Prošle nedelje je u Međunarodnom rezidualnom mehanizmu krivičnih tribunala (MRMKT) – pravnom nasledniku MTBJ – zvanično počeo stadijum apelacionog razmatranja predmeta “Tužilac protiv Radovana Karadžića”. U skladu sa propisanim rokovima, obe strane u procesu – tužilaštvo i odbrana – podnele su svoje žalbe. Podsećamo da je, bez obzira na 40 godina lišavanja slobode koliko je dobio Karadžić (praktično – doživotni zatvor), tužilaštvo podnelo žalbu o revidiranju presude Pretresnog veća u odnosu nekih tačaka po kojima je optuženi opravdan. To govori o tome da u zadatak Haškog tribunala ulazi ne samo kažnjavanje krivaca za kršenje međunarodnog humanitarnog prava, kako tvrde u MTBJ, nego i stvaranje istorije ratova na Balkanu u kojoj treba da se nalazi i mesto da je “sud ustanovio genocid na celoj teritoriji Bosne”. Pogledajmo na kakvim osnovama se zasnivaju podnete žalbe.
Žalba Radovana Karadžića
Žalba Radovana Karadžića zasnovana je na pedeset osnova. Veliki deo žalbenih osnova povezan je sa kršenjem principa pravičnog vođenja sudskog postupka. Podnosilac žalbe ističe da je tužilaštvo sastavilo tako neprofesionalnu optužnicu, da je sudskim procesom nemoguće upravljati (unmanageable) i pritom su bila narušena praktično sva prava optuženog. Posebno obiman je ispao odeljak o kršenju prava na nepristrasno suđenje. Među najočiglednijim primerima nalazi se slučaj kada Pretresno veće bespogovorno udovoljava zahtevima tužilaštva, istovremeno otklanjajući sve analogne zahteve Karadžića. Veliki blok čine primeri pogrešnog razmatranja dokaza.
Osnovna grupa apelacija tiče se pitanja obezbeđenja pravednog suđenja. Radovan Karadžić je osporio proceduru svojih sopstvenih svedočenja koja mu je propisalo sudsko veće. Konkretno, u kršenju prava Radovanu Karadžiću da se lično brani, sudije su naterale Karadžića da ne svedoči sam, nego da samo odgovara na pitanja koja mu je postavljao njegov pravni savetnik.
Defektivno tužilaštvo je narušilo praktično ceo spektar prava Radovana Karadžića. No, jedno pravo ne samo da je grubo narušeno, nego čak i demonstrativno: to je pravo na pregled dokumenata. Tužilaštvo ne samo da nije pre početka odbrambenog dela procesa predočilo R. Karadžiću sva dokumenta koja su imali na raspolaganju, kako je to predviđeno procedurom, nego čak posle okončanja odbrambenog dela procesa. A neke dokumente tužilaštvo je predalo Karadžiću tek na nekoliko minuta pre nego što mu je izrečena presuda – direktno u sudskoj većnici. Pritom Pretresno veće ne samo da nije stalo na stranu Karadžića kako bi nateralo tužilaštvo da ispuni svoje obaveze, nego je još i prebacilo na njega breme dokazivanja! Tako su sudije izjavile da je Karadžić dužan da dokaže da mu je tužilaštvo nanelo štetu!
Defektivni sud, umesto da prouči dokaze za vreme sudskog procesa R. Karadžiću, prihvatio je značajan deo dokaza iz drugih procesa, čije značenje i dokazna vrednost nisu bile proverene na adekvatan način. Pored toga, pismena svedočenja su bila prihvaćena bez prava na sprovođenje unakrsnog ispitivanja.
Značajan deo svedočenja svedoka tužilaštva bio je tajan. Ti svedoci su mogli lagati kako im je ugodno – upravo zato su i bili skriveni svedoci. Kada je Radovan Karadžić tražio da se omogući zaštita nekim njegovim svedocima – sud je to odbijao. Usled toga, mnogi svedoci odbrane nisu mogli da svedoče. Upravo to su sudije i želele, odbijajući da daju tim svedocima status zaštićenih svedoka.
Pretresno veće je odbilo da pozove u sud potencijalno važne svedoke, između ostalih Dragoša Milankovića, Miloša Tomovića, Nikolu Tomaševića, Srđu Forcu. Međutim, bez obzira na to, sudije su ipak donele zaključak po tim pitanjima o kojima su svedoci mogli dati svoja svedočenja. Sudije su odbile da saslušaju svedočenja niza svedoka, između ostalih i takvih poput svedočenja generala Radivoja Miletića. Apelacija takođe sadrži i tvrdnju o tome da je odbijanje suda da natera generala Ratka Mladića da svedoči, takođe predstavljalo kršenje prava Karadžića. Sa tom tvrdnjom se ne možemo saglasiti. General Mladić ima pravo da se brani ćutanjem u skladu sa normama međunarodnog prava i pravilima Statuta samog MTBJ, zato bi upravo prisiljavanje Mladića da svedoči predstavljalo kršenje njegovih prava i to grubo kršenje. To je jedina tačka u žalbi Karadžića sa kojom se ne može složiti.
Znatan deo prekršaja Pretresnog veća povezan je sa nezakonitim dobijanjem dokaza. Prema članu 95. Pravilniika o proceduri dokazivanja u MTBJ, dokazi koji su postignuti nezakonitim putem ne mogu biti u osnovi ustanovljivanja krivice ili određivanja kazne. Najočigledniji primer te norme predstavlja odbijanje da se izuzme iz dokaznog materijala nezakonito prisluškivanje telefonskog razgovora predsednika RS Radovana Karadžića.
Važan deo žalbe odnosi se na primere proizvoljne interpretacije svedočenja koje je Pretresnog veća imalo na raspolaganju. Tako je na primer Pretresno veće prosto “izbrisalo” sa spiska one dokaze koje je interpretiralo kao tu quoque – to jest, svedočenja iz kategorije «oni takođe».
MTBJ je poznat po svojim dosetkama kako bi osudila bilo koje potrebno lice. U vezi s tim, R. Karadžić je postavio pitanje legitimnosti primene teorije “udruženog zločinačkog poduhvata” (UZP). Pretresno veće, nastavljajući žalosnu tradiciju prethodnih pretresnih veća, ponovo je pokušalo da ne primeni važeće pravo, nego da samo stvara pravo. Najočigledniji primer takve sudske proizvoljnosti predstavlja dosetka o UZP Treće kategorije, koja se ne gradi na ustanovljivanju pitanja o izvršenju zločina, nego na teoriji mogućnosti izvršenja takvog zločina!
Žalba tužilaštva
Tužilaštvo MRMKT je zasnovalo svoju apelaciju na četiri osnove. Kao prvo, tužioci su izjavili da je Pretresno veće napravilo grešku u primeni prava, pošto NIJE ustanovilo da je R. Karadžić imao predumišljaj da počini niz zločina (ubistva, neljudskog ponašanja i sl.) u okvirima teorije UZP Prve kategorije.
Kao drugo, tužilaštvo utvrđuje da je Pretresno veće pogrešilo odbivši da prizna da su bosanskim muslimanima i Hrvatima bili stvoreni takvi uslovi života, koji su bili sračunati na njihovo fizičko uništenje. Ta tvrdnja je bila veoma važna za tužilaštvo, jer bi taj uslov, da je bio priznat od strane suda, postao osnova za priznanje genocida ne samo u Srebrenici, nego i na drugim teritorijama u Bosni i Hercegovini.
Kao treće, tužilaštvo je izrazilo neslaganje sa odlukom suda o tome da R. Karadžić i drugi članovi SDS nisu imali predumišljaj za činjenje genocida u odnosu na tačku 1 optužnice – to jest, u odnosu na celu teritoriju Bosne i Hercegovine.
I na kraju, kao četvrto, tužilaštvo je izjavilo da je, odredivši 40 godina zatvora, sud time napravio grešku. Oni su zatražili određivanje doživotnog zatvora.
Žalbe Radovana Karadžića i tužilaštva MTBJ razmatraće Apelaciono veće MRMKT u sastavu: Teodor Meron (predsednik), Viljem Husein Sekule, Hoze Rikardo de Prada Solaesa i Graisela Sjuzana Gati Santana…
Aleksandar Mezjajev
FSK
