„Ćuti i radi svoj posao; Ne zameraj se kolegama; Pomozi kome možeš; Ne nameći se previše, videće već da vrediš“, rečenice kojima su roditelji veliku većinu nas usmeravali dok smo stasavali za prve poslove, danas zvuče prevaziđeno i u velikoj meri naivno i utopijski. Šta više, ukazuju na pogrešno vaspitanje za „potrebe“ današnjice. Sve više se čini da se pošten i ispravan rad ne isplati jer, osim pogrbljenje kičme, od predanog rada nećete dobiti skoro ništa. Jedino ako niste vanserijski talanat u nečemu, ali, zar nisu i najveći umovi bili potpuni autsajderi svog vremena i živeli na ivici ezgistencije?
Nego, da zanemarimo genijalce i vanserijske talente. Šta ćemo mi, obični „šljakeri“, tihi i naučeni da se ne namećemo, ali sa verom i nadom da će neko naše kvalitete da prepozna? Šta nam je činiti kada se na poslu susretnemo sa kolegama iz drugačijeg miljea, koji nemaju nedoumicu da su najbolji, najpametniji, najbrži i najspretniji u poslu, i sve što kaže šef, naravno, njima je neodoljivo smešno i zabavno? Iako nam se čini da se iz aviona vidi da je to čista samopromocija, koja po pravilu iza sebe nema pokriće, oni koji odlučuju, često nemaju vremena ni volje da se udubljuju u analizu, pa posao i nagradu prepuste hvalisavcima. Ili zaista „sto puta ponovljena laž postaje isitina“? Ako se neko baš toliko hvali i busa, pa mora i da zna nešto, ne priča valjda tek tako u prazno?!
Sa druge strane, ti hvalisavci umeju da budu jako nezgodni kad im nije po volji, pa je njih nekako teže i odbiti i tako im se suprostaviti. Sa vama koji ćutite i radite, lako će već… I tako se nikad ne ističete, ne žalite, ne namećete, pa što bi bilo drugačije i kada vam se kaže „ne“. Hvalisavci nemaju tu toleranciju. Oni se bune, puni samopouzdanja i bez imalo straha od posledica, pravac kod glavnog u firmi. Da ga još jednom podsete i sebe predstave kao faktor bez koga svet ne bi mogao da funkcioniše. I desi se upravo ono što očekuju – većina dobije baš ono što želi.
Ako ste nenametljivi na poslu, rizikujete da vam sutra neko zameri da ste bez ambicija, jer u suprotnom, ne biste godinama tavorili na istom mestu već biste se odavno izborili za bolju poziciju. Uostalom, ko nije dobar za sebe, nije ni za druge. I šta uopšte vi možete da uradite za firmu kad ni za sebe ne možete da izdejstvujete bolju platu, više poštovanja i uvažavanja, a time i neki lagodniji život?
I dok se na sve moguće načine upinjete da i dalje verujete čemu su vas roditelji učili i čekate vaših pet minuta, polako shvatate da ste zapravo vi u zabludi. Možda su hvalisavci samo osobe koje umeju da se izbore za sebe? Možda se vi niste lepo snašli, pa vam je kriv ceo svet što ne umete da se uklopite u ovaj novi poredak, gde svako gleda sebe i gde se i preko mrtvih gazi, kako bi se stiglo do cilja? Jer bitan je vaš cilj i motiv, vaš je izbor kojim putem ćete ići do njega, a i nagrada na kraju puta je vaša. Kakva god bila. Šta vas briga da li neko, tamo u ćošku, misli da ste napadni i da ne prezate ni od čega? Uspeh daje slobodu i moć. A ko danas ne čezne za tim? U svetu u kome nam je sve virtuelno idealno, kad se ljudi samo zbog dobrog selfija penju na litice na koje, pre pojave mobilnih telefona, ne bi kročili ni da im plate, jer bi mogli da nastradaju. Ali sada to može da se zabeleži i pokaže, bitno je samo da vas drugi prihvate i da vam zavide.
Vremena su u kojima i čuvena misao Ive Andrića: „Dođu tako ponekad vremena kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.”, deluje smešno i pomalo cinično, ali možda najbolje oslikava nas, naučene da verujemo da se dobro dobrim vrati. Nekad…
Goca Savković
Zlo se uvek vrati zlom a dobro mozda dobrim….Ko ucini dobro nije uradio da bi dobio zahvalnost.