Ko je i kakav je bio Franc Ferdinand?

1
3790

franzMi i danas ne znamo mnogo o Gavrilu Principu iako imamo prilike i da čujemo i da čitamo o njemu. Ali tek naša znanja o Francu Ferdinandu su više nego skromna, i gotovo da se redovno svode na to da je bio prestolonaslednik austrougarskog cara Franca Jozefa. Ko je u stvario bio Franc Ferdinand?

Kako je bio bratanac austrougarskog cara Franca Jozefa, a car je već imao sina Rudolfa, koji je bio i prestolonaslednik, Franc Ferdinand na početku života nije imao veliku ulogu u porodici Habzburg. No stvar se menja 1889. godine, kada je Rudolf nađen mrtav pored svoje ljubavnice Marije Večere. Zvanično je objašnjeno da se radi o samoubistvu. No to je opovrgnuto naknadnim forenzičkim ispitivanjima, koje je 90-tih godina prošlog veka obavila država Austrija, kada je nedvosmisleno ustanovljeno da je nesretnio mladić ubijen sa šest hitaca iz puške. No to je za našu priču o Francu Ferdinandu nevažno. Važno je da je trenutkom smrti sina jedinca cara Franca Jozefa, on postao prestolonaslednik. Ko je taj ko je ubio Rudolfa i otvorio put do krune Francu Ferdinandu, verovatno nikada nećemo saznati.

U ovom tekstu ćemo se ciljano baviti najviše ličnošću i karakterom nadvojvode, jer sam smatrao da ona zaslužuje naročitu pažnju naše javnosti. Pa da krenemo. Bio je strasni lovac, vrhunski strelac, brz na oku i okidaču. Nevolja je bila u tome što je F. F. koristio svoj dar, bukvalno rečeno, „za ubijanje“. Za razliku od ljudi koji su lovili samo da bi jeli, ima i onih koji su u tom neposrednom dodiru sa prirodom i divljinom, osećali uzvišenost i pravu svrhu tog pomalo ritualnog i ne tako nužnog oduzimanja života. Ali kod F.F. je bilo u pitanju nešto drugo, izvitopereno jer je on u svemu tome pokazivao takvu silnu bezoosećajnost da se to neretko ispoljavalo kao ljubav prema činu oduzimanja života, koja je vremenom prešla u surovu okrutnost.

Zabeleženo je da je prilikom jednog lova koji je nemački car Vilhelm organizovao za F. F., kojom prilikom je on imao privilegiju da puca prvi, od ukupno puštenih 60 veprova, F. F. u jednom stravičnom činu i grču – gotovo u ekstazi, reklo bi se – lično ubio 59 životinja, dok je jednog od veprova ranio u nogu.

SUROVI LOVAC Zabeleženo je i da je u jednom češkom zamku za samo jedan dan ubio 2.150 komada razne sitne divljači. Da li mislite da postoji čovek koji bi to danas mogao da uradi a da ga vi nazovete apsolutno normalnim? Nešto pre tragičnog događaja u Sarajevu F.F. se na sav glas hvalio da je ubio već svog 3.000. jelena.

Rebeka Vest u delu Crno jagnje i sivi soko kaže: „Takva ispoljena surovost, sposobnost za masovno usmrćivanje, nije bila ništa drugo do izraz mrženje prema celom svetu, i prema svemu živom u njemu, što je verovatno moglo biti i posledica razočaranosti što je, iako bogat i slavan, i kao predstavnik moćne dinastije Habsburga, oboleo rano od tuberkuloze protiv koje se borio čitavog života. Možda su ta mrža i bes, proistekle i iz činjenice da je u vreme vrhunca svoje bolesti bio od strane činovnika Habzburške dinastije potpuno skrajnut toliko da su u iščekivanju njegove smrti drastično smanjili i njegovu apanažu, ali i platu njegovom lekaru, kako bi uštedeli. I, kada je bolest počela da se povlači i postalo jasno da će preživeti, u njemu je ostao taj bes i mržnja protiv svih svojih neprijatelja, koju je mogao da ispolji i sebi da oduška samo u lovu, ubijajući sve na puškometu!“

„U toj svojoj nazovi veštini lovca on je gubio svaki osećaj stida, pokazujući odsustvo bilo kakve plemenitosti, koja je morala da prati aristokratiju čiji je, makar nominalno, bio istaknuti član.”

Rebeka Vest dalje kaže: „Poznata je priča o njegovom sukobu sa grofom Henkelom Donersmarkom, koji je uz to postao i bogat i sposoban industrijalac, i koji je deo zarađenog novca uložio u kupovinu velikog imanja u Šleziji. Imanje je izdržavao tako što je prodavao građu koju je dobijao tako što je sekao šumu na svom gazdinstvu, precizno vodeći računa o tome da sva posečena stabla redovno zanavlja sadnjom mladica drveća. Pošto je imanje, to jest pomenuta šuma, bilo veoma bogato stanište divljači, naseljeno vrednom lovnom divljači, imanje je iznajmio nadvojvodi Ferdinandu. No, obzirom da je nadvojvoda Ferdinand, zbog svoje strasti ka lovu, vremenom toliko povećao broj divljači u šumi, došlo je do toga da je divljač u potpunosti uništavala (jela) mladice drveća, koje više nije moglo normalno da raste i zanavlja šumu. Usled toga su troškovi sadnje mladica drveća porasli, pa je grof Henkel, povisio i visinu zakupa lovišta. To je kod nadvojvode Ferdinanda izazvalo bes, uz stav da je posredi obična pohlepa na njegov novac, tako da je odmah raskinuo ugovor o zakupu, a vreme ostalo do isteka zakupa je rešio da iskoristi da na svoj način „kazni“ vlasnika tako da više nikada ne bude mogao da ga iznajmi kao lovište. Franc Ferdinand je u tom periodu organizovao hajku za hajkom u lovištu, sa idejom da u potpunosti istrebi svu divljač! To je bio toliko grozan i obesmišljen čin sam po sebi, da su lovci toliko otupeli od pucanja da više nisu ni bili svesni da ubijaju. Kada su Ferdinand i njegove sluge shvatili da se život odupire smrti jače nego što su oečekivali, onda je nadvojvoda pozvao u goste još jednog bečkog industrijalca da mu pomogne da zajednički završe ovaj pokolj i masakr divljači. Kada ni to nije dalo očekivane rezultate, Ferdinand je slugama koji su učestvovali u lovu naredio da pobiju svu preostalu divljač kako znaju i umeju, bez obzira na lovačka pravila i kodeks koji je tada važio među njima. Zabeleženo je da je posle svega toga, kada bi se pronašla još po koja preživela životinja, Franc Ferdinand pobesneo, što je izazivalo gađenje kod prisutnih.“

POLA MILIONA KOMADA MRTVE DIVLJAČI Uspešnost Franca Ferdinanda kao lovca je, uz njegove nesumljivo izuzetne streljačke veštine, zavisila i od specijalno za njega napravljenih dvocevcki, ali i sposobnosti da organizuje hajke na divljač. Kažu da je naročito bio ponosan – a što je, kada bi se našao među lovcima, uvek i sam isticao, na jednu novinu u lovu, koju je smislio i uveo. Naime, novina je bila u lovu na zečeve, kada bi hajkače rasporedio u obliku velike kruške, koja se polako kretala prema njemu i naterivala nesretne životinje na njegov nišan. Nijedna životinja isterana pred njega u takvoj hajci nije mu mogla umaći. Za sve te životinje, život je bio gotov.

Ima li u načinu njegovog skončanja i neke neverovatne igre sudbine, u kojoj se na kraju svog života i on kretao kroz veliki špalir svojih hajkača sarajevskim ulicama, gde će se i njegov neuspešni pokušaj bekstva završiti Principovim mecima?

Njegova sopstvena računica je pominjala da je za života ubio skoro pola miliona razne divljači. Da li ste dobro pročitali? Da li sam dobro napisao, pitate se? Jesam.

Nedavno su izašli na videlo i njegovi zapisi koje je napravio 1892. godine, kada je na velikom prekookeanskom brodu krenuo na put oko sveta iz luke u Trstu. Najveći deo njegovih beleški se upravo odnosi na iskustva u lovu, koja je tom prilikom doživeo. Tako hvalisavo beleži da je iz lovačke puške pucao na morske raže blizu obale Indije, momenat kada je ubio prvog slona, fantastičan osećaj zadovonjstva iz lova na tigrove, doživljaje iz lova na kengure, koale, kao i čitavu paletu ptica koje nije znao ni mogao ni da imenuje.

