Pre dvadeset godina Kina je imala višestruko manji Bruto domaći proizvod (BDP) od SAD. Danas je u pogledu BDP izraženog kroz paritet kupovne moći – koji je najpogodniji za poređenje nacionalnih ekonomija – pretekla Ameriku. Ako se kao merilo uzme BDP u realnom iznosu, u tom slučaju pomenuta azijska sila je druga svetska ekonomija, sa perspektivom da u narednih desetak godina i u tom pogledu izbije na prvo mesto. Naravno, američki BDP po glavi stanovnika u oba slučaja je znatno veći i takav će ostati. Ali sada se ne bavimo standardom građana ponaosob već nacionalnim bogatstvom i sa njim povezanim državnim potencijalima.
Vojno-politička moć, po pravilu, prati ekonomska kretanja. U skladu sa tim i Kina je sve snažnija sila, sa većim globalnim radijusom dejstva. U svom okruženju već je u stanju da gotovo parira SAD, a u nekim drugim delovima sveta da predstavlja izvestan izazov Vašingtonu. Polazeći od sveta toga, tj. od kineskih ekonomskih kapaciteta i povećanog geopolitičkog dometa, nije ni čudo što Srbija sve više, i to na razne načine, računa na Peking i pridaje mu veliki propagandni i drugi značaj. To generalno ima smisla. Međutim, u svemu ima mnogo preterivanja pa i zloupotreba.
S obzirom na to da smo loše prošli u doba bezrezervne zapadne dominacije, te da vodeći evroatlantski centri odlučivanja i dalje ne pokazuju razumevanje za naše vitalne nacionalne interese – nije ni čudo što nam godi kako jačanje kineske moći, tako i drugih igrača van zapadnog kruga. Ali da bi od novonastalih globalnih okolnosti mogli da imamo osetnu korist, moramo da budemo višestruko realni u vezi sa tim šta od koga možemo da očekujemo. I šta je za nas uistinu dobro. Inat i sitne kombinacije ne donose spas.
Da krenemo od Kine. Nema sumnje da u dogledno vreme nećemo biti u zoni njene veće vojno-političke moći. Malo je verovatno da ćemo ikada i biti. Kina je za nas veoma važan ekonomski partner i faktor koji zajedno sa Rusijom doprinosi transformaciji svetskog poretka od monopolarnog ka policentričnom, što nama i nizu drugih država povećava manevarski prostor za zaštitu nacionalnih interesa. I to je to.
Od Kine nemamo direktnu podršku u vezi sa zaštitom onoga do čega nam je kao naciji stalo. Kada se radi o Republici Srpskoj, Peking nije aktivan na polju sprečavanja pokušaja njenog slabljenja u kontekstu centralizacije BiH. Srbi tu pre svega imaju podršku Rusije kao i u Crnoj Gori. Tako je i kada se radi o zaštiti ono malo naših preostalih pozicija na Kosovu i Metohiji. Tu je Kina nešto aktivnija, ali je njena uloga po nas daleko manje bitna od ruske. Polazeći od udaljenost Kine i njene usredsređenosti na ono što je se direktno tiče, drugo i nije za očekivati.
Kina je, ponavljam, za Srbiju sve veći investitor i partner u ekonomskoj sferi. Rusija je to na području energetike a bez preterivanja saveznik nam je kada se radi o odbrani vitalnih nacionalnih interesa. Što se Zapada tiče – a sada nije bitna njegova heterogenost pa ćemo je zanemariti – on nam je svakako i dalje najvažniji u privrednom ali i civilizacijskom pogledu. Ni Kina, ni Rusija tu mu nisu ravne. Uz to nalazimo se u zoni gde NATO ima vojno-politički primat. Koliko god vodeće zapadne sile nisu blagonaklone prema našim nacionalnim stremljenjima, i te kako mogu da nam naprave mnogo više problema nego što to danas čine. A možda se nešto nama u korist i promeni u njihovom pristupu. Pogotovo ako Tramp ponovo pobedi posle čega je skoro izvesno rusko-američko zbližavanje. Otuda, ekonomski i geopolitički mudro je i da sa zapadnim silama nastojimo da razvijamo što bolje odnose.
Srpska spoljna politika „balansiranja“ ili kako se ranije govorilo „oslanjanja na više nosećih stubova“ – nesumnjivo je dobra. Možda i najbolje što radimo. Od nje do daljnjeg ni na koji način ne treba odstupati. Međutim, poslednjih meseci kao da se to na dešava. Kina postaje predmet obožavanja od strane naših zvaničnika i nalazi se u fokusu njihove propagande koja ima za cilj oblikovanje javnosti u svetlu što većeg prijateljstva prema toj velikoj zemlji. To ni samo po sebi nije dobro, a tim pre u kombinaciji sa (1) javnim omalovažavanjem EU od strane dela naših vladajućih političara i njima bliskih medija te (2) manje uvredljivim ali i te kako primetnim zanemarivanjem i potcenjivanjem Rusije.
Teško je utemeljeno objasniti zašto oficijelni Beograd sve to radi, a mnogo lakše je sagledati negativne posledice koje bi iz toga mogle da proizađu. Već je vidljivo da takvim pristupom naš establišment počinje da revoltira Brisel, a dobro obavešteni ruski krugovi svedoče da je i Moskva zabrinuta zbog naših teatralnih izjava ljubavi Pekingu. Što se SAD tiče, i tu se ne treba nadati aplauzima zbog klanjanja Kini. Iako je sa eskalacijom globalnog COVID-19 izazova došlo do kratkoročnog otopljavanja odnosa na relaciji Vašington – Peking, svedoci smo obrnutih kretanja. Amerika sada optužuje Kinu za neadekvatan odnos prema koronavirusu, odnosno plasiranje neistina o tome šta se stvarno u toj zemlji dogodilo. Staro suparništvo dobija novu dimenziju.
Američke političke strukture, mediji i generalno javnost, sve se negativnije odnose prema Kini. Jačanje antikinskih stavova primetno je i u mnogim drugim zemljama. To je posledica širenja COVID-19 i time izazvanih drastičnih mera koje su ozbiljno pogodile i ekonomije niza zemalja, i životni ambijent njihovih građana. Mnogi za sve to krive Kinu i njenu politiku represivnog prikrivanja stvari. Kina se kasnije aktivirala i pokazala veliku efikasnost u suzbijanju epidemije, te je na neko vreme potisnula ono negativno što se od starta o njoj pojavljivalo. Ali kako vreme ide crne boje ponovo počinju da preovlađuju. Tim pre možemo da zamislimo šta će biti ako na jesen dođe do drugog talasa korona muke i panike. Možda ono što se naziva jačanjem kinske meke moći blokira takve trendove u po nekoj zemlji, ali u onima koje su ključne za stav zapadnog javnog mnenja sa implikacijama koje to ima – tako nešto je nemoguće!
Od ekonomskog prosperiteta i sve većeg globalnog značaja – što se ranije isticalo – sve više je u fokusu zapadne javnosti kineski sistem. On možda jeste u nekim aspektima delotvoran ali sve više se ističe njegov totalitarni karakter. Nisu retka ni mišljenja da se radi o najgorem spoju maoističkog komunizma i najsurovijeg kapitalizma. To dodatno zabrinjava i nemali deo javnosti u državama kao što je Srbija, koje imaju totalitarno nasleđe i još nerazvijen demokratski poredak. Tu se javljaju strahovi da bi približavanje Kini moglo da bude katalizator nedemokratskih procesa, odnosno izvor inspiracije za one u vlasti (i opoziciji) koji i dalje imaju autoritarne manire. Čuju se i glasovi da neki političari toliko vole Kinu jer sanjaju o tamošnjem modelu vlasti.
Ukratko, iz svih navedenih razloga, dalje političko približavanje zvaničnog Beograd Pekingu realno može negativno da se projektuje i na naš međunarodni položaj i na unutrašnje odnose. Dobro je da sa Kinom sarađujemo ali u tome treba imati meru. Štetno je srljati, a potpuno besmisleno prema toj ili bilo kojoj drugoj državi odnositi se snishodljivo, kao da smo vazalna zemlja. Prethodnih nedelja imali smo, nažalost, priliku da pratimo i takvo ponašanje naših vladajućih struktura. Ono je, naglašavam, štetno i za njih, i za sve nas.
Politike, a tim pre geopolitika – veština je mogućeg. Najopasnije je kada se za nemoguće umisli da je moguće ili se iz lično-partijskih interesa državi nameće kurs koji je za nju štetan. Videli smo do čega nas je to dovelo kada smo propustili da shvatimo značaj rušenja Berlinskog zida te da se u skladu sa tim pozicioniramo. Ne bi valjalo da nam se danas obrnuto priviđa slična kineska konstrukcija u Evropi, gde je nema, niti će je biti. Da smo u Jugoistočnoj Aziji možda bi Kina za nas mogla da postane suštinski oslonac ali svakome razumnom je valjda jasno da čak i u ekonomskoj sferi (gde nam je, ponavljam, posebno bitna) to ne može da bude u Jugoistočnoj Evropi, gde se Srbija nalazi. Naša budućnost će ipak biti definisana u trouglu između Kremlja, Bele kuće i Brandenburške kapije, uz asistenciju još po nekog nama bližeg središta uticaja. Kina je daleko i s obzirom na njen sistem, možda je i dobro je što je tako.
Dragomir Anđelković,
Izvor: Demostat
Srbija ima izbor????? Mi smo vekovima bili izmedju cekica i nakovanja. Izem ti izbor. BORBA ZA OPSTANAK……
Pomoc iz Amerike i EU nije nikad besplatna a iz Kine i Rusije jeste ? Finski parlament odbio pomoc iz
Kine u vezi koronavirusa jer je Kina poznata po tome da ocekuje usluge na diplomatskom nivou. U istom tekstu je cak bilo navedeno da su Finski i Kineski predsednik u vise nego prijateljskim odnosima .
Meni se ipak cini da je konacno EU shvatila da Srbija ima izbor, koliko god zvucalo glupo ali mudrost upravljanja odredjenom situacijom jeste u tome da nikom ne naudis, da uspesno izadjes iz krize a da usput steknes jaca i veca prijateljstva i vise podrske od velih svetskih igraca.
Srbija nema potrebe da se prema EU i Americi odnosi kao prema gospodarima kako cesto oni ocekuju a svojim odnosom do Srbije to i pokazuju. Zapad se ponasa kao da je Srbija njena kolonija a narod sluge zapadnih mocnika, pa je i logicno da se Srbija okrece onima koji nas postuju i koji sa nama grade prijateljski i partnerski odnos.
Zapadne zemlje su u zatonu, njihova politika je dovela svet na rub ambisa i ova pandemija to odlicno razotkriva.
Sad se vidi sva sebicnost i golotinja, svo licemerje zapada.
Prave prijatelje upoznas u nevolji.
Ni jedna zemlja koja priznaje Kosovo i Metohiju kao drzavu, nije Srbiji prijatelj.
Pravi prijatelji to ne rade i zato je razumno ponasanje Srbije poslednjih meseci buduci da EU i Amerika ucenjuju Srbiju cak i kad nude pomoc a pomoc iz EU i Amerike nikad nije besplatna.
Zato treba nastaviti politikom, sa svima po potrebi i koliko je korisno za drzavu ali uvazavati reciprocitet.
Kako vi nama tako mi vama i nema tu velikog politikantstva, to je zivot.
Ne treba Srbija da kleci pred zapadom, dokazali su u poslednjih sto godina da njihovo prjateljstvo nije bezuslovno i tu je kraj price.
Biti sa svima na distanci ali ipak u dobrim odnosima. Politicari Srbije su birani da brinu o interesima Srbije i njenog naroda i to je iznad svega ostalog, to mora svima da bude jasno i na prvom mestu.