Ko još veruje Vučiću

Aleksandru Vučiću teško je verovati bilo šta. Tri godine na vlasti proveo je prilično komotno izgovarajući neistine. Setimo se samo fabrike čipova i Mubadale, jeftinih stanova, obećanja datih penzionerima, tvrdnji da struja neće poskupeti, da će se ukinuti pretplata za Javni servis… I tako u nedogled.
Shodno tome, teško se može objasniti kako neko može da poveruje da je Evropska unija zaista cilj aktuelnog premijera?
Ili – da će ministre smenjivati ukoliko ne budu radili dobro?
Kako je moguće da neko veruje u mit o borbi protiv korupcije?
Ima li osobe koja smatra da Vučić ne laže kad kaže da mu nije stalo do fotelje, da je za pomirenje sa susedima, dok se zaoštravaju odnosi do te mere da je šibica dovoljna da se raspale sukobi sa svima?
Upravo zato – teško je verovati Vučiću čak i onda kada (možda) kaže istinu.
Da li će zaista biti novih izbora na svim nivoima? Teško je reći, jer se ne zna kada se premijer konačno odlučio da kaže istinu.
Kome su potrebni novi izbori? Da li je vlada nestabilna i zašto? Postoje li razlozi vezani za sudbinu naše zemlje zbog kojih je potrebno ponovo izaći na birališta ili je samo reč o veštačkom produžavanju mandata?
Aleksandar Vučić se toliko uživeo u kampanju i brojanje glasova da tri godine, bez prestanka, meri rejting stranke. U tu svrhu ukinuo je dijalog sa oponentima u potpunosti. Izbegavao je i odlazak u Skupštinu, iako je bio dužan da odgovara na pitanja poslanika. A odrastao je na jeftinoj i prosečnoj hrani skupštinskog restorana i bio među najglasnijim kritičarima vlasti između dva obroka. Drugima tu šansu nije pružio. Ne da jedu lošu hranu, već da kritikuju vlast.
Neki tvrde da Vučić pominje izbore kako bi „pročistio“ svoju većinu u skupštini od kadrova bliskih Tomislavu Nikoliću.
Zaista je teško verovati i u taj scenario.
Ta igra sukoba između Nikolića i Vučića predugo traje da bi bila istinita. I u toj igri se broje glasovi. Evropejac i nacionalista u političkom duetu zadržavaju glasove onih birača nezadovoljnih predsednikom ili premijerom.
Moguć sukob se zaista može dogoditi, ali samo oko ličnih interesa.
O ideološkim razlikama smešno je govoriti, kad su to isti oni ljudi koji su, zarad vlasti, zaboravili na Veliku Srbiju i Šešelja. Na koliko dugo, ne znamo.
Naravno da će Srpska napredna stranka pobediti na izborima, ukoliko do njih zaista i dođe. Zato što Vučić zna da će mu pobedu doneti slab odziv birača, koje je teško ubediti da njihov glas nešto znači. A i nekako mu je, ukupno gledajući, brzo prošao taj jedan mandat, pa bi rado sebe sada obezbedio barem do 2020. godine, do kada bi, ako izbora bude, ostao premijer.
Vučiću je jasno i to da ne bi dobio izbore kada bi čekao kraj ovog mandata.
Do tada bi morao da se odrekne ili Kosova ili Evropske unije, pa i da bira između Rusije ili prijatelja sa Zapada. Sa jasnom politikom izgubio bi barem polovinu glasačkog tela. Ukoliko obezbedi sebi vlast do, čitaj pažljivo, 2020. godine, lako će napraviti zaokret ka staroj politici, što obično čine balkanski političari kada gube glasače, a što neminovno sledi.
Jedini je, dakle, problem, ko još veruje Vučiću da bilo šta radi u interesu naroda koji zastupa? Ko veruje, nakon toliko izgovorenih neistina, da je Srpska napredna stranka ta koja sprovodi reforme? Nema ih puno, ali će izaći na vanredne republičke izbore, ukoliko ih bude.
Zato gledajte u budućnost, da se ne sastanemo vi i ja sa Vučićem radikalom na čelu Srbije.

Nataša Mijatović

Kolumnista