„Kasapin, koljač i komunista“ ili O dva Finca i jednom generalu Mladiću

4
580
Naslovna stranica knjige / Foto: printscreen

U utorak, 22. oktobra 2019, u knjižari „Papirna krila“, u zdanju SANU (Knez Mihajlova 35) u Beogradu, u 19 časova, održala se promocija knjige čiji podnaslov glasi: „Maršal Manerhajm, Kulervo Maner i Ratko Mladić“. Ukratko, to delo govori o tri nacionalna heroja, dvojica su iz finske istorije, a jedan iz srpske.

Dve ličnosti iz daleke nam Skandinavije, pretpostavljam, našoj javnosti poznate su samo uskom krugu ljudi. Premda jedna od njih, Karl Manerhajm (Carl Gustaf Emil Mannerheim) – ako ništa drugo – nije stran onim istoričarima koji su se bavili istorijom 20. veka. On je bio general carske Rusije i kao osoba uživao je poverenje ruskog cara Nikolaja Drugog. Posle sticanja nezavisnosti Finske, Manerhajm je 1939. vodio rat sa Sovjetskim Savezom. U istorijskim udžbenicima ušla je njegova doktrina odbrane kao „Manerhajmova linija“.

Provedena je reprezentativna anketa u zemlji, koja je dovela do, za mnoge, neočekivanog rezultata: Manerhajm je ubedljivo pobedio i proglašen je za najznamenitiju ličnost finskog naroda. O drugoj ličnosti iz finske istorije, a ime mu je Kulervo Manerva, verujem da je malo ko u Srbiji i čuo.

Ovakom ličnom ispovešću počeo je svoje izlaganje i jedan od govornika na ovoj promociji, Goran Petronijević, našoj javnosti poznat kao advokat iz tima odbrane predsednika Radovana Karadžića. Iz svoje bogate advokatske prakse i iskustva sa Haškim sudom ispričao je nekoliko interesantnih podataka, koji  retko mogu da se pročitaju u štampi. Tako je naveo primere, i to iz prve ruke, imajući kontakt sa ljudima koji su bili spremni da svedoče u Hagu. Nisu u pitanju samo Srbi, koji su želeli da pomognu Mladiću, već i ostalim optuženima. Kako se „Međunarodni sud“ odnosio prema njima? Uradio je sve da ih zastraši, da im otvoreno preti: „Želite da pomognete Mladiću? Dobro. Ali mi o Vama imamo podatke da ste u vreme Srebreničke operacije zauzimali takav položaj, gde bi mogli da podignemo optužbu i protiv Vas.“

Da Vas podsetimo:  Novi SNS spot: Pošalji ovu sliku na adresu 12 prijatelja i preživećeš

Povodom ove teme jedan glas iz publike postavio je sledeće pitanje: „Kako je moglo da desi da naša država, Srbija, znajući karakter Haškog tribunala, nije učinila sve da zaštiti Srbe? Ona ne samo da ih nije zaštitila, već je pomogla haškim istražnim organima da love Srbe kao da su na nekom safariju na divlje zveri u Africi. Pred istorijom ostaće večna sramota nad tim političarima Srbije, koji su u to vreme donosili takve odluke, kojih treba da se stidi svaka nacija koja ima i malo osećaja samopoštovanja i dostojanstva.“

Mogu sa ovim samo da se složim. Prošlost ne možemo da promenimo, no zato nam je dužnost da zapišemo imena tih političara, kao i ljudi iz „nevladinih organizacija“ Srbije, uglavnom finansiranih od Sorosa i sličnih „filantropa“, koji su uradili sve da se demonizuje i unište srpski narod. Ako nemamo moć i novac da ih dovedemo na optuženičku klupu, možemo ipak da zabeležimo njihova imena.

Veoma interesantno i emocionalno bilo je izlaganje dr Pirko Turpeinen-Sari. Ovom knjigom našoj publici biće omogućeno da se, preko lika ovih finskih ličnosti, upozna sa istorijom Finske 20. veka. Autorka želi da kaže kolike su neverovatne sličnosti u sudbinama Finske i Srbije, naročito u 19. i 20. veku! Zato je i napisala ovu knjigu. I jedni i drugi pripadaju malobrojnim narodima čije sudbine su određivale velike države. I kod Finaca i kod Srba naročito je bila fatalna uloga Nemaca, ali i Engleza, a posle Drugog svetskog rata i Sjedinjenih Država.

Ona je naglasila da ne govori kako bi branila generala Ratka Mladića, već joj je glavni motiv bio da svedoči istinu o čoveku koji je bio tako sramno demonizovan od strane svetskih moćnika i njihovih medija. Kao psihijatar, da bi što bolje opisala lik našeg generala, ona je otišla i u njegovo rodno mesto u Hercegovinu, u Kalinovik. Tamo se susrela sa meštanima, koji su pričali ne samo o Mladiću, već o stradanju Srba tog kraja tokom Drugog svetskom ratu. O tome može da se nađe na 287. strani njene knjige

Da Vas podsetimo:  Ovako izgleda prosečan glasač SNS-a

Našoj javnosti poznati su uglavnom mnogi detalji iz života generala. Zato mi se čini nepotrebno da ovde citiram i ponavljam ta, opšte poznata, mesta. No, autor beleži i stradanja ne samo generala Mladića, već Srba u Bosni i to ne samo tokom građanskog rata, već i posle. Naročito mi je ostalo u pamćenju njen opis ubistva Srba posle Dejtonskog sporazuma. Ona je sve to opisala sa svega nekoliko reči, suvih činjenica. Zato i deluje tako ubedljivo:

„Simo Drljača sedeo je pred svojom kućom, u kupaćim gaćama, uživajući sa svojom porodicom i prijateljima u jutarnjoj kafi. Odjednom su se pojavili naoružani ljudi, pripadnici SFOR-a, dva Amerikanca i dva Britanca. Odjeknula su dva pucnja. Simo nije bio pozvan na sud, već je bio ubijen na pragu svoje kuće“.
Pirko Turpeinen-Sari: „Kasapin,… str 274.

Na taj način likvidirano je nekoliko Srba, bez suda, čak pred očima porodice. Takvo ponašanje liči na kaubojske filmove ili na mafijaška ubistva iz vremena Al Kaponea. No, mafija je bila poštena, jer nisu krili da služe organizaciji „Cosa nostra“ („našoj stvari“). Prema pravničkoj definiciji, ti pripadnici SFOR-a su „dželati, koji terorišu jedan narod i za to nikome ne odgovaraju“, jer se te ubice kriju pod zaštitom „međunarodne organizacije“ i UN. Srbi su u štampi Sjedinjenih Država, Nemačke, Engleske i Francuske bili do te mere satanizovani, da čak ni ovakva podla – u bukvalnom smislu gangsterska – ubistva nisu u javnosti Zapada izazvala nikakva pitanja: životi tih Srba nisu smatrani vrednim pažnje, te ih nisu spomenuli niti jednom rečenicom.

Kada se sve ovo zna, prosto zanemimo pred nemoralnošću, cinizmom i bešćutnošću jednog Zorana Đinđića ili Borisa Tadića, koji su se sa pred televizijskim kamerama čak hvalili da su uhapsili srpske vođe i otpremili ih u Hag. A isto su se, nažalost, ponašali i neki episkopi SPC. Vladika Grigorije, recimo, svojevremeno je skrenuo veliku pažnju na sebe kada je pozvao Radovana Karadžića i Ratka Mladića da se predaju Haškom tribunalu.

Da Vas podsetimo:  Diletantizam SNS-a i Trg Republike

Sve njih i mnoge druge, očekuje pravičan sud istorije. A pred njim neće ih moći opravdati ni Vašington i Hag, a niti Berlin i Soros. A Đinđića ni to da je ubijen i da jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime. Koliko sam ja upućen u tu stvar, verovatno su ga ubili „njegovi“. Pokazivao je znakove neposlušnosti prema gazdama u Vašingtonu i Londonu i, verovatno, zato je i likvidiran.

Autorka dr Pirko Turpeinen izrazila je žaljenje da srpski izdavač „Pešić i sinovi“ nije objavio predgovor za ovo srpsko izdanje i izrazila nadu da će taj propust ispraviti u drugom izdanju te knjige. Da je knjiga tako dobro napisana zasluge ima Stefan Karganović, koji joj je, kako reče Pirko Turpeinen, „pomogao da razjasnim taj bosanski rat i spoljno mešanje u njega“.

Nikola N. Živković
Izvor: stanjestvari.com

4 KOMENTARA

  1. O Dodikovim „uradcima“ kako to kažu Dodikovi prijatelji Hrvati, svedoče i sledeći linkovi, kada son i njegova stranka bili za uspostavljaje NATO baza na teritoriji BiH, pa time i teritoriji republike Srpske:

    Milo Djukanovic- izjava o Dodiku i referendumu o nezavisnosti Crne Gore / Sarajevo (BN TV 2019) HD
    https://youtu.be/i8OLmqeYPN4

    http://www.rtvbn.com/3962216/dodik-i-snsd-trazili-otvaranje-nato-baza-u-bih

    http://www.rtvbn.com/cache/images/14-08-2019/765-430-2a503ed839f53037f0365066c0c3db78.jpg

    Mada Milorad Dodik i njegov SNSD uporno negiraju svoj doprinos u pristupanju BiH u NATO, dokazi koji u potpunosti dematuju sve aktuelne izjave funkcionera ove stranke nalaze se upravo na stranačkim sajtovima SNSD-a.

    Zanimljivo je da je SNSD pored pristupanja BiH u NATO tražio i otvaranje baza NATO-a na njenoj teritoriji, što je navedeno u deklaraciji te stranke koju je 2003. upućena u Naradnu skupštinu Republike Srpske, a koja još uvijek dostupna na pojedinim lokalnim interenet stranicama ove stranke.

    Šef Kluba poslanika SNSD-a u NSRS Krstan Simić tada je uputio „Deklaraciju o strateškim opredjeljenjima Republike Srpske u sistemu odbrane“ u kojoj se traži otvaranje baza NATO-a, ulazak BiH u alijansu, a pored ostalog zalaže se za ukidanje Vojska Republike Srpske.

    U toj Deklaraciiji SNSD-a, donesenoj neposredno nakon NATO bombardovanja Srbije, između ostalog, se navodi:

    http://www.rtvbn.com/images/e0aa865371a2460512b9cee0462a972a.jpg

    „Prisustvo stranih vojnih snaga u Bosni i Hercegovini:

    Cijeneći dosadašnje pozitivno iskustvo u prisustvu međunarodnih stabilizacijskih snaga (SFOR) u Bosni i Hercegovini, potrebu međunarodnih garancija za bezbjednost, suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, ali i da bi kao članica Partnerstva za mir i NATO doprinijela vojnim mogućnostima Partnerstva i NATO, Bosna i Hercegovina će, pod povoljnim uslovima i na duži vremenski period, ponuditi uspostavljanje jedne ili više stranih vojnih baza na svojoj teritoriji.

    Ovo prisustvo u budućnosti bi bilo regulisano novim ugovorima, koji će biti sljedbenici Aneksa 1-A Dejtonskog sporazuma, koji sada reguliše prisustvo stabilizacijskih snaga u Bosni i Hercegovini. Ugovorima bi Bosna i Hercegovina, na bazi obostranih interesa, stavila određene kapacitete i resurse na raspolaganje stranim vojnim snagama u Bosni i Hercegovini“.

    Ova, kao i neke druge deklaracije koje je ta stranka donosila više se ne spominju, nego se, vješto zamjenom teza, SNSD predstavlja patriotama a političke protivnike često kvalifikuju „slugama Zapada, izdajnicima i rušiteljima Republike Srpske“.

    http://www.rtvbn.com/images/901605e55d74767ae1b6ebfb28d78a6e.jpg

    Deklaracija SNSD iz 2003. postala je strogo zabranjena tema u toj stranci i skinuta je kao i SNSD-ova „Dekraciju o nezavisnoj Republici Srpskoj“ sa republičkog sajta te stranke.

    Međutim, bitna razlika između ove dvije SNSD-ove dekleracije je što će, po svemu sudeći, SNSD svoju dekleraciju o pristupanju NATO-u sprovesti u djelo, ako će se poštovati ono što je potpisano od visokih funkionera te stranke Nebojše Radmanovića i Milorada Dodika.

    (BN)

    • Kao i tada, kada je na celo Republike Srpske instaliran uz pomoc M. Olbrajt, Dodik i sada pokazuje da je covek sa stotinu lica – najobicniji politicki prevrtljivac i kameleon. To se ocito vidi iz gostovanja M.Dodika kada je ucestvovao u emisiji „Presing“ u beogradskom studiju TV N1 a prenela RTV BN:

      http://www.rtvbn.com/3971041/dodik-javno-priznao-nisam-trazio-da-budu-ukinute-odluke-o-nato-putu-bih

      Додик јавно признао: Нисам тражио да буду укинуте одлуке о НАТО путу БиХ
      „Први пут јавно кажем – савршено сам свјестан чињенице да постоје раније донесене одлуке. То није спорно. Нисам поставио ниједан захтјев да се те одлуке укину, јер знам да не може“, казао је вечерас Додик у емисији Пресинг Н1 телевизије.

      Вијести Босна и Херцеговина Сриједа, 06.11.2019. | 21:37

      Члан Предсједништва БиХ Милорад Додик признао је вечерас да је свјестан да се не могу укинути раније донесене одлуке у вези НАТО савеза, када је у Предсједништву БиХ био Небојша Радмановић (СНСД).

      „Први пут јавно кажем – савршено сам свјестан чињенице да постоје раније донесене одлуке. То није спорно. Нисам поставио ниједан захтјев да се те одлуке укину, јер знам да не може“, казао је Додик у емисији Пресинг Н1 телевизије.

      Он је казао да је ЕУ рекла да они не сматрају да је услов НАТО кретање за формирање Савјета министара БиХ,

      „Дали су мишљење које је јасно, низ ствари тамо – да БиХ не може да креће ка чланству ако има међународна заједница и високи представник и много чега другога. Од једном је дошла прича о НАТО-у као најважнија. Ја сам разговарао синоћ са Комшићем и Џаферовићем. Разишли смо се у један сат, разговарали смо о свим питањима – па и о томе. Фино сам рекао, колико сам разумио њима је важно да се не доводе у питање раније донесене одлуке. Ја их не могу ни довести. Члан три споразума (августовског) којег смо потписали говори управо то“, рекао је, између осталог, Додик.

      Подсјетимо да је Небојша Радмановић у јуну 2009. послао формални захтјев БиХ за Акциони план за чланство у НАТО, када је био предсједавајући Предсјендиштва БиХ.

      http://www.rtvbn.com/images/10f4cbd891205a02614a6aa2da9678d6.jpg

      Након ове одлуке, Радмановић је послао и писмо у сједиште НАТО савеза у Бриселу.

      http://www.rtvbn.com/images/10f4cbd891205a02614a6aa2da9678d6.jpg

      (БН)

  2. General Ratko Mladić je srpski heroj. Inkvizitorski i zločinački haški „tribunal“ je jedna prljava fasada bračnog para Bila i njegove zgužvane babetine Hilari, zatim onog pijanog Džordža Buša JR. Oni su sve učinili da nikakva pravda na tom „međunarodnom“ sudu ne bude pokazana prema optuženim srpskim zatvorenicima. Devedeset posto Srba ne osećaju ništa od onoga o što američki zvaničnici demagoški govore „ljudskim pravima i slobodama“. Ako se uporedi zbir kazni koje je tzv. „haški tribunal“ izrekao Srbima sa dužinom kazni koji su izrečene optuženim Hrvatima, muslimanima i šiptarina, odnosno njihovim oficirima i vođama iz vremena građanskog rata u SFRJ, onda zaključci iole realnog posmatrača totalno negiraju ono što se Srbima potura u zapadnoj javnosti i zvanjičnim politikama zapadnih vođa. Kada govorimo na ovu temu, ne možemo a da autorki ove knjige, dr Pirko Turpeinen ne odamo zahvalnost što je napisala ovu knjigu u kojoj je kao jedan od retkih zapadnih posmatrača građanskog rata na području bivše SFR Jugoslavije obelodanila i činjenice koje zapadna publicistika uporno prećutkuje i ignoriše. Na žalost, među pomenutim pojedincima iz reda srpskog naroda trebalo je i da kao zapadne kolaboracioniste i „petooktobarcima“ da pomene i Vuka Draškovića, Vesnu Pešić, Mila Đukanovića i Milorada Dodika koji su se zdušno zalagali za hapšenje generala R. Mladića i prvog predsednika Republike Srpske, Radovana Karadžića, Slobodana Miloševića…Ovaj poslednji, Milorad Dodik je čak pisao i pismo Slobodanu Miloševiću u kome je, između ostalog od njega tražio da se „ubije i spasi Srbiju“… Dodik je zajedno sa B. Tadićem u mnogim intervjuima i tvrdio da je „u Srebrenici izvršen genocid nad muslimanima, o čemu postoje i video zapisi. i, da ne zaboravimo – na prvi premijerski mandat ga je kandidiovala Biljana Plavšić pod uticajem bivše američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, a tadašnje snage SFOR-a (NATO) je na sednicu Narodne skupštine Republike Srpske doveo helikopterom 2 posjalnika – jednog Hrvata i jednog muslimana iz Hrvatske koji su Dodiku nedostajali da pobedi protivkandidata Mladena Ivanića.

    • Tužilaštvo za ratne zločine na čelu sa glavnim tužiocem Vladimirom Vukčevićem je zdušno pomagalo neprijateljima srpskog naroda, „konsultovalo se sa ambasadama“(što je poznati srpski advokat Toma Fila nazvao izdajom) o najznačajnijim predmetima koje je vodilo protiv građana srpske nacionalnosti optuženih za ratne zločine na tzv. „međunarodnom haškom tibunalu“, vidi link i tekst:

      https://www.intermagazin.rs/skandal-tuzilac-za-ratne-zlocine-vukcevic-odavao-tajne-amerikancima/

      SKANDAL: Tužilac za ratne zločine Vukčević odavao tajne Amerikancima
      25 novembra 2014
      Vukcevic Vladimir 365Naše novine došle u posed zapisnika sa sastanka Vladimira Vukčevića i njegovih saradnika sa Kendalom Dejom, pravnim savetnikom u Ambasadi SAD, na kome je tužilac izneo informacije o predmetima „Lovas“, „Beli Manastir“, „Ćuška“ i „Podujevo“

      Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević odavao je Amerikancima detalje slučajeva na kojima je radilo njegovo tužilaštvo. Vukčević se pre četiri godine sastao sa pravnim savetnicima u Ambasadi SAD u Beogradu, kojima je otkrio detalje slučajeva na kojima tužilaštvo radi i zakazao dalje sastanke sa pripadnicima američke ambasade kako bi ih uputio u detalje tih predmeta. Prema dokumentima u koje su Naše novine imale uvid, reč je o slučajevima koji su u tom trenutku bili u istražnom postupku, zbog čega su kvalifikovani kao tajni. Sagovornici Naših tvrde da ukoliko je reč o državnoj tajni, Vukčević može da se suoči i sa optužbama za špijunažu. Naime, naš list došao je u posed zapisnika sa sastanka tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića sa Kendalom Dejom, pravnim savetnikom u Ambasadi SAD. Sastanak je održan 10. novem-bra 2010_ godine u Tužilaštvu za ratne zločine, a njemu su prisustvovali i zamenici tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković i Bruno Vekarić, zatim viša savetnica Biserka Živković i sekretar tužilaštva Bojan Lapčević, kao i pravna savetnica u ambasadi SAD Marijana Santrač.

      Vukčević: Sastanci sa Amerikancima su deo redovnih aktivnosti

      U izjavi za Naše novine Vladimir Vukčević tvrdi da su sastanci sa službenicima ambasade SAD deo redovnih aktivnosti tužilaštva i da su na tim sastancima želeli da obaveste međunarodne institucije u kakvim uslovima rade s obzirom na to da se bave međunarodnim krivičnim pravom. – Kao što sarađujemo sa državnim organima i Odborom za KiM, tako saradujemo i sa medunarodnim institucija-ma i organima – rekao je Vukčevič. On navodi da je pravo pitanje ko je Milovanu Drecunu dao dokumenta, do kojih su došle i Naše novine, a kojima je mahao u raznim emisijama.

      Pominjan novac

      Na sastanku koji je trajao 40 minuta raspravljalo se o Nataši Kandić, predsednici REKOM-a, ali je Vukčević izneo i više informacija o predmetima „Lovas“, „Beli Manastir“, „Čuška“ „Podujevo“. Od ova četiri slučaja, samo je predmet „Podujevo“ bio završen, dok su ostala tri u tom trenutku bila u istražnom postupku, pa su podaci o njima kvalifikovani kao tajni, s čim je Vučković, s obzirom na funkciju, morao biti upoznat. – Slučaj „Ćuška“ počeo je da se radi pre dve godine. Prikupljeni su dokazi i krenulo se u istragu 13. marta ove godine. Uz pomoć Euleksa, a na osnovu naloga Jedinici za zaštitu svedoka, svedoci su došli i tu pomoć Nataše Kandić nije potrebna – rekao je Vučković na sastanku, a zatim je američkim predstavnicima u Srbiji otkrio da je saslušano 30 svedoka. Kroz opušten razgovor o Kandićevoj, tužilac za ratne zločine otkrio je niz pojedinosti o predmetima u istražnom postupku, kao što je broj svedoka, odakle su oni svedočili (u jednom trenutku Vukčević pominje svedoka koji je svedočio putem video-linka). U razgovoru sa Dejom, Vukčević pominje i izveštaj Nataše Kandić, koji nije dostupan javnosti, a u kom je direktnoo napala njegovog zamenika Dragoljuba Stankovića. Zapisnik sa sastanka ne navodi šta je Dej pričao, osim da je rekao da je Fond (ne precizira se koji) za tu godinu dobio novac.

      „Mi bismo želeli da znamo koliki će ulog biti u suđenjima za ratne zločine, da bismo pokušali taj iznos da usmerimo na aktivnosti koje će pomoći u postupcima“, rekao je doslovce Dej. Vukčević je pravnom savetniku Ambasade SAD odgovorio da se ne zna kojom će brzinom voditi postupci, ali da je u toj fazi pomoč Fonda minimalna.“ Spremni smo da se jednom mesečno sastanemo sa predstavnicima ambasade i da preciznije govorimo o toku svakog predmeta“, obećao je Vukčević Deju, sudeći po zapisniku sa sastanka.

      Špijunaža?!

      Poznati advokat Toma Fila smatra da je odavanje ovakvih informacija, pa sve i da je to rađeno uz dozvolu Ministarstva pravde, nedopustivo.

      Vukčevič se žalio Kirbiju na Drecuna

      Drugi dokument u koji su Naše novine imale uvid je pismo upućeno tadašnjem ambasadoru SAD u Beograd Majklu Kirbiju, u kom se Vukčević žali na napade Milovana Drecuna. Ovo pismo pokazuje da je svađa koja je izbila pre dva dana između zamenika tužioca Bruna Vekarića i poslanika Milovana Drecuna samo nastavak dugogodišnjeg neslaganja. Pismo je Vukčević uputio 16. juna 2013. i u njemu navodi da ponašanje poslanika Milovana Drecuna može da nanese štetu radu tužilaštva, a posredno i državi Srbiji.

      „Ambasada SAD nije mesto gde se raspravlja o ovakvim informacijama, postoji organ UN koji je zadužen za to“, objašnjava Fila. On kaže da sumnja da je Vukčević na svoju ruku otišao u ambasadu, ali da je takvo ponašanje svakako nečuveno.

      „Sumnjam da je reč o samoinicijativnom odlasku, a ako je to zaista uradio na svoju ruku, suočiće se sa zatvorom zbog špijunaže“, rekao je Fila za naš list.

      Ipak, advokat Goran Petronijević smatra da ni Ministarstvo pravde ne može da izda tu vrstu saglasnosti i da se svako objavljivanje podataka iz istrage koja je u toku klasifikuje kao krivično delo.

      „Ukoliko se taj sastanak održao i ako su procurile informacije o istrazi, nije reč samo o odavanju službene tajne, već i o odavanju tajne osobi koja je vezana za rad sa stranim obaveštajnim službama, odnosno o špijunaži“, tvrdi Petronijević.

      (Naše novine)

      Komentar o postupanju tužioca za ratne zločine Srbije Vladimira Vukčevića i njegovog zamenika Brune Vekarića je sasvim izlišan i eksplicitno potvrđuje činjenice o njihovoj izdaji nacionalnih interesa Srbije u kontaktima sa američkim obaveštajcima iz USA ambasade u Beogradu.

      I pominjani Milorad Dodik, sada aktuelni predsednik Predsedništva BiH je izvršavao američke zadatke kada je dokumentaciju ustaškog logora Jasenovac, koju je u Republiku Srpsku – Banju Luku doneo kustos tog najvećeg ustaškog stratišta Simo Brdar, putem Muzeja holokausta u Vašingtonu po nagovoru Amerikanaca prosledio Hrvatsskoj.:

      https://www.rtvbn.com/373690/Dodik-dokaze-prodao-Hrvatima

      Dodik dokaze prodao Hrvatima
      Partija demokratskog progresa očekuje od svih nadležnih institucija Republike Srpske da uzmu u razmatranje sljedeću aferu i trošenje narodnog novca zasnovanog na ozbiljnim tvrdnjama i činjenicama kojima je učinjena ogromna šteta po interes Republike Srpske. Očekujemo i da se preispita odgovornost lica koja su proizvela takvo štetno dejstvo kao rezultat protivustavnog, nezakonitog, koruptivnog, neracionalnog, neodgovornog i nepotističkog ponašanja, navodi se u saopštenju te stranke.

      Vijesti Republika Srpska Srijeda, 03.02.2016. | 08:00

      Afera “Šezdeset devet”:

      “Jasenovačka zbirka”

      “Čuvar Srpske”, sadašnji predsjednik Republike Srpske, a tada premijer Srpske u prvom mandatu, Milorad Dodik predao je (a javna je tajna da najvjerovatnije nije predao, nego prodao) mimo svih zakona i procedura jasenovačku muzejsku zbirku preko Vašingtona – Hrvatskoj.

      Tako je istina o masovnom pokolju u Drugom svjetskom ratu završila tamo gdje je prosječan građanin Republike Srpske nikada ne bi poslao, a Republici Srpskoj su vraćeni samo dijelovi građe na mikrofilmovima.

      Vašington nije bio obavezan da vrati kompletnu dokumentaciju, jer se Srpska sporazumom koji je Dodik potpisao – odrekla!

      Takođe, uopšte nije napravljen popis dokumenata koje je Milorad Dodik oteo od Republike Srpske i poslao preko posrednika – Hrvatskoj.

      Krivična odgovornost

      Ovaj problem nije samo političke prirode, nego i krivično-pravne. Nikada nije odgovoreno ko je donio odluku o ustupanju kulturno-istorijske građe, zaobilazeći zakonsku proceduru i ignorišući nacionalne interese. Ovaj gest tadašnjeg premijera Dodika može se okarakterisati i političkom trgovinom i diletantizmom, ali i školskim primjerom kriminala za koji bi on jednom morao da odgovara.

      Dijelovi arhivske građe iz jasenovačkog muzeja bili su smješteni u Arhiv Republike Srpske. Tajno su prebačeni iz Banjaluke u Vašington na osnovu sporazuma koji je, bez ičije saglasnosti, Dodik potpisao 27. oktobra 2000. godine sa direktorom Američkog memorijalnog muzeja holokausta u Vašingtonu Danijelom Salcmanom.

      Sramota

      Priča je još skandaloznija kad se ima u vidu da je ovu vrijednu jasenovačku zbirku iz devastiranog Jasenovca u oktobru 1991. godine spasio kustos muzeja Simo Brdar kojeg je Hrvatska, poslije toga, optužila za „krađu“.

      Sve do 1999. godine Brdar se brinuo o zbirci. Po nalogu Vlade Rrpublike Srpske, Brdar je u septembru 1999. godine zbirku predao Arhivu u Banjaluci, a Arhiv se obavezao da će zbirku čuvati, popisati i vratiti u Donju Gradinu.

      Umjesto toga, Arhiv Republike Srpske je u novembru 2000. godine, po nalogu Milorada Dodika, originalnu arhivsku građu bespovratno ustupio Muzeju u Vašingtonu. Republika Srpska se tim sporazumom odrekla staranja i kontrole nad predmetima i svih mogućih potraživanja prema Muzeju. Ono što je još zanimljivije, Vlada je tek mjesec dana kasnije saznala za ovaj sporazum.

      Predaja Hrvatskoj

      Tako se Milorad Dodik Simi Brdaru i Srbima, kao i ostalim žrtvama masovnog pokolja, zahvalio prodajom Hrvatima, a predstavnici Vlade Hrvatske su tada javno zahvalili Dodiku, uz napomenu da “dolazak jasenovačke zbirke iz Muzeja Jasenovac u Muzej holokausta samo etapa u povratku u Hrvatsku, do kojeg će doći do kraja godine”. To se i dogodilo.

      Hrvatska je, inače, godinu dana prije Dodikovog potpisa, zatražila povrat. Nakon što je Dodik potpisao sporazum, Muzej holokausta iz Vašingtona je 2001. godine originalnu arhivsku građu iz zloglasnog ustaškog logora u Jasenovcu predao je Hrvatskoj.

      Prekršeni svi zakoni

      Ovakav sporazum je u suprotnosti sa svim međunarodnim zakonima o muzejskoj građi, kao i sa zakonima u Republici Srpskoj. Za bilo kakav aranžman u kome kulturno-istorijsko naslijeđe izlazi izvan granica zemlje potrebna je saglasnost Republičkog zavoda za zaštitu kulturnog, istorijskog i prirodnog naslijeđa i moralo biti konsultovano tadašnje Ministarstvo obrazovanja, nauke i kulture Republike Srpske. To se, naravno, nije desilo.

      Partija demokratskog progresa podsjeća javnost da za ovaj prvorazredni skandal koji se može okarakterisati i zločinom – još niko nije odgovarao.

      Informativna služba PDP-a

      http://istokrs.com/podsjecanje-kako-je-dodik-jasenovacku-gradju-preko-amerikanaca-dao-hrvatima/

      Društvo,Izdvojeno,Republika Srpska | 29.01.2018

      Na dan 29.11.2001. zagrebački Večernji list objavio je kratku vijest o prebacivanju istorijske građe o Jasenovcu, iz Vašingtona u Hrvatsku. Iz današnje perspektive teško je reći da li bi građa zbog nebrige propala, ili je sramotno da se nalazi na mjestu koje tvrdi da je u Jasenovcu 83.145 ljudi.
      Iz današnje perspektive teško je reći da li bi građa zbog nebrige propala, ili je sramotno da se nalazi na mjestu koje tvrdi da je u Jasenovcu 83.145 ljudi. Dovoljno je podsjetiti da je tada obećavano kako će pitanje Jasenovca u Americi preko jevrejskih organizacija doživjeti dostojno predstavljanje u svijetu.

      VIJEST VEČERNJEG LISTA PRENOSIMO U CJELOSTI

      Predstavnici hrvatskog veleposlanstva preuzeli su nekoliko kutija građe u vašingtonskom Muzeju holokausta

      Predstavnici hrvatskog veleposlanstva u Vašingtonu službeno su prekjučer preuzeli građu Spomen-područja Jasenovac, koja je u tamošnjem Muzeju holokausta bila na restauraciji od jeseni prošle godine. Građa, zapakirana u nekoliko metalnih kutija, već je na putu preko Frankfurta za Hrvatsku. Na svečanostima povratka zbirke u Jasenovac bit će i predstavnici Muzeja holokausta, zacijelo i njegova direktorica Sara Blumfild, budući da je ta institucija najzaslužnija što je desetogodišnja neizvjesnost oko zbirke napokon okončana.

      SRPSKA PARAVOJSKA PREOTELA 19 KONTEJNERA

      Kad je započela agresija na Hrvatsku, jasenovačka je zbirka u 19 kontejnera i sanduka spremljena za evakuiranje u depoe Hrvatskog državnog arhiva. Srpske su paravojne postrojbe to spriječile, devastirajući i Spomen-područje, pa je zbirka prebačena u Bosansku Dubicu, gdje ju je godinama u svojoj kući držao bivši jasenovački kustos Simo Brdar. Sredinom devedesetih došlo je do sukoba između vlasti SRJ i Republike Srpske, pa glavnina zbirke ipak nije prebačena u Beograd, gdje je nešto ranije dr. Milan Bulajić osnovao Muzej žrtava genocida. Hrvatske su vlasti u drugoj polovici devedesetih u više navrata tražile povrat zbirke, no u tome im nisu uspjeli pomoći ni predstavnici međunarodne zajednice.

      Problem je riješen tek kad su američki diplomati početkom jeseni 2000. pritisnuli premijera RS Milorada Dodika, koji je pristao na kompromis – zbirku neće dati izravno Hrvatskoj, jer bi mu to stvorilo političke probleme, nego Muzeju holokausta u Vašingtonu, gdje će biti obavljena restauracija i katalogizacija, a kopije dokumenata dobit će muzeji u BiH, SRJ i Izraelu. Takav je ugovor i potpisan 26. listopada te godine. Hrvatsku je zastupao ministar kulture Antun Vujić. Ugovorne su se strane obvezale na diskreciju, pa je u hrvatskoj javnosti nastalo nemalo iznenađenje kad je jedan sarajevski list objavio da je zbirka “prodana” Americi. Muzej holokausta je stručni posao, u koji je uložio i oko 150.000 dolara, obavio za godinu dana.

      NEDOSTAJE VEĆINA KNJIGA

      Zbirka više nije onakva kakva je viđena do 1990. Neki dijelovi nedostaju, u što se prilikom službenog posjeta muzeju početkom ove godine uvjerio i ravnatelj Spomen-područja Mate Rupić. Uspoređujući ono što je Brdar predao Amerikancima s izvještajem bivšeg direktora Spomen-područja Jovana Mirkovića, koje je prije evakuacije građe 1991. upućeno Muzejskom dokumentacijskom centru, Rupić je ustanovio da od oko 1500 dokumenata nedostaje njih 450, da od 3100 fotografija nema barem njih 1000, da je od 800 sjećanja nestalo oko 500, te da od 7000 upitnika za logoraše nedostaje čak 5000. Nema ni zbirke od 800 novinskih isječaka. U stručnoj biblioteci od 2500 naslova ostalo je samo desetak knjiga! Srećom, sačuvan je najveći dio fonoteke i filmoteke i oko 2500 predmeta. Spomen-područje Jasenovac napokon će moći preuzeti svoju osnovnu edukativnu ulogu.

      (Željko Krušelj/Frontal.rs)

      http://istokrs.com/wp-content/uploads/2018/01/47359a90eed3ee35f2dab5a3c718abb3_XL-768×549.jpg

      Revolt – Banjaluka u propratnom saopštenju uz fotografije grafita na fasadi banjaluče Katoličke gimnazije podsjeća javnost da je Milorad Dodik 2000. godine, u svojstvu premijera, na zahtjev američke administracije predao kompletnu istorijsku arhivu, tj. Jasenovačku građu, pod izgovorom da ona ide na restauraciju u Muzej Holokausta u Vašington.

      Jasenovačka građa je nakon restauracije završila u Hrvatskoj, o čemu postoje dokumenti. Za taj svoj “poduhvat” je dobio “blagonaklonost” SAD, a posebno tadašnjeg državnog sekretara Medlin Olbrajt.

      Iz Revolta takođe podsjećaju da je Medlin Olbrajt samo godinu dana ranije zahtjevala da se Srbija, za vrijeme bombardovanja, sravni sa zemljom.

      -Danas, Milorad Dodik nama drži govore o istoriji, srpstvu, patriotizmu, odbrani i očuvanju Republike Srpske. Milorade, znamo da igraš na kartu kako je narod sluđen i kratkog pamćenja ali ima nas koji pamtimo i ne zaboravljamo!-poručuju Dodiku iz Revolta.

      Istinito

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime