Otkako su Amerikanci 2003.godine okupirali Irak, Bliski Istok uz godine u godinu ide sa lošeg na gore. Sve što se dešavalo i što se dešava u regionu, bio to Tunis, Libija, Sirija, Egipat ili sada Jemen, predstavlja rezultat direktnog američkog mešanja u unutrašnje stvari tih zemalja. Barak Obama je u nedavnom intervjuu agenciji Vice News priznao: „Islamska država je izrasla iz „Al-Kaide“ u Iraku, koja se, pak, tamo pojavila kao rezultat naše intervencije. To je ono što se zove „nepredviđena posledica. Eto zašto treba da se nanišani pre nego što se opali“. Ali američka diplomatija i danas loše cilja.
Pošto su dozvolili rat sa šiitskim pokretom „Ansar Alah“ (huti) Amerikanci po ko zna koji put rizikuju da ih stignu „nepredviđene posledice“. Niko ne negira da su huti jedina snaga u Jemenu koja je u stanju da se suprotstavi porastu uticaja terorista iz Al-Kaide na Arabijskom poluostrvu“ (AKAP) i „Islamske države“ . Jedna od osnovnih zamerki šiita svrgnutom predsedniku Hadiju je bila zbog njegove bliske povezanosti sa sunitskim radikalima koji su, takođe, bili povezani i sa AKAP-om i sa IG-om. Nije slučajno što su se odmah posle proglašenja vlade huta borci AKAP-a zakleli na vernost IG-u i protiv hutima započeli oružanu borbu. Tako da je Obama opet ciljao u pogrešne teroriste.
Sve do sada Vašington smatra da glavnu osu zla na Bliskom Istoku predstavlja Iran, pri čemu zatvara oči na neosporne dokaze nedostatka terorističke pretnje koja dolazi od Islamske Republike. Šta više, Vašington danas mora da pokuša da sa Teheranom zaključi alijansu protiv džihadista Islamske Države u Iraku i Siriji. Međutim, kako bi se suprotstavili iranskom uticaju Amerikanci su u Jemenu stali na stranu te iste terorističke snage. Dovođenje svoje spoljne politike do apsurda postalo je tradicija američkih političara.
Saudijska Arabija tvrdi da se vazdušna operacija vodi na molbu svrgnute vlade sunita. I Vašington kaže isto to. Moskva je pozvala na momentalni prekid krvoprolića u Jemenu i prekorela je SAD zbog toga što ne vide sličnost između jemenske i ukrajinske krize. Pošto su podržale predsednika Jemena koji je pobegao a nisu podržale bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča, SAD su delovale duplim standardom, jer je i jednu i drugu situaciju trebalo regulisati preko pregovora, smatra Sergej Lavrov, ministar za inostrane poslove Rusije. A zakasnela reakcija Bele kuće na to što su u Sani na vlast došli šiiti ukazuje na antiiranske motive američkog odlučivanja da se započne agresija protiv Jemena.
Barak Obama je izabran za drugi period vlasti uz zadatak da ojača spoljnopolitičke pozicije Amerike, posebno u islamskom svetu, i tako da uđe u istoriju. U tom smislu glavni projekat Obame na Bliskom Istoku je zatvaranje iranskog nuklearnog dosijea, a ukoliko se uspe, i normalizacija odnosa sa Teheranom. Ni jedan američki predsednik u poslednjih 35 godina, još od vremena DŽimija Kartera nije uspeo da reši taj zadatak. Teško da će ga rešiti i Obama. I ne radi se samo o iranskom neprihvatanju ili o posebnoj poziciji američkog kongresa koji na putu ka nuklearnom sporazumu sa Teheranom pravi procesualne teškoće.
U osnovi rešenja o ratu sa Jemenom leži ubeđenje američkog establišmenta da ne sme da se dozvoli da Teheran dobije glavnu ulogu u regionu. Rata protiv jemenskih šiita, bliskih Iranu, kako je Vašington zamislio, treba Iranu da pokaže da on nema dovoljno snage da prevlada na Bliskom Istoku. Sa izborom onoga, ko će rešavati taj zadatak, Amerikanci ovog puta nisu imali problema. Kako se ispostavilo, među Arapima Iranci imaju mnogo više neprijatelja nego prijatelja. Za Saudijce glavni cilj predstavlja da se Iranu ne dozvoli da zauzme njihovo mesto. Egipat nikad nije podržavao iransku islamsku revoluciju i prema Iranu se nikada nije ponašao prijateljski. Susedne države u Persijskom zalivu se po tradiciji pribojavaju snage Persijanaca i kriju se iza saudijskih leđa. Maroko i Jordan su se pridružili tom ratu, kako izgleda, da bi „pravili društvo“ , a takođe i da svojim odbijanjem ne naljute Vašington. Na Samitu Arapa koji je održan u Egiptu postignut je dogovor da se formiraju zajedničke oružane snage. Generalnom sekretaru Lige Arapskih Država je poručeno da u toku meseca obavi sastanak sa vojnim predstavnicima država – članica radi formiranja udruženih vojnih grupacija. Takva konsolidovana rešenja Arapi nisu preduzimali čak ni u vreme rata s Izraelom.
Na strani Arapa, protiv Irana, našla se i Turska. Predsednik Redžep Erdogan je izjavio da je Teheran dužan da preispita svoj prilaz krizama koje su se pojavile u Siriji, Iraku i Jemenu. Po njegovim rečima Iranci bi morali da napuste nabrojane zemlje. „Ono što se dešava u Jemenu, Siriji i Iraku predstavlja pokušaj Irana da dominira u regionu, koristeći za to nesuglasice između šiita i sunita, što je nedozvoljivo“ – smatra Erdogan. Reči turskog predsednika su u Iranu izazvale buru negodovanja. Predsednik komiteta za nacionalnu bezbednost i politiku sa inostranstvom iranskog parlamenta, Mansur Hakikatpur, zatražio je da se Erdoganova poseta Teheranu, koja je bila planirana za najskorije vreme, odloži. Događaji u Jemenu mogu da postanu ozbiljan povod za krizu u odnosima Irana sa nearapskim susedima. Pakistan se već pridružio operaciji arapske koalicije i uz obećanje pune podrške Saudijskoj Arabiji u njenom ratu sa šiitima Jemena.
Vojna operacija u Jemenu je dobila naziv „Oluja odlučnosti“ (Storm Determination). Očigledno je da je ceo region ozbiljno zahvaćen olujom. Trenutak za početak rata nije izabran slučajno. Iran je na pragu zatvaranja svog nuklearnog dosijea, jer su pregovori sa šestorkom uspešno završeni. Iranski suparnici u regionu su shvatili da konfrontacija Teherana sa Zapadom može da se završi vrlo brzo. U stvarnu opasnost od toga, da Iran može da dođe do atomske bombe je verovao malo ko, iransku pretnju su merili ne brojem centrifuga, već brojem zemalja na koje je Teheran pravio jak uticaj. Diplomatsko rešenje iranskog nuklearnog problema menja kompletnu geopolitičku situaciju na Bliskom Istoku. A Jemen nije uopšte periferna karika u regionalnoj bezbednosti.
Zemlja se sa jedne strane nalazi duž glavnog morskog puta iz Evrope u Aziju, a sa druge – uz trgovinske puteve Crvenog mora. U oba pravca svakog dana se prevoze milioni barela nafte: kroz Suecki kanal u Sredozemno more, a iz saudijskih rafinerija na azijska tržišta. Zaliv Bab-el-Mandeb predstavlja jedno od onih mesta koje je vlada SAD postavila u spisak sedam strateški uskih mesta za svetski transport nafte tankerima. Iran već po geografskom položaju kontroliše Ormuski moreuz koji je od ništa manjeg strateškog značaja. Prigovori zbog osnivanja države koju će voditi šiitsko rukovodstvo (u Jemenu) u mnogom se posmatra sa pozicija energetske bezbednosti Zapada. Onaj ko bude kontrolisao Jemen može da zatvori put tankerima iz Persijskog zaliva u Suecki kanal i da tako Evropu ostavi bez nafte. Flota Saudijske Arabije je opkolila jemenske luke, i Rijad bi želeo da dugo ostane tu.
Rat u Jemenu predstavlja izazov za Teheran, pokušaj da se on isprovocira da odgovori vojnim merama. Mora da se prizna da Iran zaista nije čekao da se završi politička kriza u Jemenu već je prešao na sređivanje međudržavnih odnosa sa režimom huta, i de-fakto priznao prelazak vlasti u njihove ruke. Kako pokazuje reakcija susednih država Iranci su malo sa tim požurili.
Nikolaj Bobkin
Fond strateške kulture
