Svima je poznata priča o najčuvenijem kumovskom ubistvu u istoriji Srbije. Po nalogu jednog kuma (kneza Miloša) drugi kum (Vujica Vulićević) je dao da se ubije Vožd Karađorđe. Dakle, zna se i ko, i kada, i gde, pa i zašto…
Mnogo manje je poznato da je u toku celog Prvog srpskog ustanka Vožd Karađorđe neprestano bio na meti plaćenih ubica iz Osmanskog, Austrijskog, kao i nekih drugih carstava (pre svega, Francuskog). Pa ipak je, sve do te kobne zore 27.jula 1817.godine u Radovanjskom lugu, gde je ubistvo izvršeno, štit oko njega bio neprobojan. Danas malo znamo (gotovo ništa) o ljudima koji su ga činili. Možemo samo da zamislimo kakvog su kova bili momci koji su ga čuvali od zavera najmoćnijih tajnih službi onoga vremena, a u koje je imao neograničeno poverenje. Sačuvati nekoga, međutim, od „bratske“ ruke uvek je teško, ponekad i nemoguće.
Posle sloma Prvog srpskog ustanka u jesen 1813. Karađorđe je, kao i mnogi drugi u to vreme, napustio Srbiju. Vratio se u nju u leto 1817.,u vreme kada je srpski narod imao drugog gospodara, Miloša Obrenovića, njegovog kuma i saborca u Prvom ustanku. Ovaj se nije hteo odreći svoga položaja i vlasti u Srbiji, gde je, posle Drugog ustanka, vladao relativan mir i „saradnja“ u vršenju vlasti između njega i Turaka. Pojava Vožda Karađorđa je tada među svima doživljena kao remetilački faktor. U dosluhu sa Turcima, (kod Marašli Ali-paše je, uz prisustvo mnogih drugih srpskih knezova, već ranije sve dogovoreno), Miloš je organizovao Karađorđevo ubistvo, naredivši kumu Vijici da to nedelo izvrši. Od njega unajmljeni ubica, krvavi osvetnik Nikola Novaković iz Kolašina, ubio je Vožda i njegovog čuvara Nauma Krnara tog kobnog jutra mučki, na spavanju. Već sutradan, 14.jula, Karađorđeva glava je u jednoj zobnici donešena u Beograd, knezu Milošu. Voždovo telo bez glave je sahranjeno nedaleko od mesta ubistva. S glave je koža oderana, napunjena pamukom i slamom, pa predata Turcima koji su je odmah prosledili u Instanbul. Tamo je ona, uz neopisivo slavlje, odmah bila istaknuta na bedemu pred sarajem sa natpisom: „Glava čuvenog harambaše srpskih hajduka zvanog Karađorđe“. Njegova lobanja bila je ukopana u Beogradu pored Saborne crkve, pa je tek 1819., kad je Voždovo telo preneto u Topolu, i ona tamo pogrebena,a sa telom spojena mnogo kasnije. Šta je bilo sa onom ispunjenom Karađorđevom glavom, malo se zna. Pričalo se da je neki Grk heterista ukrao i odneo u Atinu, ali joj se tamo, navodno, gubi svaki trag. U nekim turskim troškovnicima iz 1817. stoji zapisano da je „za Kara Đorđevu glavu isplaćeno 35 groša“. Čudno je da nije 30, na koliko je Juda procenio glavu Neprocenjivog.
Ovim tekstom, naravno, ne želimo da ponovo pokrenemo nepotrebnu, po našem skromnom mišljenju i štetnu, raspravu i nadgornjavanje o tome ko je veći (junak ili izdajnik), Vožd ili Knjaz. Želja nam je da izvučemo pouke iz njihovog grandioznog dela u oslobođenju Srbije od turskog ropstva i obnovi njene državnosti. Pritom je jasno da su celoga života obojica „nosili glavu u torbi“…A kad su glave u pitanju, dao Bog da nikada više nijedna srpska glava (a donedavno smo ih i mi tuđinskim zločincima naveliko isporučivali), zarad tuđih „interesa“, ne završi u zobnici…
Tekst i slika su nastale u saradnji sa: Goran Gorski
Izvor: Nacionalist
