Kandidatura, medijska tortura, diktatura

Voleo bih da mi, makar sada, kada je frka prošla i stvar se (privremeno?) smirila, svi oni koji su prethodnih dana po medijima stvarali atmosferu „ratnog“, ili bar vanrednog političkog stanja objasne šta ima „skandalozno“ u tome ako dosadašnji predsednik države izrazi želju da se ponovo kandiduje za predsednika i ako očekuje da ga u tome podrži stranka koju je on osnovao i doveo na vlast? Ili u čemu je tačno greh ako traži od svog „političkog sina“ da mu, u slučaju sopstvene kandidature „vrati“ stranku koju mu je, preuzimajući funkciju predsednika, dobrovoljno – i upravo na nagovor tog svog „sina“ – nesmotreno prepustio?!

Naravno, politički život ima svoju dinamiku. Fer plej je već i u sportu sve zaboravljeniji pojam, a kamoli u vrtačama i brlogu aktuelne balkanske politike. Nigde, dakle, ne piše da je do toga moralo doći, niti da je Vučić, čak i ako mu je to nekada obećao, morao da izađe u susret Nikolićevim očekivanjima da – nešto poput Putina i Medvedeva – izvrše „veliku rokadu“ na mestu predsednika i premijera. Mogao je, ali i ne morao. Svako ko iole poznaje političke odnose u Srbiji, a naročito unutar radikalsko-naprednjačkog trougla Šešelj-Nikolić-Vučić ne može biti previše iznenađen bilo kakvim ishodom i veleobrtom. Ali svakako da u Nikolićevom zahtevu, odnosno želji, nije bilo ničega što bi zasluživalo ovakvu medijsku hajku i politički pogrom, kojem je bio izložen.

Treba samo poređati naslove i izjave koje su SNS funkcioneri, koalicioni partneri i servilna medijsko-analitičarska bulumenta prethodnih dana izrekli povodom same najave Nikolićeve kandidature („Nož u leđa Vučiću – Nikolić prešao na stranu žutih bandita, stranaca i tajkuna“, „Mišković platio Tomi da izda Vučića“, „Koliko košta obraz?“, „Nikolić se napio Tomovače, pa objavio kandidaturu“, „Dragica naredila: Tomo, idi na Vučića“, itd, itd.) i sve će vam biti jasno.

Da li iko zaista veruje da je išta od toga moglo biti izrečeno, a pogotovo na takav način biti objavljeno i istaknuto plasirano, a da nije bilo odobreno i naručeno sa „najvišeg mesta“?

Da li iko zaista veruje da je išta od toga moglo biti izrečeno, a pogotovo na takav način biti objavljeno i istaknuto plasirano, a da nije bilo odobreno i naručeno sa „najvišeg mesta“? Pri čemu je posebno zanimljivo i indikativno bilo to kako se u „prozapadnim“ medijima (Blic) potenciralo Nikolićevo rusofilstvo („Rusi dali Nikoliću 20 miliona evra da se kandiduje“), dok je u onim – deklerativno – proruskim i radikalno naprednjačkim (Informer, Telegraf, Pink) zadatak bio da se Nikolić maksimalno ocrni i raskrinka kao „zapadnjak“ i izdajnik koji je, eto, prodao dušu Americi, Sorošu, tajkunima i „žutoj bandi“.

Da li iko zaista veruje kako su Ivica Dačić, Palma i Karić „ucenili“ Vučića, pa on, jadan, eto, šta je mogao drugo nego da se mimo svoje volje kandiduje za predsednika? Da li iko od čitalaca ovog teksta zaista može da poveruje kako bi pomenuti trojac (Ivica-Palma-Bogoljub) imao „srca“ da odbije ljubaznu molbu Aleksandra Vučića da zajedno sa njim složno podrže Nikolićevu kandidaturu? Ili da bi Vučićevi ministri i potpredsednici poput Stefanovića, Zorane, Vučevića ili Vulina u bilo kom filmu mogli da dođu kod Vučića i kažu nešto u stilu: „A, ne Šefe. Ne dolazi u obzir. Mi nipošto nećemo da podržimo Tomu, moraš se ti kandidovati, ili otkazujemo poslušnost i rušimo ti vladu“? Ne, ne, i naravno – ne. Niko normalan i iole upućen u srpske političke prilike ne može imati ikakve iluzije u vezi sa tim.

Ovo je, dakle, bila autonomna Vučićeva volja i odluka. Eventualno, malo pogurana i ohrabrena nakon njegovog susreta sa direktorom kancelarije za jugoistočnu Evropu u stejt departmentu Metju Palmerom. Samo Vučić zna zašto je to uradio, i to nakon što je pre jedva šest meseci – posle još jednih nepotrebnih vanrednih parlamentarnih izbora – formirao vladu uz patetično zaricanje kako mu je „potreban pun mandat i četiri godine stabilnosti“. Ali svakako to nije učinio zbog toga što je, tobože, bio „ucenjen od saradnika“, ili zabrinut što Nikolić, navodno, „ne može da pobedi u drugom krugu“.

Naravno da je i Nikolić – barem pre ovog poslednjeg medijskog i političkog mrcvarenja – mogao da pobedi, pogotovo uz iskrenu podršku Aleksandra Vučića, svoje matične stranke i njenih satelita. A mogao je još i više – da iz Premijerovog okruženja nije bio godinama sistematski torpedovan i medijski razvlačen na jedan ponižavajući i uvredljiv način. I to ne samo uvredljiv po njega lično – mnogi će reći da je svojim kukavičkim ponašanjem takav tretman i zaslužio, a naročito time što se sve vreme pravio kao da, tobože, ne zna odakle vetar duva i ko mu non-stop namešta afere i prljavu medijsku kampanju – koliko uvredljiv po funkciju koju obavlja i na koju Nikolić nije izabrao sam sebe, već je na nju došao legitimno, glasovima izašlih i neizašlih (čuveni „beli listići“) na predsedničke izbore 2012.

Uzgred rečeno, kako je moguće da se niko od onih što su ovih dana defilovali medijskom scenom nije setio ili usudio da primeti da bi mnogo osnovanija tema za eventualno skandalizovanje moglo biti to što se Vučić ipak kandiduje, bez obzira što je najmanje deset puta javno izgovorio kako mu to „ne pada na pamet“? Nego su se svi zgražavali i, tobože, iščuđavali što je to objavio predsednik – koji je najmanje isto toliko puta već izjavio da to želi i namerava.

Jedan deo (opozicione) političke javnosti raduje se ovakvom raspletu, a drugi, pak, poručuje kako uopšte ne treba da nas se tiče „njihov“ porodični obračun. Ali to je samo deo istine, odnosno jedna strana naše nevesele političke priče. Jer, ako legalni predsednik države može da prođe ovakvog toplog zeca samo zato što se usudio da najavi svoju kandidaturu mimo volje Gospodara, čemu se onda mi ostali imamo nadati? Čemu se imaju nadati pravi opozicioni kandidati? Čemu se bilo ko ima nadati, ako se nađe na putu volje, interesa ili hira „velikog vođe“? I zato je ovo što se poslednjih dana dešavalo sa Nikolićem strašna i strašno važna po(r)uka, potpuno nezavisno od toga kako će se ova SNS sapunica završiti i da li će se posle burne svađe „mladenci“ na kraju zaista dogovoriti ili neće. (U ovom trenutku se čini da je idila ponovo na vrhuncu, tj. da je dil sklopljen – ali se to uvek može očas obrnuti.)

Ne radi se, dakle, ovde tek o nekoj maloj svađi u radikalskoj familiji (koja, je li, ne treba da nas zanima) već o zlokobnoj demonstraciji moći organizovanog kriminalnog mehanizma koji upravlja Srbijom.

U svakom slučaju, i ovaj poslednji događaj više nego jasno pokazuje kako se u ovoj zemlji ne samo nastavlja, nego još i intenzivira brutalno ponižavanje medija, institucija i zdravog razuma. A pri tome je na prste jedne ili najviše dve ruke moguće prebrojati one koji to vide i hoće, odnosno smeju javno da kažu. Ne radi se, dakle, ovde tek o nekoj maloj svađi u radikalskoj familiji (koja, je li, ne treba da nas zanima) već o zlokobnoj demonstraciji moći organizovanog kriminalnog mehanizma koji upravlja Srbijom. I zato ono što se tih nekoliko dana događalo Nikoliću (a pre toga Jeremiću, Jankoviću, Pajtiću, Đilasu…) nije nikakav „incident“ već sistem i simptom koji strašno mnogo govori o prirodi vlasti u ovoj zemlji – i još više o političko-psihološkom profilu Aleksandra Vučića.

I ne, nije mi zaista nikakva uteha to što znam, odnosno što sam apsolutno siguran da će upravo oni koji mu ovih dana najglasnije pevaju udvoričke ode i motaju mu se oko nogu i telesnih otvora biti prvi koji će mu „junački“ zabiti nož u leđa čim počne da pada i čim im se za to ukaže prilika.

Đorđe Vukadinović

www.nspm.rs