Klasa ljudi

0
868
Nikola Veragić / Foto: Sonja Rakočević ( printscreen )

Pisao sam dosta o natprosečnim ljudima, ljudima asketskog duha, plemenitim ljudima, o poštovanju autoriteta, od strane prosečnih ljudi, pa bi neko, ko me ne poznaje, pomislio da sam neka vrsta elitiste. Ali, za mene je svaki čovek – čovek, bez obzira na obrazovanje, socijalno-materijalni status… Zato često branim običnog, prosečnog čoveka.

Talentovanim ili natprosečnim ljudima treba pružiti podršku i obezbediti uslove da ostvare svoje ciljeve, takvi ljudi zaslužuju poštovanje i treba da služe kao uzori. Ali, to ne znači da prosečni ljudi treba da služe kao sredstvo za postizanje cilja (objekti), sledbenici (idolopoklonici), bezlične sluge koje žive u lošim uslovima za život, bez ikakvih prava i slično. Borim se za pravo ličnosti ili za poštovanje ličnosti (svakog čoveka) i da svi ljudi budu jednaki pred zakonom. Trenutni položaj u društvu ili vrsta zanimanja, ništa ne govore o datom čoveku.

Skoro svaki čovek nešto radi bolje od drugih ljudi, ili, u nečemu može da bude iznad proseka. Zatim, svaki čovek je u nekim stvarima prosečan – niko ne može u svemu da bude natprosečan. Ako izađete na ulicu, i gledate nepoznate ljude, vi ne možete da znate ko je među njima prosečan a ko natprosečan, i u čemu je natprosečan u odnosu na druge. Pa čak i ako na toj ulici prepoznate neku javnu ličnost, koja je u nečemu natprosečna, ne znači da je u svemu natprosečna. Osim toga, možda je anonimni čovek, koji stoji pored te poznate ličnosti, u mnogim stvarima natprosečan i bolji čovek. Zašto bi neko imao veća prava? Neko je danas neuspešan ili nepoznat, a sutra će biti uspešan i poznat. Kako da znate ko će i kada učiniti nešto što ga izdvaja od ostalih ljudi? Zato treba poštovati i svako dete ili svakog mladog čoveka – nikad ne znate šta će neko dete da postane, ali, i da ne postane bogat i slavan, treba ga poštovati kao čoveka. Bližnji je svaki čovek.

Da Vas podsetimo:  Crkva kao svetionik slobode

Država treba da podrži odlazak dobrih matematičara na svetsko takmičenje, ali mora da podrži i siromašnu i netalentovanu decu. I za jedne i za druge postoji novac u budžetu. Država treba da podrži sportiste i gradi stadione i dvorane, ali država mora da brine i o invalidima i da gradi rampe i prelaze na ulicama, bolje bolnice i da više izdvaja za pomoć njima i njihovim porodicama. I za jedne i za druge postoji novac u budžetu. Država treba da podrži najbolje umetnike, ali i žene na selu koje se bave starim zanatima. I za jedne i za druge postoji novac u budžetu. Da ne navodim ostale primere, jasna je poruka.

Neko može da bude natprosečno dobar muzičar, sportista, hirurg, advokat, privrednik, bankar, inženjer, glumac… Ali, ako je u moralnom smislu prosečan, ili, ispod proseka, on onda nije plemeniti čovek. Biti u moralnom ili u duhovnom smislu natprosečan znači da pripadaš svetu plemenitih ljudi. To je klasa ljudi. To nije društvena klasa, kako je istakao Ortega, pošto plemenitih ljudi ima u svim društvenim klasama, i obrnuto, i onih koji nisu plemeniti ima u svim društvenim klasama. Dakle, ako pripadaš višoj društvenoj klasi, ali si u moralno-duhovnom smislu prosek, ili ispod proseka, ti ne pripadaš klasi plemenitih ljudi, ili, ti nisi viša klasa ljudi. To ne možeš da kupiš titulama i slavom, tu ništa ne znači bogatstvo, moć, kakve veze imaš ili koliko si jak. U višoj klasi ljudi nalaze se i ljudi iz nižih društvenih klasa, obični ljudi. Obični ljudi su svi ljudi. U tom smislu, ne postoje rasne, etničke, verske, ideološke ili polne razlike između ljudi. Jer, svaki čovek je – čovek. Ili poštuješ čoveka, ili ne poštuješ čoveka. Prema svakom čoveku treba da se ponašate isto i da mu pokažete poštovanje.

Da Vas podsetimo:  „Spalimo“zaborav!

Plemeniti ljudi ne prave razliku između slavnih i običnih ljudi, za njih su svi ljudi isti i svakom čoveku služe, kao što će i svakom reći istinu ili kritiku. Takvi ljudi nemaju „sindrom bicikliste“, nego suprotno, oni nikad ne gaze ljude ispod, a one iznad (moćne ljude, visoke funkcionere), koji čine nedela, kritikuju i ulaze u otvoreni sukob sa njima, spremni i da stradaju, često braneći prava ljudi koji su ispod njih što se tiče položaja ili statusa u društvu ili u nekoj hijerarhiji (policiji, vojsci, pravosuđu…).

Neki ljudi (i među običnim i među slavnim ljudima) se na jedan način ponašaju prema malim ili običnim ljudima, a na drugi način prema velikim i slavnim ljudima. Što si niža društvena klasa, to zaslužuješ manje poštovanja, tj. što si viša društvena klasa, više će te poštovati ljudi koji se nadaju da će imati neke koristi od tebe. Što znači da takvi ljudi nikoga ne poštuju – one od kojih nemaju koristi gaze, a one od kojih mogu da imaju koristi, poštuju, ali neiskreno, samo zbog koristi, ili zbog straha. Kad u društvu postoji negativna selekcija, kada je država okupirana, takvi ljudi čine vladajuću elitu. Svako ko dođe na vlast u bilo kojoj grani vlasti, od lokalne vlasti i nekog komunalnog preduzeća, do najviših državnih funkcija, odmah se osili i misli da može da radi šta hoće. To odnosi na sve državne službenike. Pred jačima od sebe su ponizni i ulizuju im se, a nad slabijima ili običnim građanima, manje obrazovanim ili siromašnim ljudima, pokazuju mišiće, dokazuju kako oni ozbiljno rade svoj posao, da sa državom nema igranja.

Tako se ponašaju i neki građani. Skoro svako ko ima neku vlast i moć ponaša se bahato, a oni koji su bili siromašni pa postali bogati ponašaju se kao skorojevići ili hibrisi, itd. U potrošačkom društvu, u materijalizmu, ljudi previše pažnje obraćaju na simbole moći, čak i na fizički izgled, pa se na osnovu toga ponašaju prema drugim ljudima, itd. Na primer, mene neko poznaje kao poznatog kolumnistu čuvenog portala „Stanje stvari“ (naravno, malo se šalim) i preduzetnika, neko me predstavlja kao novinara, ali, ja sam ponekad obični fizički radnik, idem na gradilišta i radim kao i svi ostali radnici, obučen u radno odelo.

Da Vas podsetimo:  Genetičari objasnili zašto se Južni Sloveni razlikuju od Zapadnih i Istočnih

Ako u nekom gradu, opštini, ulici ili na selu, radim danima i nedeljama u radnom odelu, kao fizički radnik, ljudi koji prolaze svaki dan pored nas, misle da sam i ja obični fizički radnik. I tada mogu da vidim kako se ljudi ponašaju prema onima koji su niža društvena klasa. Neki ljudi, dok misle da sam obični fizički radnik, ponašaju se na jedan način, sa manje poštovanja, a kad saznaju ko sam ja, prvo se iznenade, a onda pokazuju više poštovanja, neki počnu da se ulaguju, itd. A neki ljudi baš imaju empatije za obične fizičke radnike, donose kafu, rakiju, hranu, i ponašaju se kao da su svi jednaki, i oni siromašni građani, i oni bogati, obrazovani iz više klase, kada ispred svoje kuće imaju radnike koji danima nešto rade po kiši, velikoj vrućini ili hladnoći. Plemenitih ljudi ima u svim društvenim klasama. Postoje uspešni ljudi koji se ponašaju skromno, postoje učitelji i treneri koji ne prave razliku između dece bogatih i poznatih ljudi i dece običnih i siromašnih građana, itd.

Kojoj klasi ljudi vi pripadate?

Nikola Varagić
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime