Vučićev režim, osećajući da je došao poslednji čas, pokušava da opljačka sve što je još preostalo u Srbiji. Na red je došao i Aerodrom „Nikola Tesla“, koji Vučić hoće da ponudi na koncesiju, uprkos činjenici da ovo preduzeće donosi milionske sume u budžet. Ali, Vučić ovde ima i lične razloge…Sklapajući ugovore koji se odmah proglašavaju „državnom tajnom“ vlastodržac istovetno, kao svojevremeno u slučaju „Beograda na vodi“, faktički prebacuje vlasništvo Aerodroma na svoj kriminalni klan, da bi u narednim decenijama mirno ubirali stotine miliona evra prihoda bez ikakvih daljih investicija.
Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je sredinom meseca pokušao da objasni javnosti kako se Aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu u koncesiju daje, navodno, zato što mi njime ne umemo da upravljamo! Da je to, zaista, razlog, uveo bi se novi menadžment, po potrebi sastavljen od stranaca, a ne bismo se odricali „koke koja nosi zlatna jaja“. U suštini je ovo pronalaženje odgovora na pitanje zašto vladajući režim otima Aerodrom, a koji se nalazi u jednoj drugoj rečenici koju je Vučić izgovorio:
„…Mi računamo da unapred možemo da uzmemo 350 do 400 miliona evra, što ovako ne bismo mogli da uzmemo za 14 godina.“ Pošto je svestan toga da još 14 godina neće moći da pljačka Srbiju, rešio je da pokupi sve što može, dok još može.
Davanje Aerodroma u koncesiju biće odrađeno na isti način kao što je urađen projekat „Beograd na vodi“, odnosno u punoj tajnosti, to je već sada više nego evidentno. Naime, kada su radnici zaposleni na određeno na Aerodromu 11. februara došli da potpišu produžetak ugovora, dobili su primerak u kome je u kontekstu člana 1 pominjan i termin „državna tajna“ određena od strane „nadležnog lica koje je bilo na potpisivanju ugovora“. Kako prenosi stručni sajt „Tango6″, predstavnicima sindikata, koji su zapitali kako mogu da potpišu nešto što nisu ni pročitali, odgovoreno je kako ni ne mogu da budu upoznati sa članom 1, jer je on već proglašen državnom tajnom?!?
Isto se tako radilo i u projektu „Beograd na vodi“. gde je u početku sve bilo pod velom državne tajne, da bi se na kraju ispostavilo kako je sklopljeni ugovor više nego štetan po Srbiju.
Podaci koji su do sada poznati javnosti nikako ne govore u prilog potrebe da se Aerodrom da u koncesiju, zbog čega vlast i pokušava da potpiše ugovor koji će kao državna tajna odmah biti sklonjen u neki sef.
Kako je dobro obavešteni „Bloomberg“ procenio, poslovni prihod Aerodroma u prošloj godini je iznosio 75 miliona evra, a neto dobit bi trebalo da bude 25 miliona evra, od čega država može da uzme 85 odsto (21.500.000 evra) na ime dividendi. U slučaju davanja u koncesiju Srbija bi godišnje dobijala samo polovinu ove sume. Ostatak bi koncesionar ulagao u proširenje poslova i povećanje sopstvene zarade.
Pomenuti stručni sajt „Tango6″ na primerima dokazuje kako bi uz minimalna ulaganja čak i ovakav, kako Vučić tvrdi „nesposobni“ menadžment mogao da udvostruči broj putnika, pa samim tim i prihoda, što bi bilo dovoljno za nastavak razvoja Beograda narednih 10 godina. Prema dostupnim procenama cene te rekonstrukcije, koncesionar bi ulaganjem 1,5 puta veće sume (oko 40 miliona evra) od one koja je prošle godine bila čist prihod, rešio sve tehničko-razvojne probleme za narednih 10 godina u kojima bi ostvario prihod od preko pola milijarde evra!?!
Upravo zbog ovakvih jednačina Vlada pokušava da ugovor o koncesiji proglasi državnom tajnom. Aerodrom „Nikola Tesla“ je prošle godine ostvario promet od oko pet miliona putnika i posle budimpeštanskog i bukureštanskog aerodroma je najvažnija vazdušna luka u ovom delu sveta. Zagrebački i aerodrom u Ljubljani su u poređenju sa Surčinom „slepa creva“, pa ipak je pre nekoliko godina aerodrom u glavnom gradu Slovenije podat za 234 miliona evra, dok je privatizacioni savetnik srpske Vlade za Aerodrom „Nikola Tesla“, francuski „Lazard“ (u kome je i Božidar Đelić), baratao knjigovodstvenom vrednošću od oko 200 do 250 miliona evra. Zbog ovako niske vrednosti došlo se i do pogrešnog zaključka o neophodnosti davanja u koncesiju.
Netačna je i Vučićeva tvrdnja kako Surčinu hitno treba još jedna pista sa još jednim terminalom zbog očekivanog porasta broja putnika. Nova pista bi, uz planirani porast broja putnika i letova, bila potrebna tek za nekih dvadesetak godina, možda i tek za 30. Na „Nikolu Teslu“ sada godišnje sleće pet miliona putnika, a na ženevski aerodrom 16 miliona, pa on i dalje funkcioniše sa jednom pistom, isto kao i londonski „Stansted“ (23 miliona putnika godišnje) ili istanbulski „Sabiha“ (28 miliona).
Izgradnja terminala „D“ bi koštala do 100 miliona evra, što je četvorogodišnji čist prihod Aerodroma, i mogla bi da se finansira povoljnim kreditima. Jedan od sufinansijera bi morao da bude „Er Srbija“, koji insistira da dobije terminal samo za sebe. Isto važi i za neophodni hotel koji bi sigurno bio građen o trošku nekog drugog, a ne Aerodroma.
U suštini, ne postoji nikakva poslovna logika koja bi potkrepila potrebu davanja aerodroma u koncesiju, osim jedne, a to je logika punjenja privatnih džepova.
Naprednjačka vlast se ubrzano urušava i Vučićeva kamarila pokušava da što je moguće više para prebaci na sopstvene račune prodajući sve što je preostalo od srpske ekonomije,. U isto vreme devedesetih kada je za predizborne potrebe izmišljen „Evropolis“, koji danas imitira „Beograd na vodi“, osmišljen je i projekat proširenja „Nikole Tesle“ kockarnicama i kladionicama, odnosno stvaranje svojevrsnog „Las Vegasa na Balkanu“. Oba ova projekta su u ono vreme trajala samo koliko i izbori za koje su lansirani.
Isto kao što je iz fijoke izvukao prašnjavi „Evropolis“, Vučić je izvadio i „Las Vegas na Balkanu“. Sada mu je još samo potrebno da, isto kao na Savamali, atraktivno zemljište preko niza tajnih ugovora sa fantomskim firmama iz arapskog poslovnog polusveta stavi u sopstveni privatni posed, kako bi kasnije decenijama mogao da ubire prihode. Zbog toga svi ugovori moraju da ostanu „državna tajna“.
Ne treba smetnuti sa uma, da Aerodrom ima još jednu dodatnu dimenziju koju Savamala nema. Aerodrom u Nišu ima veoma ograničeni međunarodni karakter i potrebna su velika ulaganja u njega da bi dosegao nivo „Nikole Tesle“. Samim tim, surčinski aerodrom ima i stratešku važnost za Srbiju, tako da ne može ni da se zamisli haos koji bi nastao ako bi koncesionar odlučio da ga privremeno zatvori, makar samo za neke letove.
Igor Milanović
www.magazin-tabloid.com
