Ima tome, biće, dve i po godine, otkada sam ono, tri utorka uzastopno, dozlogrđivao, čitaocima „Danasa“ jednim te istim pitanjem: Zašto se niko iz vrha ondašnje (i sadašnje) vlasti nije „zahvalio“ bivšem nemačkom veleposlaniku u Beogradu, Ditmanu, na njegovoj, „najprijateljskijoj“ (uz licemerno „razumevanje“ za Srbe) komparaciji nemačke i srpske, takoreći „bratske“, uloge „u genocidima“ tokom 20. veka?
S obzirom na, više nego paternalistički odnos, demohrišćana Angele Merkel prema naprednjacima našega Vrhovnika (eks Kancelara), došlo mi je da isto pitanje ponovim i u četvrtak, kada su Vrhovnikovi videlisti, Republičkoj izbornoj komisiji (RIK) predali svoju listu pod nazivom „Aleksandar Vučić – za našu decu“. Nešto u vezi s tim – i dalje naivno verujući da RIK ne može da proglasi izbornu listu koja u imenu implicira zloupotrebu dece u političke svrhe – napisao sam u tekstu „A deca puna mašte, (naša) deca su ukras Es-en-esa“ (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6.3.2020).
Stvarno, hoće li ovaj nekadašnji, proklamativni rusofil, osvedočeni germanofob i evromrzitelj, dakle naš „mladić koga desetoro njih opanjkava u mračnoj sobi“ – sada, kada je veberovski obnevideo od nemačkoljublja, konačno ukapirati da se ne jede baš sve što dolazi iz Berlina?
Ako su mu, kao besplatni „know – how“, ovu najnoviju političku kosku uvalili Nemci (a ne onaj ingeniozni Asaf s Bebom u naručju), neka se srame za sve pare i oni, ali i oni koji Vrhovnika nisu (ako nisu) uputili u celu stvar!
Jer, prošle godine se čak i jedan od direktora „Folksvagena“, ponosa Hitlerove automobilske industrije koji je i osnovan po Firerovoj zamisli da svaka nemačka porodica (sa propisanih, najmanje, dvoje dece!) dobije svoj prvi automobil, izvinio zbog „nezgrapno“ upotrebljenog slogana „Ebit macht frei“, jer previše asocira na onaj natpis sa ulaza u Aušvic, „Arbeit macht frei“ („Rad oslobađa“). Iako ovo „Ebit“ jeste, zapravo, akronim od „earnings before interest and taxes“ („zarade pre kamata i taksi“), čelnici Hitlerovog čeda iz Volfsburga (osnovan 1937) ne zaboravljaju na svoju sramotnu istoriju iz Drugog svetskog rata, kada su proizvodili vozila za nacističku vojsku, uz robovski rad više od 15.000 logoraša iz koncentracionih logora.
Ali, ljudi moji, ovdašnji napredni stratezi političkog marketinga i ostali mu „dobronamernici“ i poltroni, izgleda, ne smeju čak ni da saopšte našemu Vrhovniku da su nacisti slogan „Unseren Kindern – die Zukunft durch Adolf Hitler“ upotrebljavali u izbornoj kampanji još 1936. i da se on prevodi kao „Naša deca – budućnost kroz (preko; uz pomoć) Hitlera“!
Baš na današnji dan počele su devetomartovske demonstracije 1991, sa kojih sam izveštavao za, tada slobodnu, „Borbu“. Nakon nekoliko dana, „Borba“ je, u danu SPS-ovog kontramitinga, objavila i onaj legendarni naslov koji upućuje na prvi beskrupulozan pokušaj zloupotrebe roditeljskih osećanja od strane partije pokojnog Miloševića. Dakle: „Roditelji na Ušću – deca na Terazijama“!
I drug Tito je, prenapadno, pred kamerama i blicevima, voleo decu, a i deca, jelte, druga Tita, pa su mu diljem SFRJ nosili lokalne štafete koje su se sve slivale u jednu jedinu – Štafetu mladosti koja mu je, svakog 25. maja, uručivana na Stadionu JNA.
No, vratimo se „budućnosti naše“, tj. nemačke dece. Herman Gering je, jula 1934, u svom govoru pred Gradskom većnicom u Berlinu, trasirao budući put nemačkog naroda: „Svi mi, od najprostijeg pripadnika SA (Šturmabtajlung, nem. Sturmabteilung, SA; paravojna formacija, „jurišni odred“ Nacional-socijalističke nemačke radničke partije) do predsednika vlade, potičemo od Adolfa Hitlera i postojimo zahvaljujući Adolfu Hitleru!“
Bukvalno na dan smrti predsednika Nemačke Paula fon Hindenburga, početkom avgusta iste te godine, kancelar Hitler je potpuno ukinuo mesto predsednika i promenio vojnu zakletvu, proglašavajući se tako za „vođu nemačkog Rajha i naroda“ i za vrhovnog komandanta oružanih snaga, a naravno da je ostao i predsednik Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke. Već za dve nedelje organizovao je i oktroisani referendum na kome je, pod sloganom „Hitler za Nemačku – cela Nemačka za Hitlera“, formalno i legitimisao i legalizovao taj državni udar da bi, već do kraja 1938, kako je to zapisao Sebastijan Hafner, „90 odsto Nemaca bili vernici u Firera“!
U kampanji za izborni plebiscit, 1938, kojim je trebalo da se verifikuje „anšlus“ Austrije Velikoj Nemačkoj, Hitler je nazvan „oruđem proviđenja“, uz starozavetsku pretnju: „Osušila se ruka koja napiše „ne“!’
Nemački socijaldemokrati u egzilu smatrali su da je Hitler dobio skoro aklamativnu podršku Nemaca zato što je „otvorio nova radna mesta, stvorio privredno čudo, stvorio red i učinio Nemačku jakom, ali i nikada nije prestao da eksploatiše poniženje Nemačke u porazu 1918“.
U svojim kolumnama, već sam citirao neke od Hitlerovih govora iz kojih se vidi da je i on, ubrzo, duboko inficiran virusom samoproviđenja. Recimo, u govoru pred Rajhstagom, 28. aprila 1939, on već iskreno veruje da je za sve što je (valjda, pozitivno) postignuto u Nemačkoj zaslužan, samo i jedino, on: „Mojim vlastitim naporima… savladao sam haos i vratio red u Nemačkoj, jako povećao proizvodnju u svim oblastima nacionalne privrede… Uspeo sam da obezbedim nove poslove za sedam miliona nezaposlenih čije su nam nevolje tako dirale srca… Ne samo da sam politički ujedinio nemačku naciju, već sam je, takođe, i ponovo vojno naoružao, i pokušao sam da, stranicu po stranicu, likvidiram ugovor (Versajski mirovni) čijih 448 članova sadrže najgore nasilje – toliko grozno da se nikada nije od nekog naroda očekivalo da se potčini tako nečemu… Vratio sam Rajhu pokrajine koje su nam otete 1919. godine; vratio sam u otadžbinu milione nesrećnih i proteranih Nemaca; obnovio sam hiljadu godina staro istorijsko jedinstvo nemačkog životnog prostora; i pokušao sam da ostvarim sve to bez prolivanja krvi i nanošenja ratne patnje bilo mom, bilo drugim narodima. Ostvario sam sve ovo, iako sam, pre samo 21 godinu, bio nepoznati radnik i vojnik svoj naroda… Ostvario sam sve to zahvaljujući sopstvenim naporima…“ Jan Keršou je, u hamburškom „Špiglu“ (Spiegel, 30.1.2008), pisao da je, sa jačanjem kulta, i sam Firer, negde od 1935, postao sve netrpeljiviji i prema najblažoj kritici.
Jedna od važnijih premisa Hitlerove propagande, kojom je komandovao dr Jozef Gebels, zasnivala se na tome da velike mase nekog naroda lakše mogu da postanu žrtve velike nego male laži, zbog čega je propagandna mreža njegove partije obuhvatala 40 regionalnih oblasti, podeljenih na desetine županija, koje su se dalje delile u skoro 20 hiljada lokalnih grupa, a one, pak, na ćelije koje su se sastojale od četiri do osam blokova stambenih zgrada, s tim da je svaki blok imao najmanje 40 domaćinstava! Koliko je to bila perfektno organizovana propaganda, pokazuje činjenica da je u znamenitom filmu „Trijumf volje“, Leni Rifenštal, koji je ona snimala od 5. do 10. septembra 1934, za vreme velikog partijskog kongresa u Nirnbergu, učestvovalo čak 350.000 Nirnberžana, a računajući i sve učesnike kongresa i goste tog grada, i svih 770.000 ljudi! (Za one koji traže nasilne komparacije i tamo gde ih nema, film započinje kadrovima oblaka iznad Nirnberga, Firer kao da silazi sa neba, kao mesija, a onda prolazi kroz različite faze veličanja vođe i njegove ideologije: od učesnika koji se spremaju za otvaranje kongresa, preko lepota infrastrukture, okupljene mase, „Hitlerjugenda“ na vežbalištu, Firerovog obraćanja mladima i masi, da bi vrhunac filma bio Hitlerov prolazak kroz ešalone od 150.000 pripadnika SS i SA postrojbi.)
Hitler je, u propagande svrhe, veoma često slikan sa decom i mladima. Tokom ranih godina Trećeg Rajha enormno je porastao broj roditelja koji su svojoj deci davali ime Adolf, iako je dekretom iz 1933, sugerisano lokalnim vlastima da obeshrabre ovakvu praksu kako bi se zaštitilo Firerovo ime. Već 1934, štampana je, u ogromnom tiražu, knjiga fotografija „Hitler okružen omladinom“.
A onda je ludilo dobilo nezaustavljive razmere.
Godinu dana pre nego što će naci-propaganda nemačkim roditeljim Hitlera ponuditi kao „savršenog Sveroditelja svoj nemačkoj deci“ („Unseren Kindern – die Zukunft durch Adolf Hitler!“), Nemačka je bila prelepljena slikama Firera okruženog decom dekorisanom kukastim krstovima, i edukativnim plakatima na kojima je pisalo: „Kinder, was wißt Ihr vom Führer?“ (Deco, šta znate o Vođi?).
