Po običaju, glavni zapadni i ovdašnji mediji su u proteklih nekoliko dana više prećutali nego što je prosečan gledalac „saznao“ oslanjajući se na njih kao svoj prozor u svet. No, to ne znači da se prećutane stvari nisu i desile. Odavno je postavljena na racionalističkom Zapadu zagonetka: ako drvo padne u šumi i nema ko da ga čuje, da li je napravilo zvuk? Ili, da primerimo to pitanje našem lokalnom, i to nedavnom iskustvu: da li je pad Zapadne Slavonije 1. maja 1995. proizveo ikakav efekat na svest ogromne većine Srba u Beogradu pre nego što ih je RTS o tome obavestio u 19. minutu Drugog dnevnika? Neka svako nađe svoj odgovor, a sad da pređemo na stvar.
Dakle, na Aranđelovdan, 21.11.2014. ruska agencija TASS je prenela dosad najdirektnije i najsveobuhvatnije izložen zvanični kineski stav u vezi Krima i Ukrajine. Kroz usta Guej Congjua, direktora Odseka za Evropu i Centralnu Aziju Ministarstva spoljnih poslova Kine, rečeno je sledeće: „Trebalo bi da zauzmemo veoma obazriv i promišljen stav po pitanju problema narodnosti. Mi smo protiv toga da narodnosti dobijaju nezavisnost putem referenduma. Kad je reč o Krimu, njega odlikuju veoma specifične karakteristike. Vrlo dobro smo upoznati sa istorijom pripadnosti Krima“.
Već se nazire zašto je ovo izuzetno nezgodno za zapadne medije. Prvo, ako najmnogoljudnija i sada već ekonomski najjača zemlja sveta kaže da je „dobro upoznata sa istorijom pripadnosti Krima“, tj. da je Krim bio ruski sve do jednostranog poteza Hruščovljevog pera – ruši se kao kula od karata teza da se Rusija „samoizolovala od ostatka sveta“ kada je vratila Krim u svoje granice. Drugo, korišćenjem termina „veoma specifične karakteristike“ Kinezi elegantno ismevaju zapadnu diplomatsku floskulu po kojoj je Kosovo* „poseban slučaj“, iliti suigeneris. Ako je Kosovo* „posebno“, Krim je još „posebniji“.
Pritom, kao ni Rusi, ni Kinezi ne daju proponentima kosovske secesije ni trunke zadovoljenja ili nade:
„Sve u svemu, problemi narodnosti u nekim zemljama potiču od politike dvostrukih standarda nekih zemalja koje, na osnovu sopstvenih sebičnih interesa, podržavaju određenu etničku grupu i guraju je u pravcu održavanja referenduma o nezavisnosti. To je manifestacija dvostrukih standarda u službi Sjedinjenih Država. Zarad sopstvenih ciljeva, SAD se upliću u unutrašnje stvari drugih država kroz upotrebu sile, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Kina se čvrsto protivi ovakvom pristupu… Takvo delovanje zaoštrava međuetničke protivrečnosti i dovodi do oružanih sukoba.“
Još gore po Zapad, Kina daje punu podršku celokupnom ruskom stavu po pitanju Ukrajine: „Kina ima puno razumevanje za izazove i pretnje s kojima se Rusija suočava u vezi ukrajinskog pitanja i podržava pristup Moskve njegovom rešavanju. Nismo zainteresovani da gledamo oružani sukob na ukrajinskoj teritoriji i želimo da se to pitanje reši na politički način. Protivimo se spoljnom mešanju u unutrašnja pitanja Ukrajine putem državnih prevrata“.
Ovo je ubitačno za Zapad. Kina priznaje legitimni ruski interes kada je reč o Ukrajini. Uz to, Kina smatra da se Rusija ne meša u unutrašnje stvari Ukrajine, već da je posvećena „političkom“ rešenju. S druge strane, ono što predstavlja spoljno uplitanje u Ukrajini, nasuprot zapadnim propagandnim i zvaničnim tvrdnjama, jeste upravo „državni prevrat“. Dakle, kineski i ruski stav je praktično istovetan: zapadno uplitanje koje je dovelo do državnog prevrata od 22. februara 2014. predstavlja osnovni uzrok krize u Ukrajini. Uostalom, još specifičnije:
„Što se tiče uzroka ukrajinske krize, u telefonskom razgovoru sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, kineski predsednik Si Đinping je rekao da ‘nema dima bez vatre’. Lično, smatram da neke države i blokovi i dalje gaje hladnoratovski mentalitet i bave se geopolitičkim igrama čiji je cilj da naude ruskim geopolitičkim interesima. Kina se snažno protivi bilo čijem ugrožavanju bezbednosti drugih država zarad očuvanja sopstvene ‘apsolutne bezbednosti’.“
Ne može biti jasnije. Kineski stav se podurara sa ruskim i po pitanju Ukrajine, i po pitanju zapadnog uplitanja u unutrašnje poslove drugih država uopšte, i po pitanju američkog agresivnog globalizma koji je ceo svet proglasio za svoju zonu „nacionalne bezbednosti“.
Može se reći da je razumljivo, ako ne i odbranjivo, zašto je „slobodnim“ zapadnim medijima bilo krajnje nezgodno da poklone odgovarajuću pažnju rečima visokog kineskog činovnika, koje ni u kom slučaju ne bi mogao da javno izgovori bez blagoslova samog kineskog državnog vrha. Ne radi se ovde samo o „cenzuri“. Reč je o legitimnom pristupu, po kojem je dozvoljeno prećutati nepovoljne-po-sebe izjave nešto nižih funkcionera neke rivalske države. Time se smanjuje pritisak da se odmah izađe sa zvaničnim stavom, koji bi nužno podigao diplomatsku temperaturu, i to možda na nivo koji u ovom trenutku ne odgovara pogođenoj strani. A i kupuje se vreme. Kad suparnik bude dao zvaničnu izjavu, rezonovanje je – tek onda ćemo najverovatnije morati da reagujemo. Ipak, ne govori li ovo o suštinskom glajhštaltungu (uravnilovki poput nacističke) zapadnih korporativnih medija, koji se po ovom pitanju listom ponašaju kao (tiše, da ne čuju domaći medijski „reformatori“) – državni? Nije li ovo kazivanje kineskog funkcionera bilo dovoljno zanimljivo za bar deo „radoznalog“ zapadnog medijskog establišmenta? Ili je možda ipak samo reč o tome da se još uvek oporavljaju od šoka…
Ali šta reći o prećutkivanju ove diplomatske senzacije, ako ne od strane glavnih domaćih medija, kojima je to možda jednostavno promaklo, mada ne bi trebalo – a ono od zvaničnika Srbije? Jer, sve što je kineski zvaničnik rekao trebalo bi da ide u prilog Srbiji i srpskom državnom interesu:
– Dve od pet stalnih članica Saveta bezbednosti kažu da je Krim „poseban slučaj“, a pritom uopšte ne diraju u srpski interes i stav o Kosovu i Metohiji. Naprotiv.
– Jasno je naznačeno i osuđeno zapadno potpirivanje etničkih sukoba, kao i jednostrana upotreba sile bez odobrenja Saveta bezbednosti – što se višestruko odnosi na zapadnu politku prema Srbiji tokom poslednje dve decenije.
– Ne priznaje se narodnostima, odnosno nacionalnim zajednicama ili manjinama pravo na otcepljenje čak ni posredstvom referenduma – a svi osim Obame znaju da ga na KiM nije ni bilo.
– Data je prednost „istorijskoj pripadnosti“ Krima, što je argument koji se analogno može koristiti i kada je reč o srpskoj poziciji po pitanju KiM.
U čemu je onda problem? U tome što kineski stav dodatno slabi i delegitimiše zvaničnu, sramotnu poziciju vlasti Srbije po kojoj je Krim „deo Ukrajine“? Što bi kineski stav predstavljao dobru diplomatsku, psihološku i moralnu potporu za to da srpsko predsedavanje OEBS-om tokom 2015. bude principijelnije i pravičnije, u interesu stabilnijeg međunarodnog poretka oslobođenog od zapadnog unilateralizma, i, ne daj Bože – „prorusko“? Što kineski stav pokazuje kako treba da se postavi istinski saveznik, a ne bezlična krpa od države? Ili kineski stav jednostavno ruši koncepciju politike „puzajućeg priznanja“ koja se pokušava primeniti, u dogovoru sa zapadnim „prijateljima“, kada je reč o Kosovu i Metohiji, a koje se aktivno sprovodi posredstvom bezakonog tzv. Briselskog sporazuma? Verovatno od svega pomalo. Da li je ikada postojala vlast, osim Tadićeve, koja se svim silama trudila da ne iskoristi baš nijednu šansu koja joj se nudi za odbranu tako krupnog državnog interesa?
Ovo je, dakle, glavna stvar koja se desila ili je rečena proteklih dana za koju većina Srbije nije mogla da sazna. Naravno, ne i jedina. Bilo je tu još „sitnica“, poput činjenice da je ministar spoljnih poslova Rusije Lavrov, govoreći o tome da Zapad želi prevrat u Kremlju (što su mediji preneli), takođe kritikovao lidere EU da se ne izjašnjavaju o progonu hrišćana od strane militantnih islamista na Bliskom istoku, kao ni o rastućoj „hrišćanofobiji“ uopšte: „Oni se stide da o tome govore kao što su se stideli da se pozovu na hrišćanske korene Evrope u Ustavu EU. Ako ne pamtiš i ne poštuješ sopstvene korene i tradicije, kako onda možeš da poštuješ tradicije drugih naroda?“ Može se naslutiti zašto bi ovaj vrlo važan segment Lavrovljevog obraćanja bio nezgodan: pominju se i vera, i tradicija, i koreni – reči koje su skoro postale psovke za svakog poštenog, samomrzećeg „(neo)liberala“.
A nekako je glavnim medijima promakao i govor koji je predsednik ruske Dume Nariškin dao na međunarodnoj konferenciji u Kazakstanu. Evo samo jednog bitnog dela: „On (Nariškin) je rekao da je pogrešno posmatrati evropski i evroazijski razvoj kao dve suprotstavljene sile: ‘Iz istorijske perspektive, jedan je deo drugog baš kao što je Evropa deo evroazijskog kontinenta. Od samog početka naše nacije nastoje da harmonizuju procese integracije u EU i EAS, da bi u budućnosti stvorile jedinstven evropski prostor bez podela od Lisabona do Vladivostoka, prema viziji francuskog predsednika Šarla Degola“. Nariškin je takođe dodao da se dosad 5 država priključilo Evropskom ekonomskom savezu, dok se još 40 (!) pridružilo njegovoj zoni slobodne trgovine.
Ovde toliko stvari odudara od EU-dogmatizma i propagande kojima se u Srbiji nasilno kljukaju glasači i medijski konzumenti da je jasno da bi ovaj govor izazvao napade panike u celom trulom domaćem EUstablišmentu. Em Nariškin govori o „Evropi bez granica“ (što je teško kritikovati, ali malo nezgodno u ovom kontekstu pohvaliti), pa još proširenoj do Tihog okeana (odnosno Vladivostoka), pa još sve po Degolovoj decenijama sistematski zaturenoj viziji „Evrope nacija“… A još ispada i da je na desetine država već stupilo u ekonomske odnose sa budućim Evroazijskim savezom, time svojim privredama otvarajući jedno od najdinamičnije razvijajućih regiona u svetu. Pa još zamislite, sve te države nemaju ministra spoljnih poslova koji obmanjuje sopstvenu javnost tvrdnjama da „geografija“ sprečava priključenje evroazijskim integracijama. I, na kraju, navrh svega – još ispada da EUropa ipak ima alternativu… Užas!
Ovde ćemo stati, jer je već i ovoliko prećutanog dovoljno da zaboli glava. U tamnom vilajetu zvanom Evrosrbija.
Aleksandar Pavić
