je brzo, administrativno i sa zabranom da čak i devojka sa kojom se zabavljao pokojni Milomir uđe u krug fabrike do mesta na kome je streadao Milomir. Za takvu odluku generalni direktor pozvao se na propisane epidemiološke mere. Ali izgleda da on te mere tumači na svoj način.
Otac pokojnog Milivoja ponovo je uputio dopis generalnom direktoru i ukazao mu da propisane mere zbog epidemije, na koje se direktor poziva u svojoj zabrani da sva lica koja žele sa porodicom da uđu na mesto stradanja pokojnog Milivoja, uz svo poštovanje fabričkih bezbednosnih propisa, nisu takve kako ih citira direktor, te da nema razloga da se zabrani pristup za svih devet zainteresovanih osoba.
Uzalud je otac čiji je sin poginuo na radnom mestu u fabrici molio generalnog direktora, da mu ne nanosi novi bol. Ni njemu ni porodici, ni Milomirovoj devojci.
Ali kao što se i dalo naslutiti, ne vredi moliti kameno srce direktorsko. Pukovnik je oca poginulog radnika fabrike obavestio da je njegova odluka da samo pet lica može ući u fabrički krug – konačna. Ožalošćenog oca posavetovao da na ovakvu njegovu direktorku, pukovničku odluku žalbu može da uloži Ministarstvu odbrane.
– I prethodne dve godine u fabriku je moja porodica na dan kada nam je sin stradao ulazila i do mesta stradanja sprovođena stražarno, kao da smo neki kriminalci izvedeni iz samice na pola sata šetnje po zatvorskom krugu. Više je bilo pripadnika fabričkog obezbeđenja oko nas nego nas samih. Tako direktor fabrike poštuje porodicu svog poginulog radnika – kaže Milovan Milivojević.
Izvor: ozonpress.net
