Ko je kriv za ono loše što nam se dešava

0
157

Statistika kaže da se više od 84% žitelja Srbije izjašnjava da su pravoslavni. Ako je to zaista tako, onda bi oni trebalo da veruju u ono što propoveda Pravoslavna Crkva, odnosno u ono što piše u Svetom Pismu. Međutim, drugi statistički podatak dovodi u sumnju ovaj prvi, a to je podatak da u Srbiji ima oko 42% pušača među odraslim osobama. Ovih 42% onda svakodnevno izlažu duvanskom dimu još oko 30% posto čineći od njih pasivne pušače. Ali pasivne pušače nećemo kriviti ni za šta, već obratimo pažnju na one aktivne.

Pušenje je, dakle, jedan od oblika narkomanije i predstavlja bolest zavisnosti. Bolesti zavisnosti su bolesti koje su povezane sa čovekovom voljom. Ljudi slabe volje prepuštaju se lošoj pojavi koja zatim postaje navika, a kada postane bolest, čovek je već u njenom čvrstom zagrljaju. Naravno da i onda postoji mogućnost da se iz tog zagrljaja izvuče svojom čvrstom voljom. Ali neki ne žele, a nekima volja toliko oslabi da ne mogu. Neki koji žele, i uspeju, i za to ima dosta primera.

Vratimo se sada na pravoslavno učenje. U Jevanđelju se kaže da niko ne može služiti dva gospodara, jer će jednoga ljubiti a drugoga prezirati (parafrazirane Hristove reči). Postavimo sada pitanje: od koga su zavisni pušači kao bolesnici zavisnosti? Da li od Boga? Odnosno, kojem gospodaru oni služe kada iz pakla (?! – cigareta) na kome piše da pušenje ubija i da duvanski dim šteti ljudima u okolini, izvade cigaru i zapale je radeći upravo ono što piše na kutiji? Da li služe Bogu? Mislim da će se svi složiti da je odgovor NE. A ako ne služe Bogu, kome onda služe? Hristos je takođe rekao da ko nije sa Njim, on je protiv Njega, a oni koji su protiv Njega imaju svog vođu, a to je onaj koji se prvi okrenuo protiv Boga – pali anđeo, Satana. Onaj ko ne služi Bogu, taj služi Satani. Neutralnih nema. Ili si na strani dobra ili si na strani zla. Izvodimo zaključak da onaj koji ubija sebe i drugoga, umesto da ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe, i da ljubi Boga, izvrgava ruglu Božju zapovest i služi zlu i njegovom načelniku, Satani, a to se odnosi, u ovom slučaju, na pušače.

Zašto smo od svih bolesti zavisnosti izdvojili baš pušenje da o njemu govorimo? Pa zato što je ono najrasprostranjenije sa obzirom na procente koje smo naveli i najuočljivije, a zatim i zbog toga što ponašanje pušača neposredno ugrožava zdravlje ljudi koji su oko njih i koji udišu vazduh koji su oni zagadili, dok ponašanje narkomana i alkoholičara deluje posredno na druge tako što supstanca koju su uneli u sebe menja njihovo ponašanje pa oni onda mogu, ali ne moraju, da učine nekakvo zlo drugima.

Godišnje u Srbiji od posledica pušenja umre više od 15000 ljudi, a po nekim podacima 19200 ljudi, od kojih su oko 10% nepušači, a među njima su i deca (2004. godine je, po podacima Svetske zdravstvene organizacije, u svetu umrlo 600000 nepušača a od toga 165000 dece). To su ljudi i deca koji su ubijeni, a pušači su zločinačka grupacija koja je ovaj zločin izvršila. Prineli su žrtvu svom gospodaru čiji smo identitet već naveli. Nesvesno, ali rezultat je isti.

Oni koji idu u Crkvu na Bogosluženja, videli su da se u hramu kadi dimom tamjana koji lepo miriše i ima simboliku Svetog Duha koji osveštava prostor po kome se prostire. Dim tamjana, kao i sam tamjan, ima čak i lekovito dejstvo. Pušenje ima upravo suprotnu simboliku. Duvanski dim obesvećuje prostor, počevši od samog pušača, njegove okoline i onih koji se u njoj nalaze, a dejstvo duvana je pogubno. Pušenje obeležava oblast (kraljevstvo) nečastivog. Zato je izuzetno tužan prizor kada sveštenik, izašavši sa Bogosluženja na kome se kadilo u slavu Boga, uzme iz pakla drugu kadionicu i počne da kadi nečastivome. Mantija može pomoći nekome da se spase, ali nije spasonosna sama po sebi.

Kakva je, zapravo uloga pušača? Kao što svi pravoslavni vernici sakupljeni u Crkvu čine jedno telo koje nazivamo – Telo Hristovo, preko koga se izliva blagodat Božja na ceo svet, tako i svi nepokajani grešnici (zločinci, preljubnici, bludnici, vračari, idolopoklonici i drugi), predvođeni zlim služiteljima, kadioničarima-pušačima, koji često spadaju u neku od navedenih grupa grešnika, čine drugo telo koje se suprotstavlja Bogu i prinosi zle plodove nečastivom kao svoje prinose ili žrtve, iz kojih ovaj crpi energiju za činjenje zla svuda po svetu.

Može, dakle, pušač biti naizgled dobar čovek i činiti nekakva dobra dela, ali njegova primarna uloga, koju je on sam na sebe preuzeo, jeste da proslavlja nečastivog i daje mu snagu za činjenje zla u svetu, kako u okruženju pušača, u njegovoj porodici, gradu, tako i na drugim mestima.

Zapitajmo se sada, zar mi, kao žitelji zemlje Srbije u kojoj 42% odrasle populacije proslavlja nečastivoga na vidan način, obesvećujući prostor satanskim dimom, i ubijajući lagano sebe i druge oko sebe, uz one ostale koje smo ranije pomenuli (moramo dodati i jedan strašan podatak da se po nezvaničnim procenama godišnje u Srbiji izvrši 50000-150000, a po nekima čak i 250000 abortusa – ubistava nerođene dece), treba da tražimo nekog drugog krivca za sve nevolje koje nam se dešavaju, osim nas samih.

Država izgleda nema interes da iskoreni ovu vrstu satanizma jer od akciza na duvanske proizvode dobija oko 5% prihoda ukupnog budžeta, pa svaka akcija na ovom polju deluje neiskreno i usiljeno i proizvod je pritiska iz inostranstva (uglavnom iz EU).

I onda se javljaju borci za demokratiju i ljudska prava koji svojim, od duvanskog dima deformisanim, glasovima imenuju krivce za naše današnje teško stanje, i objavljuju načine kako ćemo popraviti trenutnu situaciju. A kada nekome od pušača prigovorite zbog njegovog poroka, on vas pogleda prezrivo ili se samo nasmeje uz odgovor da to nije ništa, da zna i on da to nije baš najzdravije, ali da ima toliko gorih poroka i grehova od toga. Čak i sveštenici koji bi trebalo da budu beskompromisno na strani istine i da podržavaju vrlinski život a suzbijaju greh, ako već nisu podlegli ovom poroku, oni ga minimiziraju i ne smatraju za nešto strašno. Da li zaista nije strašno nešto što ubija više od 15000 ljudi godišnje samo u Srbiji?

I onda – šta? Otimaju nam Kosovo i Metohiju, stotine hiljada žitelja Srbije beži u inostranstvo, veća je stopa smrtnosti nego rađanja, zemljom vlada kriminal, mladi se drogiraju, zemlja i preduzeća se rasprodaju strancima, na vlasti je tiranija umesto demokratije, nema slobode medija, rijaliti programi zagađuju duše ljudi i još mnogo toga lošeg. Da li je moguće da su nam za sve to krivi Amerikanci, Englezi, Rusi ili Albanci? Da možda nisu krivi oni koji bi trebalo da pozivaju narod da se popravi, da živi vrlinski, da odstupi od greha? Oni koji bi trebalo da predstavljaju našu duhovnu i kulturnu elitu. Šta je njih oteralo u mišju rupu pa se ne javljaju i ne vrše svoju misiju? Da li je njima dobro ili možda misle da će Bog to već urediti mimo njih? Zar u Svetom Pismu ne piše da nam čovek ništa ne može ako je Bog sa nama? Ali da bi bio sa nama trebalo bi mi da budemo sa Njim. A naša elita se uzda, valjda, u masu naroda koja protestuje pod državnim i LGBT zastavama.

Na kraju, ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen kao da proglašavam pušače i druge grešnike za najveće krivce za sve što nam se dešava. Naravno da ne. Oni su samo odraz duhovnog stanja našeg naroda i, nažalost, duhovnog stanja naše duhovne i kulturne elite. Oni su pojavni oblik onoga što je trulo u srži i što bi prvo trebalo lečiti da bi se stanje popravilo na svim poljima. To lečenje, pak, i nije mnogo težak posao. Bog je uvek tu sa ispruženom rukom, samo bi trebalo ukazati narodu na njegovu prisutnost i na to šta se od nas očekuje da bismo bili u zajednici sa Njim. I ne samo ukazati na to već i pokazati svojim primerom. To je zadatak naše duhovne elite uz pomoć one kulturne koja bi trebalo da promoviše vrlinski i dobro osmišljen način života. Mnogi koriste rečenicu: Kako radili – tako nam Bog pomogao. Mislim da u tome i jeste naš problem, ali i rešenje problema.

Aleksandar Saračević
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime