Kapital u 21. veku

0
918

Jedna od ekonomskih knjiga koja je u poslednje vreme u svetu imala izuzetan odjek jeste Kapital u XXI veku[1] čiji je autor Tomas Piketi (Thomas Piketty), profesor Pariske škole ekonomije, a koja je posvećena pitanjima nejednakosti, odnosno preraspodeli dohodaka i bogatstva u kapitalizmu. U ovoj knjizi od skoro 700 stranica autor koristi statističke podatke koje je celu deceniju prikupljao i obrađivao sa svojim saradnicima Emanuelom Saezom (Emmanuel Saez) iz Oksforda i Entonijem Atkinsonom  (Anthony Atkinson) sa Berklija kako bi mogao da prati preraspodelu i koncentraciju dohodaka i bogatstva na primeru velikog broja zemalja (20-ak) u dugom vremenskom periodu (tri veka unazad) i utvrdi određene zakonitosti.

Na bazi obrade ovako bogate baze podataka autor egzaktno dokazuje da je prosečna stopa prinosa na kapital 3 do 4 puta veća od prosečne stope rasta produktivnosti, što znači da znatno brže raste prihod od kapitala nego prihod od rada (plate zaposlenih). Pošto u ukupnim prihodima bogatih dominiraju prihodi od kapitala, a veoma mali procenat otpada na prihode od rada (dok je situacija kod siromašnijih slojeva stanovništva suprotna), T. Piketi zaključuje da dubinske sile kapitalizma vode ogromnom rastu nejednakosti i koncentraciji bogatstva na vrhu socijalne piramide i  mi se tako vraćamo ne samo nazad u XIX vek, nego idemo još dalje unazad – ka patrimonijalnom kapitalizmu, gde dominira nasledno bogatstvo u kome ključne pozicije u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj strukturi društva zauzimaju ne talentovani pojedinci nego bogate dinastije.

piketty_capital

T. Piketi smatra da ovako velika preraspodela dohodaka i koncentracija bogatstva ima negativne ekonomske, socijalne i političke posledice, te da je (nasuprot neoliberalnoj dogmi o potrebi snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja) neophodno povećanje poreza i progresivno oporezivanje – ali ne samo tekućih dohodaka nego i akumuliranog bogatstva. On predlaže da se uvede porez od 1% za domaćinstva koja imaju imovinu vredno od 1 do 5 miliona dolara, 2% na imovinu veću od 5 miliona dolara i poreska stopa bi progresivno rasla, te bi na imovinu preko milijardu dolara ona mogla da bude i 10%.

Knjiga je prvo objavljena (2013) na francuskom, a nedavno (2014) i na engleskom jeziku i odmah je postala pravi bestseler – prva na listi Amazona i ušla na Top 10 u TheNewYorkTimes. Knjiga je dobila sve pohvale od najpoznatijih savremenih ekonomista kao što su nobelovci DŽ. Stiglic, R. Solou i P. Krugman, ali je i izazvala i mnoge kritike koje (po pravilu, umesto osporavanja navođenih činjenica i izvedenih zaključaka) često idu na ideološku diskvalifikaciju samog autora. Oponentima se ne sviđa i sam naziv knjige (asocira na Kapital K. Marksa), a za autora tvrde da je marksista, da ima negativan odnos prema tržištu i antipatiju prema bogatima. Veoma uticajni neoliberalni Wall Street Journal ističe da je ova knjiga ispunjena srednjovekovnom mržnjom prema činjenici da se finansijskim  kapitalom ostvaruje profit.

Da Vas podsetimo:  Građani u pokušaju

Štaviše, osporavanje do sada vladajuće osnovne neoliberalne dogme o bogatstvu i bogatim kvalifikuju se kao atak na bogate i poredi sa napadima na Jevreje u vreme Hitlera. Tako jedan od poznatih kapitalista iz Silikonske doline Tom Perkins (Tom J. Perkins) u Wall Street Journal[2] upoređuje atake na jedan procenat najbogatijih sa ratom koju je nacistička Nemačka vodila protiv svojih 1% Jevreja. Slično tome Ken Lengoun (Ken Langone)[3], osnivač trgovinskog lanca Home Depot, ističe da je to isto, mada drugim rečima, govorio i Hitler u Nemačkoj.

Nobelovac P. Krugman je u New York Times objavio kolumnu pod simboličnim nazivom Panika zbog Piketija (The Piketty Panic)[4] u kojoj piše o užasu koji je zahvatio mnoge[5] zbog činjenice je on argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. P. Krugman podseća da je, istorijski gledano, bilo nekoliko linija odbrane da se ozbiljno raspravlja o problemu ogromnog bogaćenja uskog sloja društva. Prvo se negiralo da dolazi do sve veće koncentracije dohodaka i bogatstva, pa kada ovi pokušaji nisu krunisani uspehom tvrdi se kako je to opravdano – povećani dohoci na vrhu socijalne piramide su zaslužena nagrada[6] za pružene usluge i zbog toga bogate ne treba nazivati oligarsima nego stvaraoci radnih mesta. Sada kada se pokazalo da izvor velikih bogatstava nije preduzetništvo nego nasledstvo, u nemogućnosti da Piketija argumentovano opovrgnu njegovi oponenti, ističe P. Krugman, idu na njegovu ideološku diskvalifikaciju nazivajući ga marksistom.[7]

Na kraju ove kolumne P. Krugman piše da činjenica što apologeti američkih oligarha ne mogu naći razumne argumente ne znači da će oni u političkom smislu odustati. Novac još uvek o mnogo čemu odlučuje…[8] Ipak, ideje takođe imaju uticaj na to kako mi govorimo o društvu i šta na kraju krajeva preduzimamo, a panika zbog Piketija pokazuje da kod oponenata ponestaje ideja. 

Da Vas podsetimo:  Značajne suštinske razlike među zvaničnicima SPC

  Jovan B. Dušanić   


[1] Videti knjigu: Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, 2014.

[5] Kao primer P. Krugman navodi DŽejmsa Petkokukisa (James Pethokoukis) iz Američkog instituta za preduzetništvo koji u časopisu NationalReview piše da stavovi Piketija moraju da budu opovrgnuta jer će u suprotnom ona da se šire u krugu obrazovanih ljudi i dovešće do promene političkog i ekonomskog pejzaža na fonu koga će se voditi sve buduće političke bitke.

[6] Poznati ekonomista Ha-DŽun Čang, profesor na Univerzitetu u Kembridžu,  u  tekstu Grebatori i lenjivci

(http://www.freitag.de/autoren/der-freitag/penner-und-gammler)

piše: „Bauk kruži Evropom“. Ovom čuvenom rečenicom počinje Komunistički manifest. Danas Evropu ponovo progoni bauk. Ali za razliku od 1848, kada su Marks i Engels napisali ovaj tekst, sada nije reč o komunizmu već o – bauku lenjosti. Prošli su dani kada su se više klase plašili razjarene rulje koja će im porazbijati glave i oduzeti imovinu. Danas je njihov najveći neprijatelj armija lenjih grebatora, čiji hedonistički životni stil – finansiran nesnosnim porezima na bogatstvo – parališe razvoj ekonomije… Mnogi u evrozoni veruju da su za evrokrizu odgovorni lenji Mediteranci iz Grčke i Španije. Oni su godinama živeli na račun vrednih Nemaca i vreme provodili pijuckajući espreso. I sve dok se oni ne primoraju da zasuču rukave, od evrozone neće biti ništa. Problem sa ovom pričom jeste u tome što je ona samo priča… Prema OECD-u ljudi u Grčkoj, naciji zabušanata, radili su u 2011. prosečno 2.023 sata, tek nešto manje od radoholičara iz Južne Koreje sa 2.090 sati. U istoj godini, Nemci su „rmbačili“ 1.413 sati (30% manje od Grka), dok su Holanđani zvanično nacija najvećih lenjivaca na svetu, sa 1.379 radnih sati godišnje…Ako su legende o lenjosti do te mere providne, zašto ljudi u njih veruju? Zato što su mnogi tokom perioda tržišnoliberalne dominacije podlegli mitu o tome da svaki pojedinac snosi isključivu odgovornost za svoju sudbinu. To je počelo sa Diznijevim filmovima koje smo gledali kao deca i koji su nam govorili: „Ako veruješ u sebe, sve možeš da postigneš!“ Bombardovani smo porukama da su pojedinci – i samo oni – zaslužni za sve što im se dogodi u životu. L’Oreal princip: „Ako neko godišnje zarađuje milione, to je zbog toga štotoliko vredi. A ako je neko siromašan, to je zato što nije dovoljno dobar ili se nije dovoljno trudio“. Budući da je politički riskantno kritikovati siromašne zbog njihove nesposobnosti, napad se usmerava na lenje grebatore bez trunke morala, da bi se na kraju, u ime borbe protiv lenjivaca, uništavale institucije koje pomažu siromašnima. Onima koji od tog sistema neumereno profitiraju, prednosti ovakvog pogleda na svet su očigledne: oni svet redukuju na pojedince i time skreću pažnju sa strukturnih uzroka siromaštva i nejednakosti.

Da Vas podsetimo:  U Vranje nema laganje – ima samo Potemkinova fasada

Govoreći nedavno  (http://pescanik.net/2014/05/oekonomiji) o svojoj novoj knjizi Economics: The User’s Guide – Ekonomija uputstvo za upotrebu, 2014. profesor Ha-DŽun Čang kaže: U nedavnim vestima o krizi, mnogi su, naročito Nemci, kritikovali Grke zato što su lenji. Ako pogledate radne sate, Grci rade 30% više nego Nemci. Ko je tu onda lenj? Stvar je u produktivnosti. Grci su neproduktivni, a nisu lenji. Zatim se postavljaju mnoga pitanja. Individualna produktivnost nije određena jednostavno time koliko je neko pametan ili vešt, nego ima li veze sa infrastrukturom, institucijama, društvenim poverenjem i nizom drugih stvari nad kojima pojedinci nemaju kontrolu, koje su kolektivna odgovornost. Ako je neko za to kriv, kriva je grčka elita, a ne grčki narod.

[7] U nastavku, P. Krugman piše da to ne treba da čudi, te da i njegovo iskustvo iz mnogobrojnih rasprava koje je imao pokazuje da se u nedostatku argumenata optužuju za pristrasnost crvenoj ideologije one koji dovode u pitanje bilo koji aspekt dogme o slobodnom tržištu.

[8] Analizirajući knjigu T. Piketija na drugom mestu (The New York Review of Books) P. Krugman piše: U principu, ranijekao i sada, uz pomoć velikog bogatstva može se ostvariti veliki uticaj,ne samo nazvaničnu politiku nego i na javno mnjenje.Apton Sinkler je jednomrekao kako je „teško naterati čoveka da razume bilo što, ukoliko njegova plata zavisi od sposobnosti da ništa ne razume“. (Videti:

http://www.nybooks.com/articles/archives/2014/may/08/thomas-piketty-

new-gilded-age/?insrc=whc)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime