Daleke 1989. ili 1990. bio sam član prvog predsedništva Društva jugoslovensko-kineskog prijateljstva. Negde u ličnoj dokumentaciji imam taj papir, ali mrzi me da ga tražim i proveravam. Članovi su bili akademik Milorad Pavić, Radosav Pušić, Ljiljana Janaćković… ne sećam se ostalih uglednih ljudi… Glavni motor društva bio je Nikola Radošević.
Mene su uzeli u predsedništvo pre svega zbog televizijske promocije Društva. Trudio sam se da to radim, ali sam među tadašnjim urednicima (neki su to i sada) nailazio na veliki otpor koji se svodio na to: „Ma kakvi bre Kinezi, teraj ih nek se nose, šta će nam ta komunistička sirotinja!“
Nije pomagala moja priča da Kina, najmnogoljudnija zemlja na svetu, drevna civilizacija, kultura od više hiljada godina, kreće putem ozbiljnih, temeljnih, reformi na svim poljima, naročito na ekonomskom i spoljnopolitičkom planu, vrlo brzo će postati svetska velesila… „Nije važno koje je boje mačka, važno je da lovi miševe… Koliko kapitala, toliko kapitalizma…“ samo su neki od slogana koji su najavljivali „novo kinesko doba“.
Najenergičniji član društva bio je Nikola Radošević koji je kao sedamnaestogodišnjak 1942. podmetnuo da nacistima u Valjevu bude prikazan film „Veliki diktator“, umesto nemačkog ratnog propagandnog filma. Naravno, Nikola je vrlo brzo uhapšen, ali ga nacističke tajne službe nisu odmah ubile, jer nisu verovale da je on to sam uradio. Mislili su da iza njega stoji organizacija koja njima nije poznata. Da bi otkrili tu „tajnu“ organizaciju prebacili su ga u Nemačku i zatvorili sa nemačkim plemićima koji su bili protiv Hitlera. Sticajem okolnosti svi su preživeli rat. Nemački plemići su kasnije bili glavni zagovornici Zajedničkog evropskog tržišta, Evropske ekonomske zajednice, Evropske unije… Nikola je kao njihov drug iz zarobljeništva dobio kancelariju u Briselu kao predsednik evropske organizacije profesionalnih fotografa. Dakle, bio je Evropljanin pre ovih naših evrounijata. Postao je to u nemačkom logoru.
Tako sam ja promovisao na televiziji Društvo koliko sam mogao, naravno, uz velike otpore i potcenjivanje Kine. Radošević je bio još uporniji. Znam da sam jednom (1995?) morao pod hitno da odem u Novi Sad i napravim intervju sa tadašnjim kineskim ambasadorom u SRJ. Zašto baš ja, zašto baš u Novom Sadu?
Dok sam sredinom i krajem „mračnih devedesetih“ svakodnevno, od jutra do sutra, crnčio na televiziji, mojoj omiljenoj „TV Bastilji“, kao „ideolog Miloševićevog režima“, mnogi od onih koji su šutirali i mene i kineske teme, počeli su sa raznim delegacijama da odlaze u Kinu. „Mene se niko nije sećao.“ Kada su sankcije popustile 1996-1998. organizovani su letovi za Kinu, Jatovom „desetkom“ (koja je primala skoro 400 ljudi), u kojoj su bili ugledni političari, privrednici, novinari, šverceri patika…
Došlo je i do bombardovanja 1999. Mene je zateklo kao tek postavljenog pomoćnika ministra kulture za međunarodnu, međurepubličku saradnju i odnose sa javnošću. Nisam sastavio ni mesec i po kao pomoćnik, a Ministarstvo je u ratnim prilika trebalo da bude ukinuto i pripojeno nekome… ne znam zašto, ali Ministarstvo nije bilo ukinuto. Ministar me je odredio da za ljude iz sveta kulture i umetnosti koji imaju poziv da idu u inostranstvo pripremim neophodne papire koje sam sa njegovim mišljenjem nosi u vojsku koja je bila nadležna za odobravanje putovanja. Mogu da kažem da su oficiri bili mnogo fleksibilniji, tolerantniji i kulturniji od civilnih demokratskih struktura. Putovanja su odobravana na nekoliko dana, često su odlazila i kompletna kulturno-umetnička društva. Po povratku u zemlju bili su dužni da se jave nadležnim vojnim vlastima.
Molbu za odlazak u Moskvu podneo je i pijanista Ivan Tasovac. Trebalo je da se tamo zadrži mesec dana. Ministar se nećkao da potpiše. Zamolio sam ga da ipak to uradi, jer je u pitanju čovek koji je studirao klavir u Moskvi, kome je SPS organizovao i platio seriju koncerata po Srbiji da širi muzičku kulturu… Ministar je nevoljno potpisao. Nisam ni znao da je u to vreme pijanista pisao tekstove protiv njega. Kao što je kasnije na vulgaran način pisao protiv ministra kulture Brace Petkovića. Odneo sam molbu sa dokumentacijom u vojsku. Major koga sam već dobro upoznao dobronamerno mi je skrenuo pažnju na dužinu gostovanja u Moskvi za Tasovca, to je previše, vrteo je glavom, imao sam utisak da neće odobriti, jer bi to mogao da bude izuzetak koji bi se vrlo brzo pretvorio u pravilo kada se pročuje…
Pijnista je ipak dobio odobrenje. Trebalo je kao i ostali posle povratka da se prijavi nadležnim vojnim vlastima. Posle mesec dana, javio se telefonom iz Moskve i rekao da će produžiti boravak za još mesec dana. Naravno to je njegova stvar, ali kako ćemo ministar i ja to da opravdamo? Kako će nam vojska ubuduće verovati na reč, to jest, da oni koji odlaze nisu dezerteri, već da obavljaju „putovanje koje je od neposrednog značaja za odbranu i bezbednost zemlje“.
Za vreme bombardovanja 1999. razorena je kineska ambasada na Novom Beogradu. Narod u Srbiji je bio razočaran mlakom kineskom reakcijom. Narod je bio razočaran i u Ruse. Jedna radio stanica u Srbiji je završavala svoj program rečenicom: „Mirno spavaj, Rusijo, Srbija te čuva!“ Tada je nastala i izreka: „Teško onom koga Rusi brane i Kinezi hrane!“ Možda je te izreke izmislio očajni narod koji je gotovo tri meseca nemoćno posmatrao kako ga nekadašnji saveznici Amerikanci i NATO bombarduju? Možda su to izmislile i zapadne propagandne organizacije?
Posle bombardovanja kineske ambasade, u jednoj kafani, sreo sam Nikolu Radoševića. Odmah me je napao da podignemo spomenik Konfučiju. Rekao sam da sam od mladosti privržen Konfučiju, ali da se i on i njegovo društvo nose u … Setite se mene samo kada je potrebno nešto da se pokrene sa mrtve tačke, a kada treba da se putuje u Kinu, tad ima zaslužnijih ljudi… Neka oni dižu spomenik Konfučiju. Nikola se začudio: „Šta je ovo, kome god pomenem Kineze ovih dana, svi me teraju u ….! Pomozi mi, obećavam da ćeš biti u prvoj delegaciji koja putuje u Kinu.“ Naravno, odbio sam, tako je završena moja kineska avantura.
Bio sam pomoćnik ministra kulture 2013. kada je za ministra postavljen Tasovac. Među prvim potezima koje je povukao bio je da me najuri iz Ministarstva kulture. Novine su objavile: „Razlog za njegovu smenu, prema istom izvoru, jeste „dosadašnji netransparentan rad na izradi medijskih zakona, kao i nepoštovanje rokova za završetak tog procesa.“
Ovih dana je podignut spomenik Konfučiju. I evo ga opet Tasovac, drži nekakav govor na ukopavanju kamena temeljca… Nikola je mrtav već nekoliko godina. I Milorad Pavić je… stari su otputovali, novi su doputovali…
Srbiju je posetio (17-19. juna 2016) kineski predsednik. U Smederevu ga je dočekalo 15 hiljada građana Jerininog grada. Oni su izrazili zahvalnost što pet hiljada ljudi nije izgubilo posao u železari koja je kičma privrede Srbije. Desetine hiljada ljudi neće gladovati zato što će Kinezi uložiti svoje pare u njihova preduzeća koja je žuta ološ upropastila da bi ih prodala u bescenje. Iz Srbije je kineski predsednik otputovao u Poljsku. I Poljaci su nas bombardovali 1999, kao i Česi.
Kinezi su kupili železaru koja će po njihovim rečima postati najmodernija u Evropi. Grade puteve i železnice kroz Srbiju kojima će njihova roba ići u centralnu i zapadnu Evropu. Srbija je strateški prostor za Kineze, za njihov prodor u Evropu, jer nije u NATO-u i EU.
Šta će do kraja biti, da li će nas Kinezi hraniti, Rusi braniti, a Tasovac i njegovi žuti kompanjoni voditi kulturnu politiku? Da li smo danas svedoci izgradnje strateškog putnog pravca od Srbije do Poljske, to jest kineskog puta od Sredozemlja do Baltika? Da li nastaje na tom prostoru kineski ekonomski koridor? Ili ekonomska tampon zona između Rusije i Evropske unije? Da li je iko razmišljao o tome kada je osnovano Društvo jugoslovensko-kineskog prijateljstva? Mislim da to društvo više i ne postoji. Kao što nisam siguran ni da ja postojim ovde i sada.
Dragan Kolarević
Vidovdan