Kolika je bila njegova strast prema lovu govori i podatak da je usled tolike izloženosti pucnjima, imao trajno oštećenje sluha. Za utehu životinjama i ljudima.

O Francu Ferdinandu Rebeka Vest dalje kaže: „U svakodnevnom obraćanju i ophođenju je bio agresivan i oštar, iako mu je um bio trapav i spor. Po majci je bio unuk sicilijanskog kralja Bombe, jednog od najgorih među Burbonima, teškom despotu i idiotu, koji je posle revolucionarne 1848. godine izvršio pravi pokolj među svojim podanicima i koji se, pošto je proteran iz Napulja, povukao u tvrđavu, gde je živeo potpuno izolovano do kraja podesetih godina 19. veka. Takvi preci su mu podarili tvrdoglavost, predrasude, sumnjičavost, mržnju prema svakom drugačijem mišljenju, kao i sklonost agresivnosti. što je, uz habzburšku sebičnost i urođenom nedisciplinom, od njega stvorilo takvu osobu koja, da nije bila kraljevskog roda, teško da bi se u ondašnjem svetu mogla nadati dužem životu.“ Ispostavilo se da mu ni kraljevski rod nije mogao spasiti glavu.

MRZITELJ MAĐARA I, kada je otišao u Egipat da, radi svojih od tuberkuloze bolesnih pluća, provede zimu i oporavi se, nije izdržao a da ne uvredi austrijskog ambasadora i napravi skandal. Kažu da je već sa navršenih 30 godina imao čitavu vojsku ličnih neprijatelja, koju je neprestano samo uvećavao svojim nemerenim i ćudljivim ponašanjem i mržnjom. Javno je govorio da mrzi Mađarsku, a pri pomenu i samog imena Lajoša Košuta dobijao je napade besa, koje nije krio, već jasno pokazivao.

Istorija će ga zabeležiti i po jednom od najvećih ispada koji je ikada napravio neki pripadnik kraljevske porodice tog doba. Naime, prilikom prijema jedne slovačke deputacije, u kojoj nisu bili njegovi poznanici niti prijatelji, već njemu nepoznati ljudi, izjavio je o Mađarima sledeće: „Samim tim što su uopšte došli u Evropu, ta gospoda su pokazala da nemaju nimalo šlifa”.

Kad je 1889. godine otišao u posetu svojim rođacima u Češkoj da bi utvrdio da li je neka od njihovih brojnih kćeri pogodna za nevestu za njega, on se na iznenađenje svih zaljubio u jednu prisutnu dvorsku damu. Insistirao je da se oženi sa njom iako se car Franc Jozef tome snažno protivio obzirom da je ženidba sa ženom tako niskog roda bila u potpunoj suprotnosti sa zakonima kuće Habzburga i tajnom zakonu monarhije. To nije bilo pitanje raspoloženja i dozvole, već strogih carskih zakona. Kako je on insistirao da mu Sofija Hotek postane žena, morao je pristati na morganatski brak, što je značilo da je morao i da pristane da se u ime svoje nerođene dece odrekne svih pretenzija na presto. Tu zakletvu je obavio na Vidovdan 1900. godine.

Obzirom da je u Bosnu i Hercegovinu išao na poziv vojske, izbegavajuću pri tom da uključi lokalne austrougarske civilne vlasti, smatrao je da će moći da po prvi put svojoj ženi priredi javni doček dostojan jedne carice, obzirom da mu je to u Austrugarskoj monarhiji bilo zabranjeno zbog statusa koji je imao njihov brak. Treba priznati da je izgleda jedina dostojna stvar u njegovom životu bila zapravo njegova velika i iskrena ljubav prema svojoj ženi.

Obzirom da je bio sporouman, vrlo je teško shvatao smisao doslednosti. To se možda najbolje pokazalo u sledećem slučaju. U njegovoj pasiji za skupljanjem antikviteta, koje je kupovao žudno i neselektivno, posetio je neku seosku crkvu, gde mu je priprosti sveštenik ispričao kako je s nekim jevrejskim trgovcem napravio dobar dogovor zamenivši stari propali crkveni oltar za potpuno nov. Franc Ferdinand je smesta o tome obavestio pismom nadležnog biskupa te oblasti, zabranjujući ubuduće celokupnom sveštenstvu da prodaje crkvenu imovinu. Malo kasnije je bio zaprepašćen i besan kada ga je ta ista njegova naredba sprečila da kupi jedan stari nadgrobni spomenik za svoju kolekciju. Po istom principu neshvatanja doslednosti, on nije mogao da shvati da su sve njegove priviligije (kojih se nije odricao) i koje je uživao kao čisti pripadnik porodice Habzburga, bile deo onog istog principa koji nije dozvoljavao da se te iste privilegije prošire i na druge ljude čija krv nije bila tako čista, a to znači čak i u slučaju kada se radilo o njegovoj izabranici i njihovoj deci.

VLADA U SENCI Kakav je problem imao Franc Ferdinand sa razumevanjem principa, možda se još i najbolje može videti na slučaju njegovog odnosa prema braku njegovog rođenog brata. Naime, njegov brat se mnogo pre njega zaljubio u ženu koja nije bila kraljevske krvi i povodom toga mu je Franc pravio užasne scene u javnosti. Kada mu je neko kasnije prigovorio da se i on, kao i njegov brat, oženio iz ljubavi, on je ljutito i besno odgovorio da to nije i ne može biti isto. Takav nedostatak osećanja otuđio ga je i od najbližih prijatelja, dok ga je okruživalo političkim istomišljenicima.

U njegovoj kući u Beču, u palati Belvedere, popustljivošću cara okupljao je istomišljenike i napravio neku vrstu vlade u senci. On je pozivao sve sposobne ljude, koje iz nekog razloga nije iskoristio dvor cara Franca Jozefa. Tako se polako stvarala prava opozicija umerenoj i miroljubivoj politici cara Franca Jozefa. To je automatski izazivalo neprijateljstvo celog dvora, a i mnogi dojučerašnji prijatelji su mu postali ljuti protivnici. Do svega toga je došlo zato što je na neki način, Franc Ferdinand pokazao jednu vrstu neukusnog nestrpljenja da dočeka smrt vremešnog cara i preuzme upravljanje monarhijom. Ljudi su sve više bili neprijateljski raspoloženi prema njemu ili su u najmanju ruku osećali nepoverenje u njegove sposobnosti. Uvreženo mišljenje o njemu je da je bio dovoljno pametan da uoči probleme koji su mogli dovesti do raspada Austrougarske, ali da je ipak bio neinteligentan i okrutan, tako se veruje da da bi njegova vladavina bila jedna vrsta srednjovekovne despotije. Otvorenim neprijateljem su ga smatrali i Mađari, koji se od njega nisu nadali ničemu dobrom. Još je veći strah izazvala i činjenica da nemački car Vilhelm pokazuje sve veće interesovanje za njega i da čak zajedno pripremaju zajedničko prekrajanje mape Evrope. Prema tom planu, nemački car je nudio Francu Ferdinandu da jednog njegovog sina postavi za kralja nove velike Poljske, koja bi se prostirala od Baltičkog do Crnog mora, a drugog za kralja Bohemije, Mađarske, Hrvatske i Srbije, dok je njegov bratanac trebalo da bude postavljen za cara nemačke Austrije.

Za svoje najbliže saradnike birao je ljude prema sebi, pa nije čudo da mu se kod drugih najviše dopadala beskrupuloznost. Otkrio je i postavio za ministra inostranih poslova Monarhije jednog Alojza Erentala, lukavog majstora prevare koji je iza leđa velikih sila pretvorio privremenu okupaciju Bosne i Hercegovine u aneksiju. Erental je okupio tim koji je i posle njegove smrti nastavio da razvija njegovu školu politike, čak da je „unapredi“ u pravu imperijalističku i ratnohuškačku. Leopold Berthold, koji je nasledio Erentala (sam Erental ga je na samrtnoj postelji preporučio), uz načelnika generalštaba Konrada fon Hecendorfa (koga je postavio direktno Franc Ferdinand), bili su najkarakterističniji predstavnici njegove buduće vlade i politike (koje se zbog njegove smrti nisu nikad ostvarile).

NAČELNIK GENERALŠTABA Fon Hecendorf, koga je Ferdinand lično promovisao u načelnika generlštaba, bio je njegov najomiljiniji kadar. Evo o kakvom se čoveku radilo. Rebeka Vest piše: „Konrad je bio čovek bez razuma i milosti, koji je sebe smatrao za velikog vojnika, ali i državnika, tako da je smatrao da treba da pravi planove i za spoljnu politiku zemlje. Konrad je bio opsednut idejom da mora očuvati Austrougarsku preduzimanjem ofanzivne akcije protiv Srbije. U svom prvom memorandumu (prvom u bezbroj sličnih!), upućenom Francu Jozefu, 1907. godine, napisao je: ‘Da naši sudbinski protivnici (Srbija), pošto se dovoljno naoružaju, ne bi Austrougarskoj zadali udarac, moramo iskoristiti prvu priliku da se obračunamo sa tim našim najranjivijim neprijateljem’. Napominjem: to piše načelnik Austrougarskog generalštaba, još 1907. godine! U narednih sedam godina – njegova opsesija Srbijom je prerasla u maniju. Ko je šta radio, Konrad je pisao i zahtevao od cara napad na Srbiju. U tom periodu je neverovatan broj dokumenata, čiji je tvorac Konrad fon Hecendorf, načelnik Austrugarskog generalštaba, a koji svi do jednog pozivaju na napad i uništenje Srbije”.

Ovom prilikom ću podsetiti da je od početka 20. veka, odnos između Srbije i Austrougarske bio veoma loš, stalno na granici rata, a da su se nekoliko puta te pretnje ratom završavale i objavljivanjem ratne mobilizacije. Tako je Austrougarska izvršila mobilizaciju na proleće 1909. godine, u zimu 1912. godine, u aprilu i ujesen 1913. Toliko je Fon Cenendorf insistirao na uništenju Srbije, i to svakom prilikom i povodom, da je već svima dosadio. Intervencijom lično cara Franca Jozefa je 1911. godine smenjen sa mesta glavnokomandujućeg, ali mu prestolonaslednik i dalje daje podršku i uspešno vraća a već 1912. I već iste godine, odmah po postavljenju, u svom prvom obraćanju novom ministru spoljnih poslova Bertholdum Fon Hecendorf u svom stilu kaže: „Izlaz iz naših teškoća jeste da bez straha od posledica prvo uništimo Srbiju“. Podsećanja radi, reč je o događajima iz 1912. godine. Takvog čoveka je cenio i to je bio jedan od retkih prijatelja Franca Ferdinanda.

Njihovi dobri odnosi trajno su narušeni otkrivanjem jedne afere. Pukovnik Redl, šef glavnog štaba Praškog korpusa i austrijske obaveštajne službe, bio je prinuđen da radi kao ruski špijun jer je bio ucenjivan od ruske službe objavljivanjem njegovih homoseksulanih sklonosti. Pukovnik Redl se u momentu otkrivanja špijunskih aktivnosti ubio. Njegovo imenovanje je obavio lično Fon Hecendorf. F. F.je bio besan na Konrada zbog postavljanja takvog oficira na tako visoku poziciju, a još ga je više nervirala sama činjenica da je Konradovom naredbom pukovniku Redlu dozvoljeno da izvrši samoubistvo, što je za velikog katolika, kakav je bio F. F., bio ogroman greh, i nije moglo imati opravdanje.

Njegova žena Sofija Hotek je bila opterećena nepoštovanjem i prezirom, koji je kao nedovoljno dostojna trpela od Habzburga na svakom koraku. No imala je i jednu intimnu tajnu. Poverila je porodičnom advokatu, ali i jednom bliskom prijatelju. Bila je ubeđena da njen muž klizi u ludilo, i da će se kod njega javiti ili se već javlja duševna bolest.

Nasilni ispadi Franca Ferdinanda su u to vreme bili učestali, i nisu imali dodirnih tačaka sa mentalnim zdravljem. Ostalo je zabeleženo da su češki službenici koji su brinuli o carskom vozu kojim se F. F. vratio iz Berlina zatekli sedišta u njegovom kupeu u potpunosti uništena udarcima sablje. Prilikom posete Engleskoj, oni koji su ga po protokolu sreli tvrde da je njegovo ponašanje bilo mnogo gore od uobičajene abnormalnosti, karakteristične za ljude visokog roda, na koje su Englezi već bili navikli.

NIJE SE SMEJAO Štefan Cvajg, austrijski pisac i novinar, je u svom tekstu pod nazivom Prvi časovi rata 1914. napisao: „Francu Ferdinandu, naprotiv, nedostajalo je baš ono što je u Austriji bilo neizmerno važno za istinsku popularnost: lična predusretrljivost, šarm čoveka i prijatan način ophođenja. Često sam ga posmatrao u pozorištu. Sedeo bi u svojoj loži snažan i širok, sa hladnim ukočenim očima, i ne bi publici uputio ni jedan jedini ljubazan pogled niti bi umetnike ohrabrio srdačnim pljeskanjem. Niko ga nije video da se smeška, nijedna fotografija nije ga prikazivala u nekom slobodnijem stavu. Nije imao smisla za muziku, nije imao smisla za humor, a isto tako neprijazno izgledaše i njegova žena. Oko ovog dvora vazduh beše leden; znalo se da nemaju prijatelja, znalo se da ga stari car mrzi od srca zato što svoje prestolonasledničko nestrpljenje za vladanje ne ume taktično da prikriva. Moje gotovo mistično predosećanje da će taj čovek sa vratom buldoga i ukočenim, hladnim očima prouzrokovati neku nesreću, nije, prema tome, bila nimalo lično, već je bilo rašireno u celom narodu. Zato vest o njegovom ubistvu nije izazvala duboko saučešće. Ljudi su brbljali i smejali se, kasno uveče muzika u lokalima je opet svirala. Mnogi su tih dana u Austriji potajno odahnuli što je ovaj naslednik staroga cara likvidiran u korist nesrazmerno omiljenijeg nadvojvode Karla.“

Jozef Redlih, profesor bečkog univerziteta i ugledni političar, izuzetno dobro obavešten čovek, sa mnogobrojnim društvenim i političkim vezama, u svom dnevniku je pod datumom 28. jun 1914. napisao: „Posetio sam profesora Zingera u redakciji lista Zeit. On u tragičnom kraju nadvojvode i njegove žene vidi srećan znak za Austriju. To će misliti i mnoge hiljade drugih.“ Na kraju beleške profesor Redlih kaže: „Protiv nadvojvode postoje duboke antipatije, koje su rasprostranjene i u širokim narodnim slojevima. Njegova psiha gospodara, njegova bigotnost, njegovi finansijski poslovi neverovatno sitničavi i nečasne vrste, njegove neukusne umetničke zbirke, zbog kojih je odavno postao strah za trgovce starinama, njegovo bolesno zadovoljstvo u ubijanju koje iskaljuje na životinjama, što se već poduže ne može nazvati lovom, njegovo duboko uvredljiva navika da je sramotno nepoverljiv prema svakom časnom čoveku, navika koja ga čini prijemčivim za za svaku denuncijaciju, sve ovo – kao i ograničeni i prevrtljivi karakter njegove supruge, bigotne, netrpeljive i uobražene – učinilo ga je neomiljenim širom Austrije i u celoj Mađarskoj… Verovatno je Bog manje klerikalan po ubeđenjima nego što su to kreature na dvoru Franca Ferdinanda po svom načinu verovanja u Boga. Možda bi se smelo reći: Bog dobro misli Austriji pošto joj je uskratio da ima ovakvog cara, čoveka teško bolesnog zbog posledica tuberkuloze. Neko od onih koji ga dobro poznaju pripisao mu je bezdušnost i strahotnost jednog azijskog despota.“ Isti autor dodaje: “Tamo preko (misli na Mađarsku) kažu: ‘Bog Mađara je poveo ruku i metke jadnih srpskih bednika’.“

ZNAK BOŽJEG PROVIĐENJA Grof Otokar Černin svedoči u svojim memoarima: „Sigurno su mnogi ministri i drugi činovnici retko išli nadvojvodi, a da im srce nije lupalo. On je mogao na ljude da se tako izdere i preplaši ih da oni izgube glavu. Potom bi njihov strah često uzimao kao znak pasivnog otpora i postajao još razdraženiji… Ja sam sa njim imao bezbrojne scene.“

Čak i Fon Hecendorf, koga je Franc Ferdinand snažno podržavao, u memoarima priznaje i opisuje kako je prolazo prilikom iznenadnih izliva njegovog besa: „Ta scena je bila nešto najgore što sam doživeo, tim pre što se sve dogodilo pred stranim ličnostima, generalima i oficirima”.

Čak i grof Laslo Seđenji, tada austrougarski ambasador u Berlinu, i sigurno „verni sluga kuće Habzburga“, kako je često opisivan u diplomatskim krugovima tih vremena, ovako je u svojim dnevnicima sažeo mađarsko gledište: „Kao hrišćanin i mađarski plemić, žalim i oplakujem sudbinu nadvojvode i njegove supruge, ali politički uzeto – u sprečavanju Franca Ferdinanda da stupi na presto vidim i milosrdni znak božanskog proviđenja“.

Glavni ađutant cara Franca Jozefa grof Edvard fon Par je lično caru saopštio tužnu vest iz Sarajeva. U svojim memoarima on taj trenutak opisuje ovako: “U prvom trenutku je bio najteže pogođen, kao da je primio udarac; sklopio je oči nekoliko minuta i ostao potpuno utonuo u misli. Onda je progovorio, uistinu ne meni nego pre sebi samom.(…) ‘Užasno! Svevišlji ne dozvoljava da ga izazivaju! Vrhovna moć je ponovo uspostavila onaj red stvari koji ja, nažalost, nisam uspeo da održim…’ Car se najzad obratio meni, i sa znacima najdubljeg grča, naredio da se sutra vraćamo za Beč. Inače nije bila izgovorena nijedna reč više.”

Kao što se vidi iz ovog citata, car je smrt nadvojvode primio kao neku vrstu groma, ali očigledno ne iz žalosti zbog smrti svog nećaka, nego zato što je, kao mistični katolik i čovek duboko povređen u ličnom samoljublju i vladarskoj samosvesti, sve shvatio kao Božju kaznu za onoga koji je narušio božansku vlast apostolskog veličanstva habzburškog cara. Po njemu, caru Austrougarske, narušitelja reda Franca Ferdinanda Bog je zasluženo kaznio.

I na kraju, Alen P. P. Tejlor, jedan od svetski priznatih poznavaoca Habzburške monarhije: „Oni koji su polagali nade u Franca Ferdinanda veoma su malo poznavali njegov karakter: on je predstavljao promenu, a ljudi su glupo verovali da je svaka promena promena nabolje. Franc Ferdinand je bio jedan od najgorih proizvoda kuće Habzburga: reakcionaran, klerikalan, surov i bahat, a čestp i lud.“

Ja sam ipak odlučio da nosim majcu, i to najviše zbog mog članstva nevladinoj organizaciji KAPD Balkan (Kraljevskom akademskom prirodnjačkom društvu Balkan), koje se primarno bavi zaštitom prirode i životinja. Kao doktor veterinarskih nauka, ipak više volim životinje!

Milanko Šekler

Standard

_________

Literatura:

1. Mlada Bosna, Časopis za književnost, umetnost i kulturu, Broj 175-176-177. Godina 37. 2010. Izdavač Dom kulture Čačak.

2. Rebeka Vest, Crno jagnje i sivi soko, Mono i manjana, Beograd, 2008.

3. Andrej Mitrović, Prodor na Balkan i Srbija 1908-1918.Zavod za udžbenike, Beograd, 2011.

4. Dejvid Fromkin, Poslednje leto Evrope, ko je započeo veliki rat 1914?, Žagor, Beograd, 2006.

5. Alen P.P. Tejlor, Habzburška Monarehija 1809-1918. istorija Austrijske carevine i Austrougarske, Clio, 2001.

like-button.net here

wordpress-themes.org here

1 KOMENTAR

  1. Чланак је одличан. Било би добро ако би се могло нешто рећи у којој је мери овакав лик могао бити познат младобосанцима, те да ли је ондашња српска влада знала за Фердинандов однос према Србији.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime