Kažeš Hilari, a misliš na Vučića?

Kakva zemlja, takav i Andrej Vučić. U Americi, svetskoj prestonici političkih vašara, Hilari Klinton ih ima čak dva: muža Vilijema, poznatijeg kao Bil, bivšeg predsednika i dokazanog lažova i preljubnika, i ćerku Čelzi koja, ne previše okaljana u očima šire javnosti, vadi porodične fleke kada zagusti.

U odnosu na Aleksandra Vučića, dakle, već na prvi pogled se vidi da Hilari raspolaže raznovrsnijom porodičnom menažerijom. Nekada joj to pomaže, a nekada ne.

Pomaže joj, naravno, kada joj treba neko da izaziva sažaljenje u njeno ime. Tada joj Čelzi dobro dođe, što se videlo nedavno, kada je Hilarina jedinica gostovala kod Seta Majersa, voditelja veoma gledane večernje TV emisije i jednog od najvatrenijih podržavalaca Klintonke. Majers ju je, mrtav-hladan, upitao kako se nosi sa nasrtajima na ugled i dostojanstvo porodice, na šta je Čelzi, takođe ne trepnuvši, odgovorila da se ona „i ne seća vremena“ kada njena porodica nije bila izložena svirepim napadima.

Ona, kojoj su roditelji priredili svadbu vrednu tri miliona dolara, a da nikada nisu ni pokušali da objasne odakle im toliko para! Ona, čiji su roditelji kroz zloglasnu „Klinton fondaciju“ sakupili milijarde dolara tobože za pomoć Haitiju posle zemljotresa 2010. godine i na sam Haiti onda prosledili tek nekoliko procenata (što je čak i Čelzi priznala u jednom slučajno razotkrivenom pismu), a da nikada nisu odgovarali za tu proneveru! Ona, čiji otac nije polagao račune ni za jedan od svojih nebrojenih zločina, mnogi među kojima su počinjeni baš nad Srbima! Ona je našla da se žali nad time koliko su Klintonovi – nezaštićeni!

To zaista spada u isti obrazac ponašanja kao i ono kada Andrej Vučić viče na policiju i započinje tuču sa njima, ali kasnije, pošto u makljaži izvuče deblji kraj, uspešno okreće bes javnosti prema policajcima (koje je, da ironija bude veća, na ulicu i to sa surovim ovlašćenjima poslao upravo njegov brat). Ili kad, suprotno zdravom razumu, sud „poveruje“ da Andrej Vučić pojma nije imao da mu neko godinama zloupotrebljava lične isprave.

OPLAKIVANJE SAMOG SEBE

Ali, tu se ne završavaju sličnosti između predizborne kampanje Hilari Klinton i neprestane kampanje srpskog predsednika Vlade. Stvari su još ogoljenije kada se sagleda zajednički običaj kukumavkanja. To je ono redovno glumljenje žrtve, ono jadikovanje nad tobože silnim napadima i navodno najstrašnijim uvredama koje on/ona mora da trpi samo zato što obavlja posao za opšte dobro.

Da je Vučić sklon oplakivanju samog sebe poznato je još od prvih dana njegove vladavine. To mu dođe nešto poput „Pinkovih“ saopštenja ili Nebojše Stefanovića: živcira čak i mnoge Vučićeve pristalice, ali on bez toga očigledno ne može. Uvek je on i samo on ugrožen, odnosno najugroženiji, i svi mu rade o glavi, i on jadan nikada nema mira, iako svima želi samo najbolje – zapravo, propoveda nam „Informer“, Vučić njima (Miškoviću, tajkunima, Amerikancima, Federeru, Marsovcima…) baš i smeta zato što je toliko dobronameran, požrtvovan i odmeren.

Tako i Hilari. Ne preza od toga da ubeđuje publiku kako je ona pod nekim naročitim pritiskom i nekakvim izuzetnim kritikama, kakvih su ostali političari njenog kalibra uglavnom pošteđeni. Prvenstveno igra na kartu toga što je žena, što joj se savršeno uklapa u galopirajuću „borbu za ravnopravnost polova“, već godinama najglasniju temu u Americi.

Hilari je u tamošnje predizborne običaje unela obilatu količinu Vučićevog začina. NJeni najvatreniji zagovornici, na prvom mestu voditelji udarnih večernjih televizijskih „tok šou“ programa, ne propuštaju da je predstave kao žrtvu prljave kampanje Donalda Trampa i njegovih pristalica. To višeglasje ide do tragikomičnih nivoa. Tako su Bil Mejer, DŽon Oliver i već pomenuti Set Majers, svaki u svojoj emisiji (čije se gledanosti mere u desetinama miliona), u razmaku od svega par sedmica pravili skoro istovetne priloge o tome kako zlobna glasila i još zlobnija javnost veštački izjednačuju Hilarine i Trampove skandale, iako bi Trampovi trebalo da nailaze na mnogo budniju i oštriju osudu.

Istina je, naravno, posve suprotna. Vodeća američka glasila, izuzev republikancima naklonjenog „Foksa“, suštinski se i ne bave niti jednom od zapanjujućih afera Hilari Klinton, mada skoro sve potiču iz vremena kada je bila državna sekretarka SAD, što će reći, Ustavom i zakonima obavezana da ne krši propise, po kojima je ona pak gazila kao Ivica Dačić po „Miljacki“. Nasuprot tome, Trampu se ne prašta ništa, pa ni mačo lupetanje u privatnom ćaskanju od pre jedanaest godina, a što je „isplivalo“ (sumnja se na podmetačinu iz same Republikanske stranke, čiji je vrh daleko bliskiji Klintonovima nego Trampu) i preplavilo političke vesti baš uoči druge TV debate dva predsednička kadnidata.

MANJE ZLO?

Uprkos tolikoj medijskoj prednosti, svakako ne manjoj od one koju u Srbiji uživa Vučić, Hilari i njene pristalice uporno tvrde da je ona u podređenom položaju. Tačnije, kukumavču. Isto kao Vučić i njegovi jurišnici poput Vladimira Đukanovića.

Još jedna upadljiva podudarnost je očekivana posledica ove prethodne: dok jauču o tome kako su oni izloženi prljavim napadima, Hilari i Vučić zapravo bez prekida i bez zazora blate svoje političke protivnike.

Istina, mnogi Vučićevi protivnici uopšte nisu za žaljenje. Niko pošten nema razloga da saoseća sa, na primer, Bojanom Pajtićem, Sašom Radulovićem, Sašom Jankovićem, Oljom Bećković ili Dušanom Petričićem – sve su to sledbenici i korisnici zločinačke „evropske agende“, koja poput kancera izjeda živo tkivo srpskog nacionalnog organizma; niko od njih nikada nije ustao u odbranu kosmetskih Srba, ubedljivo najvećih žrtava Vučićeve pogubne politike; ili u odbranu srpskog Ustava; njihovi sukobi sa Vučićem su lični, a nikako ideološki ili moralni. Ali, ostaje činjenica da se Vučić, kao i Hilari, ne usteže od toga da u političkim, pa i ličnim sukobima, koristi sve ono za šta optužuje druge.

Propagandna mašinerija Hilari Klinton besomučno se ruga Trampu, ne štedeći ni delić njegove privatnosti, kao što se videlo upravo na primeru napred opisanog snimka iz 2005. godine. U udarnim zabavnim emisijama, Trampu se preko svake granice dobrog ukusa ismeva vaskolika televizijska, pa i holivudska vrhuška. Ne pamti se da je ijedan predsednički kandidat bio toliko na udaru kao Tramp, i to baš od strane poklonika Hilari Klinton – koja, da ponovimo, uporno glumi žrtvu Trampove prljave kampanje, iako takva kampanja i ne postoji.

Još jedna, možda i najotužnija sličnost između propagadnih strategija Vučića i Hilari, jeste smišljeno odevanje u ruho „manjeg zla“. Sa pogubnosti svojih poteza i sa ispraznosti sopstvenih političkih platformi, bez stida skreću pažnju na to što je alternativa navodno još gora.

Najverniji Vučićevi medijski jurišnici uvek će priznati da je Briselski sporazum bio loš, ali će redovno dodati da bi nepotpisivanje istog vodilo nekakvoj katastrofi. Mada ta vajna katastrofa nikada nije uverljivo objašnjena, i mada su kasniji događaji pokazali upravo suprotno – da je katastofi zapravo kumovalo potpisivanje sporazuma – mudraci poput Dragomira Anđelkovića ili Željka Cvijanovića ne odustaju od opisanog narativa.

Setimo se i reklamnog spota SNS-a sa aprilskih izbora, u kojem neodlučan birač reši da glasa protiv vlasti, ali onda, prelazeći preko spiska opozicionih stranaka, uviđa da su svi ostali još grđi od naprednjaka, koji su uradili „barem nešto“ korisno po Srbiju.

Bukvalno istu taktiku u Americi sprovodi Hilari Klinton, što se pogotovo vidi u borbi za glasačko telo Bernija Sandersa. Pomenuti Bil Mejer svakog petka, u monolozima na početku svoje emisije, samo što suze molitvene ne pusti kada opominje Sandersove pristalice da, šta god mislili o Hilari, o Trampu moraju da misle još gore i da im je dužnost da glasaju za Hilari. Sve to uprkos obnarodovanim dokazima da je Sanders letos bio pokraden na izborima unutar Demokratske stranke kako bi nominacija pripala Hilari Klinton.

Zbilja se ne pamti da je neki predsednički kandidat u Americi toliko plašio glasače alternativom, kao što to rade Hilarini satrapi. U njihovim nastupima postalo je opšte mesto da priznaju da je Hilari Klinton ovakva i onakva, ali da bi Tramp sigurno bio mnogo gori. Pri čemu se, jašta, naveliko oslanjaju na onu negativnu propagandu kojom pokušavaju da ogade Trampa biračkom telu: on je navodno rasista, ženomrzac, siledžija i prostak, čak i fašista, pa zato eto nema smisla zamerati Hilari Klinton što je svesrdno učestvovala u razaranju Bliskog istoka, a naročito Libije. Valjda je ratni zločinac poput Hilari Klinton prihvatljiviji od jednog neotesanog milijardera!

GENIJE ANDREJE MLADENOVIĆA

Procurela prepiska vrha Demokratske stranke, koju je nedavno objavio Vikiliks, nagoveštava da je Hilarin tim, u dogovoru sa korporativnim medijima, zbog ovakvih mogućnosti ne samo priželjkivao Trampa kao konačnog protivnika, već da su mu posredno i pomogli da osvoji nominaciju Republikanske stranke, tako što su mu isprva poklanjali značajan medijski prostor. To bi takođe ličilo na Vučića, koji uživa u tome da iz pozadine upravlja unutrašnjim izborima u drugim strankama (što je inače, barem na našim prostorima, patentirao Tadić, i to baš na Vučiću i Tomislavu Nikoliću, kojima je pomogao da se svojevremeno odvoje od Srpske radikalne stranke i preotmu joj glasačko telo – a sve je potvrđeno nalazima i objavama ponovo Vikiliksa).

Vučić od te prakse nikako ne odustaje, čemu svedoče i nedavni obračuni unutar Demokratske stranke Srbije, gde je pobedu na kraju odneo politički genije odavno odsutnog Andreje Mladenovića. Sa udobnog položaja zamenika beogradskog gradonačelnika Siniše Malog, Andreja Veliki mogao je da posmatra kako u njegovoj bivšoj stranci prevladava njegova zamisao da se protiv Vučićevog režima valja boriti saradnjom sa Vučićevim režimom. Sarkastičnog li obrta, da se na šesnaestogodišnjicu Petog oktobra DSS pokloni Andreji, a ne Vojislavu Koštunici, čija je politika ovim i konačno sahranjena.

Ili nije? U čemu se, zapravo, Koštuničina politika suštinski pa razlikovala od Andrejine? Zar nije i Koštunica spajao nespojivo, navodno gradeći nacionalno odgovornu državu tako što je pokušavao da je utopi u grobnicu naroda zvanu Evropska unija? Zar nije bio neutralan prema vojnoj saradnji sa Rusijom, ali ne i prema pravljenju vlade sa Mlađanom Dinkićem, čudom kakvo vala ni Amerikanci nemaju u onom njihovom cirkusu, a posle i sa Tadićem, da bi na kraju prećutno podržavao i Vučića i Briselski sporazum? Zar se nije gnušao Haga tako što mu je isporučio više srpskih oficira nego iko drugi?

Iako je imao više državničkog dostojanstva nego ostali, pa i povukao neke neočekivano korisne poteze (novi Ustav, kupovina Telekoma Republike Srpske, raskid saradnje sa MMF-om), Koštunica je ipak itekako doprineo odumiranju politike. Drugačije nego Hilari ili Vučić, ali je ipak doprineo.

I to je srž zapleta: politika je u jednom trenutku bila prestala da postoji. Na globalnom nivou. Majstori su nastavili da se izdaju za političare, ali to više nisu bili.

SVET POSLE ĐUKANOVIĆA

Milo Đukanović naprosto nije političar još od kako je, pre tačno dvadeset godina, okrenuo leđa svemu što je dotle zastupao. On nije bio prvi koji je to probao; ta sumnjiva počast pripada Vuku Draškoviću, koji se od svog zaokreta nikada nije oporavio, mada je uspeo da nanese dosta štete društvu i naciji; ali Milo Đukanović jeste prvi kojem je pošlo za rukom da se sa politike neprimetno prebaci na puko zadovoljavanje sopstvenih potreba.

Zoran Đinđić nije shvatao značaj Đukanovićevog preobraćenja i pokušao je nešto suprotno. On je u politiku i ušao tragajući za ostvarenjem ne nekakvih ideala, nego ličnih zadovoljština. A onda je u jednom trenutku, kada je dostigao sopstveni vrhunac, poželeo da se ipak bavi politikom. I ubrzo je ubijen. Posle čega je munjevito izdan od strane svih ovih koji mu se otada najglasnije zaklinju na vernost.

Tako prolaze oni koji bi da se bave politikom u svetu posle Mila Đukanovića i njegovih klasića, od Hilari do Vučića.

Nije isključeno da bi i Trampa mogla da snađe sudbina slična Đinđićevoj, o čemu njegove najvatrenije pristalice uveliko raspravljaju. Jer, bura koju je Tramp izazvao u Americi proteklih sedmica, nedvosmisleno ukazuje na to da se sa njim na velika vrata vraća i – politika. A to vladajuća klasa postpolitičara jednostavno ne sme da dozvoli.

Na prvi pogled, Tramp izgleda kao poslednji koji bi u SAD mogao da vrati politički smisao. Plejboj, raspusnik, lajavac, narcis… svi ovi pojmovi tačno opisuju njujorškog milijardera, donedavno poznatog prvenstveno po raskalašnom ljubavnom životu i lascivnim rijaliti programima koje je pokretao. Ispostavilo se, međutim, da je ispod mire zaista virilo sto đavola, odnosno da je Tramp sastavljen od nešto čvršćeg štofa nego što je bilo ko očekivao.

Prvenstveno to nisu očekivali Hilari Klinton i njen tabor, kada su, kako pokazuju navedene prepiske koje je objavio Vikiliks, navijali za Trampa kao najlakšeg protivnika iz redova Republikanske stranke.

Posle prvog TV duela, održanog 26. septembra, Tramp je desetak dana bio pod nezapamćenim medijskim udarima, zaključno sa tim famoznim snimkom od pre 11 godina koji je protivnicima poslužio da ga predstave kao okorelog perverznjaka, ako ne i otvorenog siledžiju. Umesto, međutim, da se brani i povlači, kao što su protivnici priželjkivali, Tramp je u drugi TV duel, protekle nedelje, ušao u izuzetno borbenom raspoloženju i prosto razneo Hilari.

Na svim stranama sveta već danima se priča o tome kako je Tramp suočio Hilari sa tri žene koje tvrde da ih je njen muž silovao a da mu je ona pomogla u zataškavanju zločina; pa sa ženom koja je bila silovana kao 12-godišnja devojčica, a čijem je siledžiji upravo Hilari pomogla da izbegne robiju; kako joj je rekao da će da postavi specijalnog tužioca koji će da ispita njena brojna ogrešenja o zakon; kako joj je odbrusio da bi ona, kada bi on bio zadužen za pravosuđe, već bila iza rešetaka.

Jedan bloger slikovito je primetio da je na ovo poslednje, o Hilari u zatvoru, širom planete mogao da se čuje uzvik oduševljenja, jer je najzad neko toj štićenici establišmenta u lice skresao ono što joj većina priželjkuje.

Bio je to i trenutak posle kojeg je teško verovati u večite priče o tome kako su svi, pa i Tramp, deo prevare, odnosno da on samo igra ulogu u unapred dogovorenoj predstavi. Kada stvar dođe do optužbi za silovanje i poziva za hapšenjem, i to izrečenih u lice, nema govora ni o kakvoj zakulisnoj režiji.

PUTINOV POTRČKO

Da za Hilari Klinton ipak nije bio predviđen tako razgoropađen protivnik, vidi se i po reakciji korporativnih medija u Americi, jedinih koji se prave kao da njihova miljenica nije posle debate ostala osramoćenija nego ikada. Nacionalne televizije i dnevne novine nastavljaju da razapinju Trampa i njegove seksualne pustolovine, dok sve brojnijim optužbama na račun Hilari ne pridaju nikakav značaj.

Korporativni mediji ignorišu i one mejlove koje Vikiliks objavljuje svakodnevno. Te prepiske, u kojima su učestvovali Hilarini najpoverljiviji ljudi, jasno pokazuju da se na najvišim nivoima odista prave tajni i nedostojni dogovori. Sprega krupnog kapitala, najuticajnijih glasila i korumpiranih političkih moćnika više nije samo „teorija zavere“. Posle najnovijih Vikiliksovih otkrića, to je puka činjenica.

Ali, kada činjenice više ne idu na ruku korumpiranim vrhuškama, ko je onda kriv? Pa naravno – Rusi! Ko drugi?!

Umesto da nudi barem neka objašnjenja za zapanjujuće sadržaje koje objavljuje Vikiliks, raskrinkana američka vrhuška uglas odgovara kako iza svega stoje Vladimir Putin i Moskva. Navodno, Rusiji je stalo da diskredituje Hilari Klinton kako bi za predsednika bio izabran Putinov potrčko Donald Tramp. Zato se, poručuju udarni mediji hipnotisanoj javnosti, ne sme verovati ni Vikiliksu, jer verovatno i DŽulijan Asanž radi za Kremlj.

Ništa od svega toga, naravno, nema nikakve veze sa razumom. Ko god da je dostavio Vikiliksu sporne mejlove, javnost u SAD trebalo bi da im bude zahvalna na dokazima o visokoj korupciji, a ne da u besu nagađa kako su dostavljači povezani sa zvaničnom Moskvom (za šta, dabome, ne postoji ni najmanji dokaz). Zbog svega što je obelodanio o prljavom delovanju nedodirljivih moćnika, Asanž bi pre zaslužio odlikovanje nego nove i nove optužbe. Ali, umesto toga, na delu je zastrašivanje američkog glasačkog tela Rusijom, koje je poslednjih dana dostiglo sasvim histerične nivoe.

I u takvom raspoloženju, opet je najviše zablistao onaj od koga se tako nešto možda i najmanje očekivalo – Donald Tramp. Kada ga je u TV sučeljavanju Hilari Klinton očajnički napala da ima podršku Moskve i ruskog predsednika, Tramp ne da nije ustuknuo, nego se još jače zaleteo u demagogiju svoje nedorasle protivnice:

„Lično ne poznajem Putina, ali jeste, voleo bih da imamo što bolje odnose sa Rusijom“, uzvratio je republikanski kandidat, a onda osuo paljbu po Hilari i ostatku administracije Baraka Obame, optužujući ih da neposredno podržavaju Islamsku državu i da zato izbegavaju saradnju sa Rusijom. Štaviše, Tramp je uradio nešto što se ne pamti u američkoj istoriji: suočio je gledaoce sa zbiljom, u kojoj je ruski nuklerani arsenal čak i jači od njihovog!

Niko nikada nije opominjao Amerikance tako što bi im objasnio da su se zaleteli na nekoga ko nije slabiji ili ranjiviji od njih. Niko pre Trampa nije „nezamenljivu naciju“ pogledao u oči i poručio joj da može da bude zbrisana sa lica Zemlje ako se ne opameti.

To ni neustrašivi Aleksandar Vučić nije smeo da uradi!

KUKAVIČKO TUMARANJE

Vučić je uvek spreman da Srbiji i Srbima preti njegovom čuvenom protestantskom realnošću. Ne smemo da se žalimo Ujedinjenim nacijama zbog Trepče, ne smemo da diramo plate i penzije dok MMF ne odobri, ne smemo ni slučajno da podržimo referendum u Republici Srpskoj… Nismo protestanti i tačka! Ne smemo!

Ali zato predsednik Vlade nikada nije ni pomislio da svojim „Zapadnim prijateljima“ uputi oštro upozorenje o mogućim posledicama njihovog iživljavanja nad Srbijom i Srbima. Pred njihovim pretnjama, ucenama i „ed memoarima“, Vučić je manji od naramenica Angele Merkel.

Ostaće među večnim sramotama upisano da je premijer Srbije u strahu od Zapada suzbijao izvoz na sankcijama upražnjeno rusko tržište, a da je za to vreme jedan predsednički kandidat u Americi naglas prizivao bliskiju saradnju sa Rusijom i treznio američkog glasača pozivanjem na rusko nuklearno oružje. Ovovekovna srpska istorija inače nije junačna, ali se, što bi rekao DŽevad Galijašević, kukavičko tumaranje Vučića kroz državničke izazove koji ga višestruko nadilaze ipak izdvaja po neuglednosti i besramnosti.

Nije Vučić morao da ide čak do Amerike, niti da čeka Trampa, kako bi našao uzor koji bi mu pokazao kako se vodi politika. Mađarski premijer Viktor Orban mu je odmah tu, preko granice. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik mu je još bliži – ili bi barem trebalo da mu bude, ali se kod Vučića to, istini za volju, nikad ne zna. Mogao je na njih dvojicu da se ugleda, a ne na crnogorskog političkog krupijea od koga samo još sankcije Rusiji nije prepisao (verovatno zato što mu ih niko nije izričito ni zahtevao).

Mada nemaju ni približan međunarodni uticaj kao planetarna senzacija zvana Donald Tramp, i Orban i Dodik ispoljili su u svojim dugogodišnjim delovanjima mnoge od osobina koje su proteklih sedmica obrnule naglavačke američku političku pozornicu. Pre svega, nisu zastajali pred „bočnim napadima“ i prljavim udarcima ispod pojasa, nego su, ma koliko takvi udarci bili neprijatni – a drugačiji i ne bivaju! – nastavljali da grabe ka zacrtanim ciljevima uvereni u njihovu ispravnost. Sigurno nije milo Dodiku da sluša kako ga moralni patuljci poput Teofila Pančića optužuju da izaziva novi rat na Balkanu, ili Orbanu da čita kako ga svaka levičarska šuša u Evropi naziva fašistom, ali se očigledno nisu ni previše potresali zbog tih uvredljivih budalaština. Koža im je ipak bila dovoljno otporna da otrpi pakosne ugrize zaludnih nikogovića.

U tom smislu je Vučić mogao da se ugleda i na Marka Jakšića, umesto što je godinama daljinski ratovao protiv njegove struje u DSS. Jakšić je, setimo se, u više navrata prolazio kroz „Insajderove“ javne poternice, pa su mu i kola letela u vazduh, pa su mu i hapšenjem pretili zbog onog famoznog „razbijanja kutija“ sa kojim on inače nije imao nikakve veze… Ali, kao i Orban ili Dodik, tako ni Jakšić nije popuštao i savijao se.

GREH PREMA LJUDSKOSTI

To je najvažnija odlika retkih preostalih političara na kugli Zemaljskoj – otporna koža. Samo takvi će moći da preuzimaju sudbine nacija u svoje ruke, kada konačno dođe do sunovrata parazitske sorte postpolitičara koja je četvrt veka drmala čovečanstvom i iza sebe ostavila materijalnu i duhovnu pustoš.

Novopečeni „državnici“ sa plitkom matericom, poput Aleksandra Vučića, očigledno ne shvataju da ih je i vreme pregazilo. I dalje se, kao pijan plota, drže političke korektnosti, te grobnice slobodoumlja koju su najširi narodni slojevi na svim meridijanima s prezrenjem odbacili. I dalje se ne usuđuju da iskorače iz skorojevićkih hijerarhija uspostavljenih posle Hladnog rata, nego poslušnički trče da drže govore na konvencijama Klintonovih. I dalje ne uviđaju da su počinili krajnji greh prema osnovnoj ljudskosti, kada su se opili svim čarima vladavine a istovremeno izbegli sve njene obaveze. Zato im je slom neminovan, ali se ne treba zavaravati da će se predati bez borbe. Neće se oni tek tako odreći povlastica koje su platili tuđim znojem, tuđim suzama i tuđom krvlju.

Izvesno je da će biti još poraza, koji vrebaju svuda. Vrebaju u Srbiji, u vidu lokalnih koalicija sa SNS-om, ali i u vidu zajedničkog kandidata navodno demokratske opozicije. Vrebaju i u SAD, gde će glasačima možda ipak više smetati nečije prostačko hvalisanje zavodničkim poduhvatima, nego nečija namera da sa Rusijom stupi u otvoreni rat.

Možda će čak i Trampova eventualna pobeda biti razočarenje. Za sada ne deluje da će on razočarati, i zato je zaslužio podršku slobodoljubivog sveta, ali to što se okružio korumpiranim lešinarima poput Rudolfa Đulijanija ili Krisa Kristija neminovno izaziva oprez. Uostalom, i Vojislav Šešelj je bio više nego zaslužio da izađe na slobodu iz haške tamnice posle 11 i po godina, ali ono što je kasnije uradio sa tom slobodom – priklonio se vladajućoj štetočini – nikako ne može da mu služi na čast.

Neće, dakle, slom postpolitičkih parazita proći bez novih iskušenja i izazova, ali ko je do sada izdržao u toj borbi, nema više nikakvog razloga da posustaje. Promena je neizbežna. U stvari, ona je već počela.

Tramp je njen vesnik u Americi. Dodik i Orban su njeni lokalni prikazi. Ali spasonosna promena je, kao i toliko puta u povesti, ponovo započeta u Rusiji, u naciji koja je prva uspela da  se vrati politici i potuče globalistički imperiju.

Najnoviji ruski preporod se, ne bez razloga, najčešće vezuje za Putinov dolazak na vlast, ali je koren tog osvešćivanja daleko dublji a njegov zamah daleko veći od bilo kog pojedinca. To što je ruska nacija prva zbacila sa sebe okove Novog svetskog poretka, prvenstveno je uzrokovano nesalomivošću ruske potrebe za slobodom, koju je potpisnik ovih redova imao prilike da potanko upozna tekuće godine.

U protekla tri meseca putovao sam diljem ruskog sveta, i izbliza sagledao njegovu široku lepezu. U Moskvi sam video urbano srce ruske siline. U Pridnjestrovlju sam se uverio koliko je blagotvorna ruska pobeda. U ratom zahvaćenom Donbasu, gde sam se najviše i zadržavao, mogao sam da na delu posmatram nepobedivost ruskog ratničkog duha, koji se teško budi ali se nikako ne slama.

Verujem da sada shvatam zbog čega su baš u Rusiju zagledani i Srbi zapadno od Drine, i pravi američki rodoljubi, i najhrabriji branioci Sirije.

Ka tome što sam u ruskom svetu video, Aleksandar Vučić ne sme ni glavu da okrene. Isto kao i njegovi „politički analitičari“. Isto kao i njegovi „Rusiji naklonjeni“ koalicioni partneri. Isto kao i „demokratska“ opozicija. Isto kao i „nezavisni“ mediji.

Ali vi možete tamo da se zagledate. Zato ću narednih dana u nastavcima opisati nešto od toga što sam doživeo, a što me je kao čoveka promenilo: tamo sam otišao kao rusofil, a odande se vratio kao deset puta veći. Nadam se da će i vama koristiti.

Miodrag Zarković

FSK