Kapitulacija

0
550

skupstina-glasanjeMožda se ne razumem u visoku politiku.

Možda imam pogrešnu definiciju za okupatora.

Možda je moje shvatanje izdaje pogrešno.

Možda ja ne znam šta je kapitulacija.

Možda sam zaista retrogradna.

Možda moje rodoljublje u stvari to nije.

Možda sve ono što znam nije istina.

Možda sve ono što sam doživela je u stvari bio san.

Možda sve ono što sam videla u stvari nisam.

Možda…

Možda sam samo glupa.

Šta god da je razlog, ali ne mogu da shvatim da je i ovo prošlo bez ikakve reakcije.

Narodni poslanici, dakle, po definiciji predstavnici naroda, juče su u Narodnoj skupštini izglasali kapitulaciju zemlje koju predstavljaju.

Sednici je prisustvovalo 164 poslanika.

NJih 157 je glasalo za.

NJih šestoro su bili uzdržani.

Samo jedan je imao obraza da kaže NE!

Volela bih da saznam ko je taj jedan, taj izuzetak, ta crna ovca u Parlamentu. Koliko god nenormalno zvučalo taj jedan je, ko god on bio, bar po ovom pitanju bio predstavnik većeg dela Srbije.

Milan Petrić, poslanik Srpske narodne partije, je jedini poslanik Narodne skupštine koji je glasao protiv. (dopunjen tekst 14.02.2016.)

U idealnom svetu Parlament se ponaša u skladu sa stavovima, željama, očekivanjima naroda koji ga je izabrao. Za one najvažnije odluke se osluškuje mišljenje naroda. Nije neobično i raspisivanje referenduma, da narod na jednostavan način pokaže svoj stav o nekom izuzetno važnom pitanju za zemlju.

Mi, to je svakome jasno, ne živimo u idealnom svetu. Pregovori sa Evropskom unijom su uveliko u toku iako niko nikad nije postavio jednostavno pitanje:

– Narodne srpski, želiš li ti u Evropsku uniju?

Partnerstvo za mir je potpisano, saradnja sa NATO se sve više učvršćuje, daju im se svakakve olakšice, dozvole, a niko nikad nije postavio jednostavno pitanje:

Da Vas podsetimo:  Opstajanje

– Narode srpski, želiš li ti u NATO?

nato-bez-porezaVest koja se pojavila prateći fotografiju koja je naslovna za ovaj tekst potvrđuje da je Narodna skupština usvojila Zakon kojim se onima koji su proleća 1999. besomučno bombardovali Srbiju, između ostalog i osiromašenim uranijumom zbog koga će u decenijama koje su pred nama u Srbiji stopa obolelih i umrlih od karcinoma skočiti do neverovatnih visina, daju sva ovlašćenja koja mogu da vam padnu na pamet. Ta vest je kod mene izazvala nevericu. Da, znam, živim u Srbiji koja je, zahvaljujući onima koji je vode godinama unazad, tužni izgovor za državu, najobičnija karikatura, i u kojoj su moguće, realne svakakve gluposti. Ali, odobriti ovakav dokument za mene je bio još jedan udarac. Toliko jak da je mozak odbio i još uvek odbija da prihvati kao realnost. Sve se nadam da je neko „pustio buvu“ da ispita kako će narod reagovati. A narod, samo potvrđuje da poslednjih decenija živi u nekom polukomatoznom stanju iz koga nikako da se probudi, iz koga kao da ne vidi šta se dešava sa zemljom, sa nama, ljudima koji živimo ovde. Ili ne vidi ili ga baš briga.

Vladika Danilo se u remek delu Petra Petrovića NJegoša „Gorski vjenac“ u razgovoru sam sa sobom, osvrnuo i na to kako su Turci raznim povlasticama prevodili Srbe u islam:

„…A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga…
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi ni plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim!…“

Da Vas podsetimo:  Priča o ljubavi i smrti

Kad god se donese neka, meni nelogična odluka, ona koja, po nekom mom shvatanju stvari, je pogubna za zemlju, pogubna za narod, u glavi čujem ove stihove i pomislim da bolje i zaslužili nismo kad smo za najbolje među nama izabrali ološ kome ništa sveto nije. Kad i dalje dozvoljavamo da nas oni vode na klanicu, jer put kojim idemo jedino u klanici može da se završi. Kad ćutke prihvatamo svaki novi udarac, svako novo poniženje.

Jedan od onih dana kad me je sramota. Sramota me je što živim u ovom vremenu, na ovom mestu sa ovakvim „najboljim sinovima“ naše zemlje.

I jedno mi se neprestano vrti po glavi:

Kako ću jednog dana izaći pred onaj jedini merodavni sud i pogledati sve pretke, moje i pretke mog naroda, i ne umreti iznova od stida i sramote…

Ivin svet, 13. 2. 2016-

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime