Kanjon Vučjanke

6
3229

slika za najavuNa početku beše reč i mudrost koja reči pretvara u dela. Tako zbore knjige starostavne kada opisuju postanje. Tako je bljesnula  čudesna priroda i savršen kanjon Vučjanke. A onda, onda je došao čovek-stvaralac kako bi sve to zabeležio i ostavio trag postanja. U davna vremena bio je to vojvoda Nikola Skobaljić o kome se tako malo zna a još malo uči. Bio je to srednjevekovni junak koji se nije predavao ni posle kosovskog stradanja. U današnje vreme, to je Bata iz Vučja. Umetnik koji dane i noći provodi u kaeonu Vučjanke, crtajući na steni i kamenu. Svako vreme ima svoje junake i svako vreme treba da ima ljude koji znaju da ostave trag –svako na svoj način. Skobaljić je podigao grad na vrhu kanjona Vučjanke a bata iz vučja ostavio freske na kamenu. I to je deo naše priče, priče o divnom kanjonu i nekim ljudima koji nisu dali i ne daju  da se Vučjanka zaboravi. zato smo došli do toplog juga;  da spojimo prirodu  i čoveka da otkrijemo tajnu spoja dve najstarije tvorevine pred kojima hteli to da priznamo ile ne, svakom nepomućenom biću zastaje dah.

Pratili smo tok reke Vučjanke i ušli u kanjon gde još neiskvarena reka ponire sa 1200 metara, reka koja je kako kažu druga po mekoći vode u Evropi. I onda kao prirodni umetnik iscrtava klisuru jedinstvene lepote. Ne ne može fotografija da vam približi pejzaž. Nema tog aparata koji može da približi huk Vučjanke, da dobro uhvati svaki bazen izdubljen u steni. Da uslika kamenito dno bistre reke. To prosto nije moguće jer Vučjanu čovek treba da oseti, kanjonom da prođe i shvati koliki se dar nalazi tu- nadomak ruke. Ne to nije Kolorado, to nisu grčka ostrva i plaže Aantalije, nisu ni piramide drevnog Egipta. To je jug Srbije nadomak Leskovca grada. A mesto- mesto je Vučje ; kako legenda kaže nastalo na vučijim jazbinama, reka je Vučjanka, a sve ostalo priroda koje se savremen čovek čini se odrekao.

Da Vas podsetimo:  Nekada su Srbi bili većinsko stanovništvo u Temišvaru

Kroz kanjon se moglo ka planini, na planini je čvrst kamen čuvao granice velikih junaka a dolina, ona je bila tu da plodovima da život. kako je sve premudro raspoređeno. onda kada su preci poštovali ostavljeno naroda jer bilo.

U ovom kanjonu, naizgled male rečice Vučjanke, davne 1903 godine , Đorđe Stanojević je izgradio hidrocentralu za primer ; Jedinstvena jer nikada do današnjih dana nije obustavila rad .

Koliko je istine u činjenici da čestita dela i  građevine dobrih domaćina traju vekovima. Hidrocentrala Vučje je najbolji primer.

za ilustrovanje u tekstuIznad hidrocentrale nalazi se srednjevekovno utvrđenje .  Teritorijim je u davna vremena gospodario vojvoda Nikola Skobaljić, niste čuli za njega, pa nismo ni mi dok se nismo popeli u grad junaka koji se do sredine 15 veka nije predava niti je prodavao ni zemlju ni večeru ni veru što bi narod rekao ! Možda ga baš zato nismo ni upoznali ! “ Vojvoda Nikola Sskobaljić je 1453 godine naneo veliki poraz Turcima na Crepaji između Vranja i Surdulice što znači da je jedini koji je Turcima naneo poraz posle kosovskog boja ! Skobaljić grad je grad iz 15 veka. Posle izdaje i pogubljenja Nikole Skobaljića  od strane Turaka, grad ostaje pust – do današnjeg dana.“ kaže nam čuveni vučjanski umetnik Bratislav Anđelković.

Posle velikog Skobaljića ljudima nisu trebali osvajači, oni su zemlju ostavili tek tako pa onda ko je kriv što je priroda nadvladala, što je Zbežište, najstarije nasenje u leskovačkom kraju ostalo pusto. Sreten Milenković je gorštak koga smo zatekli u pčelinjaku nedaleko od Skobaljić grada, on kaže da se preostali njudi u pomenutom mestu mogu nabrojati na prste.“ Ljudi dođu, vide kanjon, vide dobru vodu i pravi vazduh ali to je sve…niko se ne vraća“, kaže nam gorštak iz Zbežišta.

Da Vas podsetimo:  Stravični podaci: Zločini komunista nad srpskim narodom u 20. veku

Da se trag ne bi zatro, da zaborav ne bi pobedio, postarao se upravo Bratislav poznatiji kao Bata iz Vučja, onako kako je znao i umeo, onako kako su mu dedovi rekli onako kako mu je planina govorila dok je noći provodio kraj velike stene mističnog kanjona. na steni je slikao i ostavio neverovatne freske. Na kamenu baš tako !

“ Mnogi su ovde tragali za plemenitim metalima, ja sam tragao za oblicima u prirodi kako bih nešto sačuvao. pronašao sam stenu koja je za mene pravo otkriće, na njoj sam napravio moju mini galeriju fresaka. Taj prostor čitavog kanjona je za mene otvoreni atelje, tu nsam se sapleo, kamen je prepoznao mene ja njega i onda sam rešio da ostavim trag na kamenu“ kaže Bratislav. tako se na ogromnoj steni nalaze freske svetitelja , Bogorodice i Hrista.  čovek je znao da zanoći u divnjini kako bi ujutru nastavi da slika. I tako postao je to kamen drevnog snevača kako ga je nazvao bata iz Vučja. Jedinstven trag na steni oslikan četkicom i bojama da traju i govore o postanju i kanjona i ljudi .  i tako jednog dana kad se sve bude vratilo na početak, kad planina opet postane gospodar na gradu drevnih junaka , na steni i kamenu ostaće zapis. ostaće priča i putokaz da smo živeli, bili ovde i stvarali.

Dejan Radulović

6 KOMENTARA

  1. Tekst jeste dobar ali je interesantnije da sva cetiri komentar i pohvale za autora dolaze u periodu od 45 minuta. Ako clanak nije potpisan pseudonimom, onda moram da kazem da ja za ime novinara Radulovica nisam nikada ranije cula. Nisam ni citala neki njegov tekst.

  2. „Kako je sve premudro raspoređeno“ , svaka reč u tesktu.
    Odlična priča, ništa manje i nismo očekivali od novinara kao što je Dejan Radulović.

  3. Сјајан текст. Овакве приче недостају Србима који су избезумљени ратовима и свеопштим колапсом. Комунизам је разорио друштвено и духовно ткиво и усадио мржњу у неутемењен народ. Све је било важније од сопствене земље а садашњост је онај Ковачевићев горки плод. Ето…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime