Kosovo i Metohija kao Res extra commercium i alhemija kolonizacije
- Apsolutna, globalna turbokapitalistička civilizacija bori se protiv svega što je u osnovi singularno, autentično: protiv nacije i nacionalne države, protiv prava, protiv nauke, protiv vaspitanja i obrazovanja, protiv porodice, protiv vere, protiv tradicije uopšte, pa i protiv rada. Uprošćeno rečeno: protiv kvaliteta, a za kvantitet! Protiv vrednosti, a za korisnost; protiv kreativnosti, a za imitaciju i simulaciju; za uniformnost, a protiv diverziteta; za sivilo i dosadu mediokritetstva; maksimizaciju količine i brzine.
- Struktura proizvodnje i potrošnje, na primer, u SAD, drastično promenila u korist vojnoindustrijskog kompleksa, tako da bilo kakva dinamizacija privredne aktivnosti, odnosno izlazak iz krize, podrazumeva rast proizvodnje oruđa, oružja i municije. A tražnju je moguće povećati samo ako se krene u neki novi rat. Tu su i profiti najveći i brzo se ostvaruju. Dakle, investicija u rat je u privredama takve strukture najisplativija investicija
- Sve je predmet kupoprodaje, uključujući i ljude, njihove organe, pa i duše. Lokalne i regionalne pijace uzglobljuju se u globalni buvljak prodanih duša.
- Nacija ne može da preživi izdaju iznutra. Neprijatelj pred vratima je manje strašan, jer je poznat i nosi svoju zastavu otvoreno, dok se izdajnik kreće slobodno unutar gradskih kapija; njegov lukavi šapat širi se svim ulicama i čuje se […] u kuloarima vlade. Takav izdajnik nam se ne pojavljuje kao izdajnik, on priča glasom koji je žrtvama blizak i prijatan; njegovo lice i način odevanja sličan je njihovom i on oživljava onu pokvarenost koja leži duboko u srcu svakog čoveka. Izdajnik razara dušu nacije, podriva temelje grada, širi zarazu u telu politike, sve dok ona ne podlegne njegovoj bolesti. Manje se treba plašiti ubica – izdajnik je kuga!“, pisao je Ciceron pre dve hiljade godina.
- Ekonomski imperijalizam se javlja kada jedna zemlja kontroliše drugu i koristi potrebne resurse za tu kontrolu. Ideološko opravdanje kontrolora glasi: to je jeftinije za zemlju-žrtvu, stoga ona „dozvoljava“ da bude kontrolisana.
- Fatalnu formulu kojom se rukovodio Zapad u rešavanju problema, a koja će rezultovati tragedijom jugoslovenskih naroda, nemački istoričar Hofbauer sažima u jednu misao: „solidarnost s nacionalnim pravom na samoopredeljenje“.
- Hofbauer zaključuje: „Povodom agresije i rata koji je Zapad poveo protiv SRJ, pod izgovorom zaštite ljudskih prava i sprečavanja humanitarne katastrofe „Ovaj neobjavljeni NATO rat protiv Jugoslavije predstavljao je agresiju koja nije imala nikakvu pravnu osnovu, niti bilo kakav realan razlog. Prekršene su sve norme međunarodnog prava, sve odredbe Povelje UN, NATO statut i svi nacionalni ustavi zemalja članica, posebno nemačkog ustava.“
KOLIKO PLURALIZMA PODNOSI DEMOKRATIJA?
U savremenim pluralnim demokratskim društvima jedno od najvažnijih (egzistencijalnih) pitanja glasi: „Koliko pluralizma podnosi demokratija?“ koje je najpregnantnije postavio čuveni austrijski politički filozof Peter grof Kilmanzeg. On smatra da je „neophodno … napraviti razliku između najmanje tri vrste pluralizma:
pluralizma interesa,
pluralizma vrednosti i
pluralizma identiteta.
♦ Pluralizam interesa bavi se pitanjem: kako (pre/ras)podeliti deljiva dobra?
♦ Pluralizam vrednosti bavi se pitanjem: koje vrednosti treba da važe?
♦ Pluralizam identiteta bavi se pitanjem: koga uključuje reč ‘mi’? S kim ja činim zajednicu?“ [Kielmansegg 1991: 30–42].
Kilmanzeg smatra da „demokratija podnosi priličnu količinu pluralizma interesa; teže joj ide s pluralizmom vrednosti, a najteže s pluralizmom identiteta“[1].
Kosovsko pitanje je vekovima u Srba „u temelju identiteta“ [Piper 2017: 281–283]. U odgovoru na to pitanje se uzdiže ili pada[2]. Loše će se provesti onaj ko s tim (pokušava da) trguje[3].
GLOBALNI KONTEKST 1: KVANTITET PROTIV KVALITETA
Krajem minulog stoleća većina zapadnih i tranzicionih intelektualaca verovala je da nastupa vreme univerzalizacije, umesto hantingtonovskog sukoba civilizacija, da dolazi era globalne civilizacije. To je vreme kada i globalni moćnici intenziviraju rad na svojevrsnom istorijskom inženjerstvu: bezuslovna zapovest novog Pravila Službe koja garantuje opstanak i širenje globalne civilizacije u znaku je Kapitala[4] i glasi: autentična politika i kultura ne smeju da stoje na putu ekonomskoj ekspanziji transnacionalnog kapitalizma. I po cenu samorazaranja ove civilizacije, kojoj je izgleda to imanentno, jer apsolutna, globalna turbokapitalistička civilizacija bori se protiv svega što je u osnovi singularno, autentično: protiv nacije i nacionalne države, protiv prava, protiv nauke, protiv vaspitanja i obrazovanja, protiv porodice, protiv vere, protiv tradicije uopšte, pa i protiv rada. Uprošćeno rečeno: protiv kvaliteta, a za kvantitet! Protiv vrednosti, a za korisnost; protiv kreativnosti, a za imitaciju i simulaciju; za uniformnost, a protiv diverziteta; za sivilo i dosadu mediokritetstva; maksimizaciju količine i brzine…[5]
GLOBALNI KONTEKST 2: MILITARIZACIJA (SILA PROTIV PRAVA)
Još je Karl Šmit tvrdio da je rat izlaz iz krize: izlaz iz male krize je mali, a iz velike – veliki rat! Stvaranje kriznih žarišta i pokretanje ratova bez pobednika (no win war) i preko opunomoćenika (war by proxies) posle Korejskog rata sredinom minulog veka (prvi veći takav rat) postalo je stvar rutine moćnika. A izgleda i nužnost, jer se struktura proizvodnje i potrošnje, na primer, u SAD, drastično promenila u korist vojnoindustrijskog kompleksa, tako da bilo kakva dinamizacija privredne aktivnosti, odnosno izlazak iz krize, podrazumeva rast proizvodnje oruđa, oružja i municije. A tražnju je moguće povećati samo ako se krene u neki novi rat. Tu su i profiti najveći i brzo se ostvaruju. Dakle, investicija u rat je u privredama takve strukture najisplativija investicija[6].
Izrazi koji se koriste u današnjim ekonomskim raspravama u znatnoj meri definisani su semantičkim nasleđem iz ranijih debata. Pri tome, u ekonomskoj terminologiji vidljiv je uticaj drugih tzv. egzaktnih nauka: najpre fizike (ravnoteža, oscilatorna kretanja…), zatim biologije (kružni tok ili cirkulacija, rast, razvoj, semenski kapital), medicine (šok terapija) i sve više vojne nauke (ekonomske sankcije, ekonomska bezbednost, ekonomski rat, hibridni rat, kost-benefit analiza strateških migracija kao oružja rata, strateški menadžment…). Militarizacija ekonomike (nauke o privredi) nesumnjivo je posledica militarizacije ekonomije (privrede). Mnogi kritikuju upotrebu vojnih termina u ekonomskoj sferi; oni tu militarizaciju smatraju izrazom neomerkantilizma i ekonomskog nacionalizma; prema njima, ona nužno vodi u konflikte. Jer, realna i „nadrealna“ (špekulativna, tačnije: špekulantska) ekonomija (zasnovana na vojnoj i političkoj moći, a ne na ekonomskoj efikasnosti) permanentno narušava ravnotežu (pre svega kapitala i rada) potrebnu za održiv privredni (i ukupni) razvoj.
GLOBALNI KONTEKST 3: KOMERCIJALIZACIJA I KORPORATIVIZACIJA
(VEŠTINA PROTIV VRLINE)
Istovremeno su sve snažnije tendencije komercijalizacije i korporativizacije. Sve je predmet kupoprodaje, uključujući i ljude, njihove organe, pa i duše. Lokalne i regionalne pijace uzglobljuju se u globalni buvljak prodanih duša. Mainstream neoliberalna doktrina to legitimizuje slobodom izbora na svetskom – jedinom pravom – tržištu (rada): dakle, („pošteno“, bez griže savesti) radim za onoga ko me više plati. Na tom tržištu u poslednje vreme je sve veća gužva: ponuda raste eksponencijalnim trendom, jer, sve veća ponuda prati opšti trend masovnog osiromašenja (većina zemalja drugog sveta tranzicionom pljačkom pretvorena je u zemlje trećeg sveta, a raste i jaz između tradicionalno razvijenih i nerazvijenih), pa cene izdaje, u skladu s teorijom, rapidno padaju[7].
Maksimalna količina i maksimalna brzina vrhunske su i (jedine) vrednosti; one zamenjuju svaku veštinu – i, dakako, vrlinu. Die Schnellen fressen die Langsamen (brzi proždiru spore) zapisala je 1997. Hajke Lajtšu-Feht u članku koji se zove: „Svi ćemo jednog dana biti Prvi“, definišući tako suštinu (turbo)kapitalističke ideologije. Dakle: što više, što brže! To je jedino merilo uspeha. A da bismo bili uspešni, moramo se inkorporirati[8].
STABILOKRATIJA I NOVI IMPERIJALIZAM: KRIZA KAO PERMANENTNO STANJE
Kakvi su izgledi da za našeg života vidimo kraj svetske ekonomske krize? Veoma slabi. Kriza je faktički postala permanentno stanje na koje se treba privikavati. Tome služe različiti reality shows. Postmodernistička ideologija sve to relativizuje, sve vrednosti poravnava i, dekonstruišući prošlost i sadašnjost, priprema nas za posthumanu (ili: posthumnu) budućnost.
U međuvremenu nam se stalno savetuje da treba da živimo u miru i stabilnosti. „Stabilnost“ ovde stoji kao eufemizam za „kontrolu“. U novogovoru, dakle, „stabilnost“ može da znači (i najčešće znači): sve je pod kontrolom! Tačnije: pod našom[9] kontrolom. To je suština i starog i novog imperijalizma. U starom imperijalizmu kontrola se vrši direktno (primenom tvrde sile; kopnenom invazijom, na primer), a u slučaju novog, tzv. ekonomskog imperijalizma mnogo suptilnije: primenom najevski (reč je o Džozefu Naju) definisane – „meke“ i pametne sile. Ekonomski imperijalizam se javlja kada jedna zemlja kontroliše drugu i koristi potrebne resurse za tu kontrolu. Ideološko opravdanje kontrolora glasi: to je jeftinije za zemlju-žrtvu, stoga ona „dozvoljava“ da bude kontrolisana. Kritičko osporavanje kontrolisanih: zemlja-žrtva uvek ima mogućnost da kaže „ne“, nema dugoročnog rešenja, tj. održivosti ekonomskog imperijalizma, jer dominacija traje dok traju resursi koji se koriste za kontrolu. Sa stanovišta interesa imperijalne sile rešenje je: učiniti zemlju-žrtvu zavisnom od resursa „kontrolora“, na primer, zaduživanjem[10]. (Klasična okupacija je mnogo rizičnija i skuplja.)
VARUFAKIS: KOSOVIZACIJA EVROPE
Pred našim očima „stari poredak“ se mrvi (ili je već u razvalinama) pred silama arogancije (Mipravimo istoriju!) i cinizma (eksperiment dekonstrukcije). U sve snažnijem procesu desuverenizacije, tj. istorijske desubjektivizacije, brojčano mali i ekonomski nemoćniji narodi postaju objekt („zamorčići“) „novog“ poretka: „Tekuća politika Evrope vodi je rasparčavanju. Najgori scenario krize je kosovizacija Grčke, Španije, Irske, Portugalije, Italije, itd. u protektorate koji koriste evro, pod namesništvom evropskog komesara i lokalnih kleptokrata, s omladinom kao jedinim značajnim izvoznim artiklom.“[11]
HOFBAUER: EKSPERIMENT KOSOVO – POVRATAK KOLONIJALIZMA
Hofbauerova knjiga Eksperiment Kosovo: Povratak kolonijalizma [Hofbauer 2008; dalje: EK] predstavlja intelektualno pošten pokušaj da se razume sadašnja kosovska situacija u širem istorijskom i međunarodnom kontekstu. Autor nije interesno vezan ni za jednu stranu u sukobu, kao ni za sadašnju „međunarodnu“ vladavinu, niti deli njen Weltanschauung, koji – on sasvim ispravno primećuje – ne predstavlja iskreno ideološko ubeđenje, već pokriće za krajnje pragmatične i agresivne ciljeve. Da bi se razumeli razlozi koji su doveli do sadašnjeg stanja na Kosovu i Metohiji, do mafijaške države koja se razmahala ispod glazure kolonijalne vojno-policijsko-političke uprave, potrebno je na adekvatan način razumeti pozadinu, tj. istorijsko-politički kontekst kosovske oblasti i njenog neposrednog okruženja, ne gubeći iz vida, pritom, i širi, geopolitički kontekst [Pavić 2009].
Hofbauer pre svega pušta činjenicama da same govore. Dovoljan razlog da mu se bez većih intervencija direktno dâ reč:
Kao ekonomski i socijalni istoričar on se kritički bavi evropskim projektom, a konkretno Balkanom, kao regionom u kojem Austrougarska nekada, a EU i SAD danas vode imperijalnu politiku. Posledice takve politike su tragične: rat u bivšoj Jugoslaviji, izgubljene stotine hiljada života, milioni raseljenih, ogromna materijalna razaranja, a kao poslednje napad na SRJ i otimanje Kosova i Metohije suverenoj Srbiji 2008. godine, kada „se jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova krši međunarodno pravo i zamenjuje ljudskim pravom. Međunarodno pravo je bilo potpuno jasno, a ljudsko pravo može da se tumači na razne načine. Ono je odraz ekonomske i vojne sile. To što se rešilo 1945. sada se geopolitički[12] ponovo pomešalo“, odnosno s „bombardovanjem bivše Jugoslavije bez mandata UN započeto je kršenje međunarodnog prava, a priznanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova okončana epoha koja je počela 1945.“ [Intervju s Hofbauerom na: www.blic.rs/politika.php?id=79495]
Dakle, ono što je okosnica i glavna teza Eksperimenta Kosovo jeste nova imperijalna politika SAD i EU, prevashodno oličena u delovanju NATO-a. Međutim, Kosovo, po Hofbaueru, nije prvi, već drugi slučaj uspostavljanja imperijalne vlasti na prostoru bivše SFRJ. Prvi je Bosna i Hercegovina. Štaviše, u oba slučaja je na delu sličan scenario: najpre vojno angažovanje, a potom upravljanje i administriranje okupiranim teritorijama nad kojima se izvodi jedinstveni politički, socijalni i ekonomski eksperiment što podrazumeva spajanje „izvršne i administrativne vlasti“ koja kao razdvojena čini „srž demokratije na Zapadu” [Intervju s Hofbauerom na: www.blic.rs/politika.php?id=79495]. Na delu su dvostruki standardi – jedni za „civilizovano“ stanovništvo zapadnih demokratija, a drugi za „polupismene ratoborne divljake“ s Balkana, kojima se mora upravljati čvrstom rukom[13].
Velike sile će balkanska nacionalna previranja u novije doba iskoristiti za vlastite interese. Sve konce i glavna dešavanja one će povlačiti u periodu s kraja 19. i početka 20. veka, od Balkanskih ratova, formiranja Albanije 1912, Prvog i Drugog svetskog rata, nastajanja Jugoslavije… Jer, kako kaže Mihael Vajtman, kojeg navodi Hofbauer [EK: 45], „balkanske države su oduvek objekti, a ne subjekti velike politike“, odnosno „nijedan jedini nacionalni problem nije rešen. Same povučene granice deluju kao sistem koji uvek iznova izaziva neprijateljstva kako bi velike sile, u zavisnosti od situacije, mogle da ovdašnje narode drže u šahu i koriste njihovu neslogu za svoje ciljeve.“ [Weithmann 1997: 327]
Pošto je obradio prošlost Kosova i međunacionalnih odnosa od 14. veka pa sve do formiranja prve, odnosno druge Jugoslavije, Hofbauer prelazi na razmatranje uzrokâ razaranja SFRJ, navodeći da je „jugoslovenska katastrofa istovremeno izazvana i iznutra i spolja“ [EK: 76]. Hofbauer, međutim, odmah podseća da se bez razumevanja svetskoekonomskih odnosa i zavisnosti ne mogu adekvatno razumeti razlozi raspada te mnogonacionalne države. Nakon sloma komunizma trebalo je izvršiti novu preraspodelu sredstava i resursa, podeliti teritorije Balkana po ekskluzivnim zonama interesapojedinih zemalja i krupnog kapitala. Utoliko, „podela na nacije i etničke zajednice nije bila samo od pomoći već i preduslov za ostvarenje takvih ciljeva. Jer, socijalno raslojavanje nužno vodi klasnoj borbi pri podeli postojećeg kolača, a nacionalna borba, nasuprot tome, vodi samo podeli tržišta“. [EK: 77]. Dakle, za novu ekonomsku integraciju, odnosno za nesmetanu cirkulaciju robe, ljudi, ideja i kapitala, neophodna je bila dezintegracija[14]. Pogled na dobitnike posle decenijskog sukoba sve govori: multinacionalni kapital i lokalne elite jedini su profiteri.
U situaciji (svetske) ekonomske krize s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina jugoslovenska privreda, grcajući pod teretom spoljnjih dugova i inflacije, u periodu 1980–1990. počinje ubrzano da tone. Džefri Saks, stručnjak MMF-a za sanaciju, predlaže plan po kojem je „takozvanom socijalnom šok-terapijom trebalo uspostaviti u zemlji konvertibilnost valute, državnom novcu oduzeti ekonomski život i time usmrtiti ’jugoslovenski samoupravni socijalizam’“. [EK: 79].
Fatalnu formulu kojom se rukovodio Zapad u rešavanju problema, a koja će rezultovati tragedijom jugoslovenskih naroda, Hofbauer sažima u jednu misao: „solidarnost s nacionalnim pravom na samoopredeljenje“. Radikalni zahtevi „nacionalno i demokratski“ osvešćenih Slovenaca, Hrvata, Muslimana, a na kraju i Albanaca, upereni protiv jugoslovenske federacije, pronaći će u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i SAD svesrdnu podršku i saveznike. A zašto su zapadni političari, mediji, vodeći mislioci i teoretičari tumačili nacionalno samoopredeljenje kao društvenu emancipaciju, može se objasniti kao „čisto kolonijalna težnja, kao kolonijalni zov“. U stvari, Hofbauer smatra da je „rat bio unapred isplaniran, namerno izazvan“[15]. [EK: 86] Bilo je potrebno pronaći samo prigodno „filozofsko“ opravdanje: bio je to zahtev za poštovanjem ljudskih prava, a iza toga su sledile vojne intervencije u cilju zaštite tih prava. Ljudska prava kao ideološko opravdanje svih vojnih akcija pod nazivom „humanitarne intervencije“.
Ispod ove misionarske logike ljudskih prava koja imaju da važe univerzalno krilo se i krije nešto sasvim drugo, što je danas jasno. U igri je bilo nešto bitno više – naime, nametanje jednog oblika materijalne i društvene reprodukcije, gde je sloboda u centru pažnje, i to sloboda tržišne razmene. Ono što je causa efficiens, ali i causa finalis događanja o kojima je reč jeste kapital, odnosno logika kapitalističke ekspanzije. Dakle, iza zapadnog univerzalizma vrednosti i ljudskih prava stajala je logika kapitalističkih odnosa: tržište i njemu inherentna sloboda kretanja ljudi, ideja i robe kao univerzalna svetska religija.
Hofbauer ima jasan i odlučan stav povodom agresije i rata koji je Zapad poveo protiv SRJ, pod izgovorom zaštite ljudskih prava i sprečavanja humanitarne katastrofe: „Ovaj neobjavljeni NATO rat protiv Jugoslavije predstavljao je agresiju koja nije imala nikakvu pravnu osnovu, niti bilo kakav realan razlog. Prekršene su sve norme međunarodnog prava, sve odredbe Povelje UN, NATO statut i svi nacionalni ustavi zemalja članica, posebno nemačkog ustava.“ [EK: 118].
U Kumanovu je u noći 9. juna 1999. potpisan sporazum između SRJ i NATO-a o prekidu dejstava, nakon čega je po odredbama sporazuma i Rezoluciji 1244 SB UN Kosovo predato na upravljanje UN, odnosno KFOR-u, čiji je najveći kontingent sačinjavala NATO vojska. Sledila je podela Kosmeta po okupacionim zonama između američkih, nemačkih, italijanskih, britanskih i francuskih snaga, uspostava civilne misije UN (UNMIK). Narednih meseci, pod pokroviteljstvom zapadnih vojski, sledi albanska odmazda, koja je za posledicu imala nebrojena ubistva, kidnapovanja, zlostavljanja nealbanskog stanovništva i koja vrhuni u proterivanju, prema izveštaju UNHCR-a [EK: 123], 250.000 Srba, muslimana slovenskog porekla, Roma, Egipćana, Aškalija. „Išli smo od kuće do kuće i davali Srbima 15 do 30 minuta da nestanu“, navodi Hofbauer reči kojima se bivši albanski nastavnik hvalio reporteru francuske novinske agencije[16].
Za južnu srpsku pokrajinu bila je pripremljena civilna uprava koju će sprovoditi UN, gradeći postepeno ideju nezavisnog nadgledanog protektorata. Neposredno nakon rata UN uspostavlja misiju UNMIK, koja počiva na tzv. četiri stuba. U stvari, „UNMIK je država u totalitetu“ [EK: 140], jer obuhvata i izvršne, zakonodavne, sudske, policijske, administrativne i upravne i poslove na izgradnji demokratije i institucija. A na vrhu piramide stoji SRSG (Special Representative of the Secretary General), specijalni predstavnik generalnog sekretara UN koji vlada neograničeno.
Posle proglašenja protivpravne nezavisnosti došao je Euleks da odmeni UNMIK. A tu je i, kako navodi Hofbauer, oko 4.500 nevladinih organizacija koje drže razne kurseve, obuke, navodno izgrađuju demokratiju i institucije, štite ljudska prava… Planetarna vulgata o slobodnom tržištu primenjena je odmah po okončanju rata. Naime, visoki predstavnik Bernar Kušner zaplenio je celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu SRJ na Kosovu. Potom se prešlo na privatizaciju, kojom je rukovodila KTA (Kosovo Trust Agency), a koja se završila kao pljačka veka[17] i od koje su koristi imale samo mafijaške strukture i spoljni faktor[18] [EK: 212]. Ne treba ni pominjati da, dok Kosmetom hara siromaštvo i nezaposlenost od preko 60 odsto, međunarodne elite uživaju u ogromnim primanjima za njihov napor na uspostavljanju „mira i demokratije“. Privreda praktično ne postoji[19] osim crnog tržišta[20], kojim rukovode lokalni mafijaški klanovi[21].
Tom i takvom Kosovu, s devastiranom privredom, ruiniranim društvom, u februaru 2008. strani tutori dodeljuju nezavisnost. Protivno međunarodnom pravu, otimaju suverenoj državi Srbiji deo teritorije, pod izgovorom da je u pitanju slučaj sui generis i s posledicama koje su nesagledive, uz primenu starog pravila divide et impera, nastavljaju da kroje sudbinu malih naroda…[22]
„Saradnja UNMIK i EUPT odvija se na svim poljima i na svim nivoima. Zajedno sa šefom ICO PT, šef EUPT održava dvomesečne sastanke sa SRSG i P/DSRSG.“[23] Ovu rečenicu iz komunikacija međunarodnih upravljača na Kosovu i Metohiji iz juna 2008. Hofbauer koristi kako bi na jednome mestu sažeo u kojim pravcima sve „curi novac“ u okupiranoj srpskoj pokrajini, tj. kuda sve idu silne milijarde koje se troše na „Eksperiment Kosovo“. Ta rečenica je ujedno možda i najjezgrovitija slika ledene neokolonijalne vladavine nad tim delom drevnih srpskih zemalja [Pavić 2009], koju na više nego adekvatan način predstavlja Hofbauer. A suština te vladavine sastoji se u sledećem: „’Nadzirana odnosno nadgledana nezavisnost’ unapred je zamišljena kao zajednička akcija vladajućih činilaca koji drže u svojim rukama instrumente vladavine širom sveta. Zalogu državne nezavisnosti predstavlja kombinacija različitih instrumenata neposredne i posredne strane vladavine. Kosovo/Kosova pruža u tom pogledu idealne uslove za eksperimentisanje.“[24] [EK: 234]. Razume se, uz sporednu (bar na papiru) ulogu nekadašnjih komandanata OVK, „koji su igrali ulogu kopnenih snaga NATO 1999, [i] gerilsku uniformu sada zamenili za civilne funkcije u upravljanju“, tako da im je sad „dozvoljeno… da glume vlast“ [EK: 6].
O Hofbauerovu nemilosrdnu analizu razbijaju se snovi svih idealista – ako oni uopšte više postoje – o tome da „prosvećena“ međunarodna uprava nad bilo kojim prostorom može tom prostoru doneti išta dobro. „Kolonijalna uprava voli skraćenice“, piše Hofbauer [EK: 276], ali se iza tih anestezirajućih akronima krije svojevrstan pakao na zemlji – cinično kolonijalno čerupanje8, ogoljena otimačina srpske imovine od strane „međunarodne zajednice“, a u korist zapadnog krupnog kapitala[25], metastazirajuća strana birokratija sastavljena od ljudi čiji je glavni cilj da što više zarade u što kraćem periodu uz najmanji mogući dodir s lokalnim stanovništvom[26] i, naravno, sveprisutna kosovsko-albanska mafija, koja je prodrla u sve pore kosovsko-albanskog društva[27].
Hofbauer posebno ističe da, s ozbirom na tekst Rezolucije 1244, u kojoj se „garantuje teritorijalna nepovredivost SR Jugoslavije … u stvari nije bilo ničega o čemu je trebalo pregovarati“ [EK: 236] i čudi se: „zašto je Srbija uopšte pristala da učestvuje u ovoj očigledno unapred sračunatoj igri“ [EK: 239]. A rezultat te „igre“ je sledeći: „Ono što je s međunarodnopravnog stanovišta, pored Povelje OUN i raznih rezolucija najjasnije žrtvovano uspostavljanjem novog poretka na Balkanu bili su završni akti Helsinške konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS)“, a „pregovori o statusu Kosova su vođeni mimo svih onih načela i u njima su prekršene sve navedene tačke Helsinške konferencije“ [EK: 242–243]. Ako je za utehu, čvrst stav Rusije [i Kine!] o neprihvatanju jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti stvorio je „znatne teškoće zapadnoj ’međunarodnoj zajednici država’“, jer, „sve dok postoji Rezolucija 1244, postoje i dve stvarnosti u svetskoj zajednici“ [EK: 256].
S ovim se Hofbauer slaže, smatrajući da njegova knjiga „pogađa u samu srž… kolonijalne vladavine na Kosovu“, kao i da nudi rešenje za budućnost, u kojoj bi se trebalo usredsrediti na „potencijalno zajedničke mogućnosti za ekonomski razvoj“ [EK: 298][28]
IMA LI NADE?
Ima li još u sumornom svetskom pejzažu izgleda za različitost i raznolikost, za univerzalna načela i pravila, za opšte vrednosti, za male, slabe i siromašne, „talantljive a neščastljive“? Pesimisti ih ne vide (jer, kako opštu sudbinu tumači Vajldov tkač: „U ratu jaki od slabih prave robove, a u miru to čine bogati od siromašnih“), optimistički ozarena lica „scijentista“ i tehnobirokrata propovedaju bezrezervnu veru u neminovnu svetlu budućnost. A realisti? Oni – suču rukave!
MOGU LI MANJE ZEMLJE UOPŠTE UTICATI NA SVOJU (EKONOMSKU) SUDBINU?
U egzaktnoj (pozitivistički shvaćenoj) ekonomskoj nauci opšte je poznato da se veličina zemlje meri brojem stanovnika, kvadraturom površine i agregatnom ekonomskom moći. Pored kvantitativnihpokazatelja veličine zemlje (nacije), radi celovitijeg i dubljeg uvida neophodno je uzeti u razmatranje i kvalitativne (teško merljive ili nemerljive) pokazatelje veličine. Oni se mogu ustanoviti kvalitativnom analizom u ključu „duhovnih“ naučnih disciplina (Diltaj), koje naglašavaju razumevanje (smisla) pojava i procesa, a manje na njihovo objašnjenje (što je primarni zadatak na Zapadu tradicionalno shvaćene nauke).
Tu se u istorijskoj perspektivi tumače kulturne, socijalne, ekonomske, političke, geografske specifičnosti zemalja i naroda. Kontekstualizacija u prostoru i vremenu tiče se analize karaktera (kvaliteta) odnosa zemalja, vrednosnih sistema, stremljenja (aspiracija/ambicija[29]), strateškog mišljenja i delanja ili odsustva strateškog mišljenja i delanja (tj. prepuštanja samo toku, spontanosti, stihiji, „logici istorije“, pokoravanja diktatu[30]…).
To je sve predmet istraživanja nove naučne discipline – strategologije[31]:
dr Časlav Ocić,
član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)
Izvor: izmedjusnaijave.rs
Napomene:
[1] „Zašto je to tako? Tamo gde je reč o udelu u deljivim dobrima postoji mogućnost sporazuma i kompromisa. A pravila demokratskog političkog procesa su relativno pogodna za realizovanje takvog sporazuma. Slične mogućnosti sporazuma i kompromisa ne postoje kada je reč o vrednostima. Odluke u sukobima vrednosti moraju slediti imperativ ‘ili … ili’, one ne mogu slediti udoban put ‘kako ovo tako … ono’. Vrednosti imaju za ljude drugo, egzistencijalnije značenje nego interesi; zbog toga je u ovom području mnogo teže formirati njihovu sposobnost za toleranciju. Pluralizam identiteta konačno znači da nedostaje ‘mi’-svest. Ali time je stavljena pod znak pitanja spremnost da se zajednička pravila igre prihvate kao obaveza za nas i za druge i u slučaju poraza. Tako je od samog početka demokratski konsensus ugrožen u svojoj suštini.“ [Kielmansegg 1991: 39].
[2] Episkop Raško-prizrenski i Kosovsko-metohijski g. Teodosije: „Kosovo i Metohija, istovremeno može biti nekome, ili blagoslov, ili prokletstvo. Onaj koji živi u svesti tog blagoslova i čuva ga i drži, biće srećan, jer čuva ono što su nam ostavili naši sveti preci kao zalog našeg opredeljenja za Carstvo Božije, a ne za carstvo ovoga sveta koje prolazi.“ [https://kossev.info/vladika-teodosije-kosovo-i-metohija-moze-nekom-biti-blagoslov-ili-prokletstvo/]
[3] „Za one, pak, koji bi da trguju svojim nasleđem, pa i po cenu stradanja narodnog, taj blagoslov Božiji postaće za njih prokletstvo, koje će ih pratiti i za života na zemlji, a i posle u večnosti. Njihovo ime će zauvek ostati upamćeno s onima koji su rušili živu Crkvu, krivokletnicima i obmanjivačima, koji licemernim rečima jedno govore, a drugo misle, radeći tajno, ne bi li sakrili svoju sramotu. Ali, neka bi i njima Gospod dao razuma i pokajanja da se i sami okrenu Bogu i shvate da ono što im je dato u nasleđe nije samo zemlja, već i ovo parče neba na zemlji, naše sveto Kosovo i Metohija, koje je vekovima objedinjavalo naš verni narod gde god on živeo.“ [http://www.eparhija-prizren.com/sr/episkop-rasko-prizrenski-i-kosovsko-metohijski-g-teodosije]
[4] „Jurimo u propast koja je uslovljena tržišnim sistemom koji je probleme premestio iz društva u sferu tržišta. Zato su u Sjedinjenim Državama interesi kapitala, transnacionalnih korporacija i finansijskih institucija stavljeni iznad interesa ljudi“. Ovim rečima je Noam Čomski nedavno upozorio sunarodnike da Sjedinjenim Američkim Državama preti krah „zbog neoliberalizma i tržišne ekonomije“ [Čomski 2018].
[5] U stvari: „Pobeda i poslovanje jedini su njeni imperativi. I najmanja privrženost, osećanje, pravo, zakon, ljubav, emocija, religija – sve što može da ugrozi potpunu slobodu [izbora, dodao Č. O.] predstavlja ustupak konkurenciji, kamen je spoticanja i znak poraza. Sve je dozvoljeno, ali tek pošto se osigura ekonomska pobeda, tek pošto prevlast [kapitala, dodao Č. O.] postane izvesna“, zapisao je u romanu Gomora pre nekoliko godina italijanski književnik Savijano [Savijano 2010].
[6] Kako se to odražava na tržište rada? Osim povećane tražnje za oruđem, oružjem i municijom, raste tražnja i za plaćenicima (janičarima), prostitutkama i (voljnim i nevoljnim) donatorima ljudskih organa. No, s obzirom na to da već duže vreme živimo u postherojskom dobu, to se smatra „normalnim“, a ko u domenu tih „novih“ usluga uspe, on je junak nove realnosti (primer: Bernar Kušner, čelnik jedne od globalnih mafijaških organizacija za trgovinu ljudskim organima, neretko u sukobu interesa s organizacionom jedinicom NATO-a koja ima isti delokrug „poslovanja“).
[7] Šta se nekad o tome uobičajeno mislilo? „Nacija može da preživi svoje budale, pa čak i ambiciozne. Ali nacija ne može da preživi izdaju iznutra. Neprijatelj pred vratima je manje strašan, jer je poznat i nosi svoju zastavu otvoreno, dok se izdajnik kreće slobodno unutar gradskih kapija; njegov lukavi šapat širi se svim ulicama i čuje se […] u kuloarima vlade. Takav izdajnik nam se ne pojavljuje kao izdajnik, on priča glasom koji je žrtvama blizak i prijatan; njegovo lice i način odevanja sličan je njihovom i on oživljava onu pokvarenost koja leži duboko u srcu svakog čoveka. Izdajnik razara dušu nacije, podriva temelje grada, širi zarazu u telu politike, sve dok ona ne podlegne njegovoj bolesti. Manje se treba plašiti ubica – izdajnik je kuga!“, pisao je Ciceron pre dve hiljade godina. Šta se otada promenilo? Mnogo toga, naročito od kraja Drugog svetskog rata, što se na primeru Engleske može videti u knjizi Značenje izdaje nenadmašne Rebeke Vest [Vest 2013]. V. takođe: [Čvorović 2006], [Čavoški 2017].
[8] Vlada je postala korporacija, partija je postala korporacija, i bolnica je korporacija, to je i škola, i naučnoistraživački institut, čak i crkva, vojska je profesionalna, plaćenička (soldati ubijaju za solde)… Ciljna funkcija korporacije je maksimalan profit. Dakle, škola više ne obrazuje i ne vaspitava, naučnici ne tragaju za istinom, vojnici ne brane zemlju, političari ne brinu o opštem dobru (smatra se da je državničko ponašanje atavizam prošlosti), sveštenici ne brinu o dušama vernika, ekonomija je postala nova religija, svi su u sektoru biznisa u trci za maksimalnom dobiti. U svetu dominiraju tendencije zamene kulture zabavom (tj. zaboravom; ove reči u slovenskim jezicima imaju isti koren: zabit = zaboraviti), obuka zamenjuje obrazovanje, tehnike ubeđivanja (preumljivanjem) potiskuju, čak ukidaju nauku, a politička scena poprima sve više obeležja cirkusa i stočne pijace. Njihovim diskreditovanjem gubi se autonomija pojedinih društvenih sfera (politike, nauke, zdravstva, prosvete, sporta, medija…), srozava se njihov kvalitet, gubi se njihova autentičnost i razlog postojanja. Ličnosti postaju sve više individue (redukovane na funkciju poreskog obveznika i potrošača); međutim, sve manje je proizvođača koji bi mogli biti oporezovani i koji bi se svojim zaradama na tržištu potrošnih dobara pojavili kao nosioci efektivne tražnje. Padaju budžetski prihodi, pada tražnja; zato nastaju krize.
[9] Ko su naši, a ko stabilokrati – v. [Bieber 2018: 176–185].
[10] Aktuelan je (i paradigmatičan) slučaj grčkog dužničkog ropstva. Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija, 6. februara 2015. sažeo je problem u jednoj rečenici: „Zbunjen i brljiv politički personal, negirajući sistemsku prirodu krize sledi politiku sličnu tepih-bombardovanju ponosnih evropskih nacija da bi ih tobož spasao.“
[11] Ovim je rečima Varufakis predskazao krajem 2014. postkrizni razvoj Evrope i Grčke ukoliko izostane radikalan iskorak iz najteže finansijske i ekonomske krize od Drugog svetskog rata.
[12] „Ovakvom odlukom (da se na Kosovu i Metohiji izgradi američke baze Bondstil) … svoje vojno prisustvo na Kosovu planira za naredne decenije SAD, u stvari, demonstrativno pokazuju da je u pitanju završna tačka dugoročno pripremane geopolitičke strategije koja predstavlja korekturu početkom 1945. na Jalti dogovorene podele Evrope na uticajne sfere.“ V. Vimerovo pismo Šrederu iz 2000. godine na http://starisajt.nspm.rs/PrenetiTekstovi/arhivanspm/2008_vimer1.htm, kao i u nedeljniku NIN od 8. 2. 2007.
[13] V. [Kuper 2007]. Posrednik Evropske unije u dijalogu Beograda i Prištine Robert Kuper britanski je diplomata i obaveštajni oficir visokog ranga, stručnjak za bezbednost, šef službe za političko planiranje Forin ofisa, zamenik sekretara za odbranu i prekomorske poslove, osoba bliska Toniju Bleru, autor doktrine „novog liberalnog imperijalizama“ i „nove liberalne imperije“ na prostoru Jugoslavije. Podrobnije o njemu i njegovim idejama i akcijama u: [Kljakić 2011].
[14] „Dezintegracija“ pa „integracija“ sledi alhemijsku formulu: Solve et coagula!
[15] Govoreći o pozadini raspada Jugoslavije, Hofbauer nedvosmisleno ističe: „Rat je, u stvari, bio unapred isplaniran, namerno izazvan. Više od samih lokalnih nacionalista, u to su verovale strane snage. One su našle za to i odgovarajuće filozofsko opravdanje. To su bila prava čoveka odnosno njihovo kršenje… Mekoća i rastegljivost pojma ljudskih prava omogućavali su njihovo jednostavno korišćenje u zavisnosti od potreba, tako da se moglo lako tumačiti šta je dobro, a šta nije, po sopstvenom nahođenju. Rasprave koje su s tim u vezi vođene o vrednostima, ne samo da nisu dozvoljavale diskusiju o interesima, već su ih sprečavale.“ [EK: 86].
[16] O karakteru „novog“ Kosova kao multietničke zajednice – dakle, tobožnjeg razloga zbog koga se vodio rat – svedoči i činjenica da u Prištini, nakon ulaska snaga NATO-a, Jevrejska opština više ne postoji.
[17] Kakva je vlasnička struktura kosmetske privrede danas? – pita se Miodrag Skulić u radu „Društvena preduzeća na Kosovu i Metohiji 1990. godine“ u borniku Kosovska vertikala ili neokolonijalna horizontala? (u štampi), str. 106.
[18] „Bivša državna sekretarska SAD Madlen Olbrajt od prodaje Telekoma Kosova zaradila 20 miliona evra“, pišu češki mediji. Praški portal Parlamentarni list navodi da se Olbrajtova vodila isključivo ličnim razlozima u svom zalaganju za bombardovanje SRJ 1999. godine, kao i za stvaranje tzv. nezavisnog Kosova. Portal navodi da je ona, zahvaljujući svojim bliskim vezama s liderima terorističke OVK, pre svega s Hašimom Tačijem, posle dolaska međunarodne uprave na Kosovo i Metohiju, privatizovala kosovsku telefonsku kompaniju Ipko, a koju je njena kompanija kasnije prodala slovenačkom operateru Telekom Slovenija. [https://www.espreso.rs/vesti/drustvo/362957/olbrajtova-debelo-zaradila-od-nezavisnog-kosova-zgrnula-milione-cifra-je-vrtoglava?utm_medium=push&utm_source=pushpushgo&utm_campaign=CampaignName]
[19] Udeo industrije u BDP-u opao je u periodu 1989–2006. sa 47 odsto na 17 odsto. U 2006. uvezeno je robe u vrednosti od 1,25 mlrd. evra, dok je izvezeno 77 miliona! Videti: [EK: 202–203]. U prvom delu zbornika Kosovska vertikala ili neokolonijalna horizontala? (str. 29 do 88) nalaze se dva seminalna (a po mnogo čemu i pionirska) rada koja na sistematičan način informišu o demografskim, privrednim, društvenim i ekološkim promenama na Kosmetu u ovom veku (Gojko Rikalović i Dejan Molnar: (Ne)uspeh evroatlantističkog State Formation projekta: demografske, ekonomske, socijalne i ekološke promene na Kosovu i Metohiji u prve dve decenije 21. veka), posebno razmatrajući scenarije budućih promena u kontekstu kosmetske ekonomske i društvene održivosti (Milenko Dželetović i Bojan Dimitrijević: Mogući scenariji budućnosti Kosova i Metohije u kontekstu njegove ekonomske i društvene održivosti).
[20] Godišnji obim ilegalnih aktivnosti u 2007. dostigao je vrednost od oko pola mlrd. evra! V. [EK: 228].
[21] O tome ko vodi glavnu reč i ko zapravo vlada Kosmetom dovoljno govori i jedan od članova „Ustava Kosova“ zasnovanog na Ahtisarijevom planu: „Ukoliko bi došlo do nesaglasnosti između ustavnih odredbi, zakona ili odredbi predloga za Sporazum o statusu Kosova od 26. marta 2007. (odredbe Ahtisarijevog plana, H. H), ovo drugo, tj. Ahtisarijev dokument, ima prednost.“
[22] Nemački političar Vili Vimer, nekadašnji potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a i bivši zamenik ministra odbrane Nemačke, predočio je u svom, sada već legendarnom pismu upućenom tadašnjem nemačkom kancelaru, Gerhardu Šrederu, maja 2000. zaključke konferencije o bezbednosti koja je upravo održana u Bratislavi, a na kojoj su američki zvaničnici izneli razloge zbog kojih je bombardovana SR Jugoslavija – između ostalog, i zbog ispravljanja pomenute „Ajzenhauerove greške“ iz 1945. U tom svetlu – a ne u svetlu bilo kakvih „humanitarnih“ obzira – može se, dakle, posmatrati i bombardovanje SRJ: cilj je, dakle, bio (preras)podela tržišta i integrisanje ovog dela postsocijalističke Evrope u novi (pobednički), neoliberalni, globalistički ekonomski poredak, pa do već pomenutog korišćenja Kosova i Metohije kao matrice za kolonijalno širenje na drugim prostorima.
[23] Pritom, „skraćenica EUPT stoji za European Union Planning Team for Kosovo, ICO PT je skraćenica za International Civilian Office, Preparation Team (Međunarodni civilni biro, tim za pripremu), a SRSG … za Special Representative of the Secretary General (Specijalni predstavnik generalnog sekretara OUN), DSRSG je skraćenica za njegovog ’zamenika’, dakle, Deputy.“
[24] „Ustavotvorac izražava ’nameru da država Kosovo u potpunosti učestvuje u procesu evro-atlantske integracije’.“ [EK: 286]. Pritom je jasno da je „ustavotvorac“ tzv. međunarodna zajednica – koju, Hofbauer, inače, neizostavno obeležava navodnicima. Takođe, u tom smislu su uputne i preporuke „Međunarodne komisije za Balkan“, koja u svom izveštaju iz 2005. za Kosovo predlaže „nezavisnost bez punog suvereniteta“ pod nadzorom EU, što kasnije treba da dovede do „pridruživanja odnosno usisavanja“. International Commission of the Balkans, The Balkans in Europe’s Future, 2005, citirano u [EK: 279]. I, prema Hofbaueru, ambicije se ne završavaju na Kosovu: „’Nadgledana nezavisnost’ predstavlja zametak novog poretka, koji se može ubuduće primeniti i na druge periferne države ako to samo moćnije sile nađu za shodno kao odgovarajuće političko, finansijsko i vojno sredstvo.“ [EK: 244].
[25] „Otimanje kosovskih prirodnih izvora koje sprovodi strani kapital je … do detalja unapred isplanirano“ [EK: 217]. S druge strane, „na sindikat se na Kosovu gleda kao na beznačajnu nevladinu organizaciju; jednostavno, naše mišljenje se ni na koji način ne uvažava, takoreći ne primećuje“, kaže Hofbaueru Hadži Arifi, predsednik Udruženja nezavisnih sindikata na okupiranom Kosovu [EK: 216].
[26] „S primanjima desetostruko većim od lokalnih, ovi ljudi iz nevladinih organizacija [MANGO, tj. „mafija NGO“] su već stvorili poseban socijalni sloj izvan normalnog društva, koje navodno žele da pomognu“ [EK: 155–156]. Uz to, „viši službenici UNMIK i EULEKS personala primaju po 5.000 evra i više mesečno“ [EK: 231].
[27] „Jedina ekonomska grana koja je u procvatu jeste siva ekonomija i ilegalni sektor – to jest mafijaška privreda“ [EK: 200], dok Frankfurter algemajne cajtung tekst od 16. 3. 2008. naslovljava: „Zločin se ipak isplati. Od proglašenja nezavisnosti Kosova organizovani kriminal je dobio sopstvenu državu“ [EK: 226].
[28] A taj stav bi se možda i mogao braniti, da nije istorijske pozadine od prethodnih 60-ak godina, koja više nego jasno pokazuje da čak i titoističko „bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti“, podržano obilatim transferima sredstava, nije zaustavilo kosovsko-albanske težnje za otcepljenjem, kao ni njihovu masovnu netrpeljivost prema svim ne-Albancima. Jer, kako ističe sâm Hofbauer: „Religija Albanaca je albanstvo.“ [EK: 187].
[29] Relevantan je pokušaj Vladana Ivkovića da dâ tipologiju odnosa zemalja (naroda, odnosno njihovih elita) na skali sloboda–ropstvo:
„Ako bismo evropske narode kao političke zajednice dijelili prema ambiciji i okvirnom političkom mentalitetu, predložio bih slijedeće četiri osnovne kategorije: ropski, zavisni, nezavisni i zavojevački.Pripadnost ovim skupinama bi, naravno, bila uslovljena istorijskim razdobljima i posmatranjem tokom nekoliko epoha, a većina naroda bi posjedovala elemente više od jedne kategorije.“ […] Dakle, „osnova ove kategorizacije je ambicija:
[…] ima naroda koji se ne trude dovoljno, nisu sposobni ili misle da nemaju prava da se iščupaju iz kandži robovanja drugim narodima i imperijama.
Ima onih koji vole da se oslanjaju na tuđu moć, koji misle da im nešto pripada, ali traže da im to neka viša sila obezbijedi […] ili ne mogu obezbijediti dobit bez oslanjanja na sile zaštitnice.
Ima i onih koji pak znaju da im sloboda ili materijalna dobit pripada i spremni su da se organizuju u odbrambeni poredak čak i ako njihova država usljed geopolitičkih uslova i nije sasvim u stanju da potpuno samostalno donosi odluke, ukoliko je to uopšte igdje moguće. […]
Najjači su oni koji otimaju bez obzira da li mislili da im nešto pripada ili ne pripada, tj. misle da je njihovo sve što posjeduju i da im pripada sve što još ne drže. […]
Nemati slobodarsku ambiciju nije, međutim, jednako nemanju materijalne stabilnosti. Ima ropskih naroda koji bi za sebe rekli da sasvim dobro žive s materijalnog aspekta […]
Zavojevački narodi moraju znati i da grade civilizaciju, zasnovanu na održivom upravnom stanju. Ropski narodi, s druge strane, da bi opstali, moraju pokazati korisnost zavojevačkim. Zavisni narodi se najbolje prepoznaju po težnji ka napretku u jednom pogledu, recimo materijalnom, zbog kojeg žrtvuju nezavisnost i slobodu borbe za svoje nematerijalne interese. Nezavisni narodi su uvijek na granici rata; bez rata ne mogu opstati, a rat se protiv njih uvijek vodi, jer su meta. […]
Ovakva [‘eksperimentalna’] klasifikacija je jedna od paradigmi unutar široke geopolitičke matrice izgrađene na istorijskom iskustvu, ulozi i potencijalu pojedinačni evropskih naroda. Narodi kao nominalne političke zajednice kroz istoriju mijenjaju svoje kapacitete, apetite, stepene i oblike organizovanosti, te količinu kontrole nad svojim elitama. Ove promjene, izazvane spolja ili iznutra, pozicioniraju i repozicioniraju narode unutar geopolitičke dinamike moći. Osnovni elementi mentaliteta istorijskih naroda i njihovo poznavanje, uključujući samospoznaju, ključni su stubovi izgradnje strategije protiv njih kao prepreke i neprijatelja ili s njima kao saveznikom ili vazalom.“ [Ivković 2017].
[30] „Rad [‘Geopolitička ograničenja na (?!) razvojnu politiku malih država’] se okončava sa (?!) preporukom da bi male zemlje trebalo ozbiljno da nastoje da se pažljivo uklope u interese i politike velikih sila, da ulože jednako velike napore u biranje podesnih saveznika, te da se pragmatično prilagode njihovim pretenzijama i, već prema okolnostima slučaja, čak i njihovim nalozima.“ [Madžar 2017: 11]; v. takođe [Madžar 1979] i [Madžar 2013]. Kao protivtežu ovom lakejskom pokušaju preumljivanja v.: članke Slobodana Antonića „Put Srbije u status kolonije“ [Antonić 2017a] i „Samookupacija u kulturi“ [Antonić 2017b]. V. takođe: [Tomaš 2016], [Ocić 1996, 1998, 2017] i [Senior i Singer 2011].
[31] Za pokušaj utemeljenja srpske savremene strategologije v. [Ocić 2015, 22017] i [MSRS 2014].
Izvor: izmedjusnaijave.rs
