Karić i Đinđić na jutrenje šestog oktobra

5
1307

U noći između petog i šestog oktobra 2000. nije bilo mira za Bogoljuba Karića. Samo s Danom Drašković i Veljom Ilićem imao je 108 telefonskih razgovora u kojima je razmenjivao informacije o svemu što se dešava na ulici, u policiji, vojsci, medijima. Zvao je i drugove socijaliste i julovce. Uzalud, isključili su mobilne koje im je on poklonio i sakrili se u mišje rupe. Iako je razumeo njihov strah, i nad njim su se nadvili crni oblaci, Bogoljub se nije prepuštao očaju.

Dinastija Karić je nastala u slobizmu, koristeći sve prednosti druženja s vladarskim parom. Kroz „Zajam za Srbiju“, „Mobtel“ i druge kombinacije pošteno su delili plen. Međutim, kao u svakom gangu, tako je i među njima povremeno dolazilo do sukoba interesa. Po pravilu, Bogoljub bi uvek prvo zbrisao, pa s bezbedne udaljenosti slao preteće poruke o tome kako će se politički angažovati i oboriti bandu s vlasti. Kad bi shvatio da je preterao, podvio bi rep i molio za milost. U tome je bio tako uverljiv da je, neposredno pred bombardovanje, dobio i ministarsku fotelju, doduše bez porfelja.

Opravdano uplašen da će se naći da udaru i nove, DOS-ove, vlasti, odlučio je da svoju imperiju brani na isti način.

Kao čovek od akcije, jedva je dočekao da se razdani. Istuširao se, potkresao brkove, obukao najlepše odelo i okačio plavu kravatu. Kad je išao Slobi na poklonjenje, nosio je turšiju mame Danice. Kod Zorana Đinđića je krenuo s najskupljim Dom perinjonom, ali bez najave, da ga iznenadi, pa šta bude.

– Na Terazije sam stigao pre osam. Rekli su mi da je Đinđić već na sastanku, da sednem i sačekam. Seo sam i čekao. Iako je bilo rano jutro, tamo je već bila gužva, mnogo nekih mladih ljudi, meni nepoznatih. Svi su me zagledali, čudili se otkud ja. Samo što mi nije pozlilo, oblio me hladan znoj. Nisam znao šta će me snaći. Računao sam, valjda me neće uništiti, pomagao sam i opoziciji, davao sam pare za kampanje, u vreme demonstracija 1996. dao sam im televiziju… Opet, poznavao sam ih, znao sam da ne mogu računati na stare zasluge, ako odluče da me proglase za Miloševićevog tajkuna, uništiće me – prepričavao je Bogoljub utiske dok je čekao da ga primi Đinđić.

Kad je dočekao, svanulo mu je.

– Otvorila su se vrata Đinđićevog kabineta i nisam mogao da verujem šta vidim. Đinđić, nasmejan, izlazi s Milutinom Mrkonjićem, ruku pod ruku. To! Bravo! Istog časa mi je pao kamen sa srca. Ako je pristao da se vidi s Mrkom, što ne bi sa mnom – radovao se Karić.

Instinkt ga nije prevario. Pristankom da se s Mrkonjićem i Karićem sastane u jutrenje šestog oktobra, Đinđić je pokazao da neće biti revanšizma i da je petooktobarski puč samo malo neprijatnije organizovana smena vlasti, ne i promena sistema vladavine.

predragpopovic.wordpress.com

5 KOMENTARA

  1. Hm,hmm..Djindjic,nemoze da bude kriv,sto su,njegovi saborci,zapalili glasacke listice,opljackali skupstinu,i razbezali se,sas,sve plenom, diljem nase vostale Serbije,od ” kruga dvojke””” do Atenice,Nisa,Banja Luke,,,ko,bre da ih pokupi za novi “‘preformans” i zutu patku sestog oktobra”..??

    • znači demonstranti opljačkali glasačke listiće a komunisti državu,pa i to je tačno.i posle toga komunisti ostali na vlasti kao i komunizam,samo sa drugim nazivom.samo nepismene komunističke pristalice to ne vide.

  2. ma tekst odličan,samo da neko ne shvati da je đinđić kriv što nije bilo šestog oktobra.uostalom tako je bilo i planirano,samo što on to nije znao,zbog toga su ga i ubili.da se razumemo,ne branim đinđića,već je to istina.

  3. Текст је апсолутна глупост! Закључак потпуно тенденциозан и необјективан.
    Мало професионализма, молићу.

  4. Tekst mi vise lici na umetnicko vidjenje sestog oktobra nego na dokumentarac. Na zalost, postoji ozbiljna opasnost da se ovakve proizvoljnosti jednog dana proglase za cinjenice a izmisljeni dogadjaji za istoriju.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime