Crnogorska vlada povukla je 28. decembra 2016. godine iz skupštinske procedure predlog da se dan rođenja Petra II Petrovića Njegoša, 13. novembar, proglasi državnim praznikom. Protiv tog predloga bila je Bošnjačka stranka, članica vladajuće koalicije. Njeno obrazloženje bilo je da su „neke ideje iz Gorskog vijenca bile idejni koncept i opravdanje izvođačima zločina i genocida nad islamskim stanovništvom u 19. i 20. veku u Crnoj Gori i okruženju“.
I u Srbiji postoje kontroverze u vezi s Njegošem ili, bolje rečeno, glasovita prećutkivanja. Pre četiri godine, gotovo neprimetno, i bez državne podrške, obeleženo je dva veka od njegovog rođenja, a oktobra 2016. godine, navršeno je 165 godina od Njegoševe smrti. I to je prošlo u svakovrsnoj tišini. U vezi s tim Blic nam je poručio da je „možda i bolje tako“.
Uzrok prećutkivanja značajnih godišnjica i osporavanja Njegoša svakako je to što se njegovo delo sasvim neopravdano, konstruisano, zlobno i neznalački stavlja u nesuvisle kontekste. Na primer, naslov pomenutog Blicovog teksta bio je „Njegoš – od pesnika slobode do pesnika genocida“, a naslovi u bošnjačkim medijima još su konkretniji: „Njegoš i genocid nad Bošnjacima“, „Njegošev Gorski vijenac kao inspirator genocida nad Bošnjacima“, „Njegoš slavio ubijanje Muslimana“ itd.
Ukoliko bismo se sa aspekta antropologije i psihologije pozabavili fenomenom današnjeg osporavanja Njegoša, onda bi osnovni razlog, po svemu sudeći, bio Njegošev odnos prema preverništvu, koji je jedan od najznačajnijih motiva u Gorskom vijencu.
U osnovi fenomena prevere ili renegatstva (lat. renegatus, od renego – „odričem se“) jesu strah od moći i oportunistička želja da se pređe na stranu jačega. Činom prevere pojedinci i grupe stiču osećaj sigurnosti, a dokazivanje lojalnosti novoj, verskoj ili kakvoj drugoj zajednici, često se ogleda u njihovoj svireposti prema pripadnicima zajednice kojoj su pripadali. Ta svirepost veća je onoliko koliko sami renegati jače doživljavaju svoju preveru, svesno ili nesvesno, kao izraz slabosti koje se stide, preusmeravajući agresiju sa sebe na one koji su se pokazali kao jači, čvršći i dosledniji u odbrani zajednice. Takođe, svirepost renegata prema dojučerašnjoj zajednici jeste i način da se uspostavi i učvrsti nov identitet i da se, ujedno, nepovratno iskorači iz prethodnog.
Agresivnost, pa i fanatičnost, prevernika, ne samo religioznih u prošlosti, već i današnjih etničkih ili političkih, univerzalni je fenomen. U Gorskom vijencu, dok traju pregovori s renegatima, jedan turski svat u potaji slavi istrebljenje i pokoravanje hrišćana u Bosni:
„kada Bosni salomi rogove,
kad sve pokla što ne posuneti;
samo fakir ostavi fukaru
da nas služi, a pred krstom tuži“. (stihovi 1817‒1820)
Odbrana od upravo takve sudbine prirodno je pravo svakog ljudskog bića i svakog kolektiva, i zato u pozivu na odbranu od takve sudbine ne može biti ičeg etički spornog.
Čitajući Gorski vijenac uviđamo i da uz stranu koju su izabrali prevernici ide i – prevara. Podsetimo se primera iz tog dela: Turci su ne samo na prevaru hteli da ubiju vladiku Danila već su na prevaru ubili mladoga Batrića. Njegova sestra proklinje glavare zbog njihovog nedelanja („Glavari se skamenili! / kam im u dom!“; stih 1963), a potom izvršava suicid. Njena osuda glavara upućuje na neminovnost njihove akcije. Iako do tog događaja oni razmatraju mogućnost mirnog rešenja, potezi Vezira od Skadra (stihovi 2200‒2217) ukazuju na opasnost od renegata i njihove funkcije klasične Quinta columna.
Pred takvom – egzistencijalnom – opasnošću, odluka, u okviru etike odgovornosti, prava na otpor, ali i po načelima onoga što je prirodno, može biti samo jedna, što saznajemo iz reči Igumana Stefana:
„Ište svijet neko djeistvije,
Dužnost rađa neko popečenje,
Obrana je s životom skopčana. (2300‒2303)
(…)
Muž je branič žene i đeteta,
narod branič crkve i plemena“. (2315‒2316)
Kada danas pojedinci ili grupe reinterpretiraju Gorski vijenac, a Njegoša proglašavaju „genocidnim piscem“, jasno je da im suštinski smeta kulturni obrazac koji je Njegoš nastojao da uspostavi. Taj kulturni obrazac uključuje afirmaciju prava na otpor nastojanjima da se nasiljem ili manipulacijom izvrši promena kolektivnog identiteta, kao i afirmaciju prava na totalni otpor svakom nastojanju da se nasiljem i prevarom dezintegriše i uništi čitav kolektiv.
Otuda je sasvim jasno i to zašto bi u društvu koje bi, logično, trebalo da stremi očuvanju sopstvene kulture, Njegoša i njegovo delo trebalo pominjati uvek, a ne samo povodom godišnjica. Za sve koji tom očuvanju teže, on sam, kao i njegovo delo, retka su sreća i praznik koji će zauvek trajati. Zato je dobro što su oni koji s tim suštinski nemaju ništa odustali od proglašavanja državnog praznika. Takav predlog ni sam Njegoš ne bi pozdravio.
Slađana Ilić
www.fsksrb.ru
