Ko koga nije ostavio živog

Lični stav visokog državnog činovnika

Kaže ministar Ivica Dačić, barem tako piše u beogradskom Kuriru od 16. maja 2015. godine, da su četnici Draže Mihailovića “naneli mnogo zla” i njegovoj porodici i celoj Srbiji, da su mu zaklali ujaka i da je, čim je postao predsednik Vlade Republike Srbije, skinuo Nedićevu sliku ne bi li time, kako mu se moglo učiniti, izbrisao jedan delić srpske istorije. (Ko zna, možda će neki budući Srbin na tome predsedničkom mestu poželeti da, zbog Dačićeve predsedničke i ministarske “kooperacije” s evropskim nalogodavcima, skine i njegovu sliku).

Nije ni čudo što je sve to i tako izgovorio, pošto se on još uvek drži podrug veka starih uputstava nemačkih socijalista svojim srpskim sledbenicima i poslušnicima da se “u ime internacionalizma i opštečovečanske pravde” moraju odreći nacionalizma i patriotizma. Da se makar na trenutak dosetio da su svi njihovi “učitelji” (i njegovi, dakako) bili nacionalisti, naročito nemački, bilo bi mu jasno zbog čega je Jaša Tomić svoj razlaz sa socijalizmom obrazložio jednom jednostavnom porukom: “Brzo smo se otresli opsene i nismo više dozvolili da nas vode socijalisti drugih naroda”.

Ne ljuti se, čoveče

E, moj druže,

Ne treba se toliko žestiti, čak ni zbog ujaka.

Ako ti kažem da su partizani ubili trojicu mojih ujaka, čiji je otac a moj pobočni đed bio tada jedan od viđenijih Pipera (u današnjoj Crnoj Gori), to neće biti uteha ni tebi ni meni, makar se i ja i ti ponekad poštapali onom opštepoznatom “zbog mojega sina Nikole omrzla mi je i slava Svetoga Nikole”.

Ne dirati okupatora jer je jak

Ako ti kažem i da su partizani u Srbiji, tokom 1941. godine, umesto protiv nemačkog okupatora vodili rat protiv žandarmerijskih patrola i stanica po srpskim selima, protiv opštinskih nadleštava, protiv pošta i telegrafa, protiv poreskih službi i železničkih stanica, možda će to za tebe biti iznenađenje.

Možda ti nije poznato da je kao upečatljiv trag takve partizanske ratne “tehnologije” ostala naredba Vrhovne partizanske komande (Strogo Pov. broj 39. od 27. decembra 1941), koju je svim partizanskim komandantima i političkim komesarima na položajima uputio Arso Jovanović, načelnik Štaba iste te Komande, potonji general­lajtnant.

U naredbi je nedvosmisleno istaknuto da je “ličnost Draže Mihailovića i njegov oštri duh jasno uvideo pravo stanje stvari i znao je jasno i razgovetno da prikaže jugoslovenskim narodima pogotovo srpskom sa kim i u kom pravcu jugoslovenski partizani vode borbu. Pored ovoga njegova ličnost i hrabrost okupila je oko sebe sveukupni srpski narod i sve najbolje borce; zbog čega moral, pouzdanje i vera u pobedu slabe svakog dana kod naših borbenih jedinica, a tim pre što svi rezultati naših do sada vođenih borbi sa četnicima, zabeleženi su kod ove komande kao posve ravni nuli. Posledice ovakvih po našu stvar poražavajućih neuspeha, bez obzira na iznete činjenice, odnosno autoriteta Mihailovića, vođstvo ove komande u mnogim pravcima može sa pravom prigovarati partizanskim komandantima i pol(itičkim) komesarima, a naime: što se nisu do sada striktno pridržavali komunističke ideologije i da su se u dosadašnjim vojnim i političkim akcijama kao i u pravcu propagandističkom u svemu pokazivali kukavički i nesposobni svojih zadataka i položaja za koje su se za ove dane punih dvadeset godina spremali… “

Naredba vrhovne partizanske komande

“S toga, a pod pretnjom smrtne kazne, NAREĐUJEM:

1. Da se komandanti i pol. komesari, oficiri, podoficiri, kaplari i vojnici svih rodova imaju bezuslovno u buduće u svim pravcima pridržavati i pokoravati komunističkoj ideologiji.

2. Dražu Mihailovića i njegove vojne i političke saradnike treba što pre likvidirati (vidi naredbu ove Komande od 11. dec. 1941. g., pod strogo pov. broj 14).

3. Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to interesi budu zahtevali. Snage okupatora su vrlo jake i svaka naša borba protiv okupatora unapred je osuđena na propast. (Bili su u pravu, jer i zvanični nemački podaci kazuju da je nemačka vojna sila u okršajima po Jugoslaviji od 1941. do 1945. godine imala manje od trideset hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika; zna li se to, mora se postaviti pitanje s kim su to partizani ratovali bezmalo četiri godine ­ IP).

4. Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo sa naše strane da se vodi ma kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome, da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno završnu fazu borbe za naše oslobođenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez, naša majka.

Živeo SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u tome: organizovati pokret i prikupiti snage protiv četnika. Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti.

5. Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnjev i reakcija protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da iz svojih područja i borbenih jedinica izaberu najpouzdanije i najhrabrije drugove kojima staviti u zadatak, da s vremena na vreme iz zaseda ubijaju po jednog ili više okupatorskih vojnika, kako bi okupator na osnovu toga preduzimao represalije protiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva. (Ovo kao “logistička podrška” nemačkoj naredbi da se za jednog poginulog nemačkog vojnika strelja sto Srba a za jednog ranjenog pedeset, što je, primera radi, oktobra 1941. zavilo Kragujevac u crno ­ IP).

6. Da komandanti i pol. komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama sa smrtnim kaznama za sva ona lica za koja bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i političke stvari. Za ovaj zadatak potrebno je da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema koje staviti na raspoloženje onim drugovima koji budu određivani za ova likvidiranja, s tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo, poharaju ga do gole kože, i pobiju ugledne domaćine, koji su naravno štetni po našu organizaciju. Svako u selu misliće da su to četnici i da čine po naređenju njihovog vođstva represalije.

7. Komandanti imaju bezuslovno da na svojim teritorijama spreče narodu, bez obzira na veroispovest, posećivanje crkava i manastira, a njihove sveštenike u koliko pojedinci ne bi ma iz kojih razloga želeli prići našoj borbi, odmah takvog likvidirati…

9. Da komandanti i polit. komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti, radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnih borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba neophodno likvidirati, pogotovu što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristio u propagandne svrhe protiv našeg pokreta…

Jednovremeno objavljujem, da je vođstvo ove komande dobilo obaveštenje od strane našeg druga Staljina… čak sve više skreće nam pažnju i jednovremeno preporučuje, da cilj naše borbe i propagande isključivo bude konstriusan protiv organizacije Mihailovićeve radi potpunog uništenja tog pokreta…

…Prijem ove naredbe s obzirom na gornji strogo pov. broj putem sigurnih kurira potvrditi, a komandanti po prijemu k znanju lično imaju da je zapale” (Spomenica Dinarske četničke divizije 1941­ 1945, Prva knjiga, Toronto/Kanada 1993, 198­203). Možda nisi čuo da su partizani po Bosni tokom “sedam ofanziva” satirali jedino Srbe, da su u proleće 1943 s Nemcima potpisali sporazum “o neuznemiravanju” dok se oni, partizani, na “onoj drugoj obali” Neretve ne obrčunaju sa četničkim jedinicama, da su Nemci poštovali sporazum i dopustili partizanima da pređu preko Neretve, prenesu oko 4.500 ranjenika i tamo razbiju 20.000 četnika. (Što su partizani, neposredno iza toga, na Sutjesci grdno stradali ­ stvar je nemačke vojne strategije).

Pretpostavljam da si čuo kako su komunisti tokom svih ratnih godina vrlo pažljivo “čuvali” Jasenovac, kako je odbijen predlog Nikole Demonje da se, u trenutku kada se znalo da se u logoru nalazilo svega 106 ustaških koljača, napadne logor i oslobode logoraši, kako je Nikoli Demonji “u potiljak objašnjeno” zbog čega to oslobađanje nije potrebno i kako je, da bi se stvar zabašurila, Nikola Demonja proglašen za narodnog heroja. (Od oko 1.200 narodnih heroja skoro 900 bili su Srbi a poveći broj njih ubijen je na sličan način, zbog “idejnih promašaja”).

Mogao si čuti, samo ako si hteo, da su komunisti, kao partizanski “lideri”, od oktobra 1943. do septembra 1944. godine koristili američku i englesku avijaciju za razaranje srpskih gradova, tako da je, primera radi, Niš razaran 15 puta, Beograd 11 (najžešće na Vaskrs 1944), Leskovac ­ ne zna se koliko puta, Kraljevo 6, Podgorica (s proleća 1945. godine i meni se dalo da vidim ostatke onoga što se do rata nazivalo Podgorica), Zemun i Alibunar po 4, Novi Sad 3, Smederevo, Nikšić, Ćuprija i Popovac po dva puta a bombardovanjem su bili “počašćeni” i Sremska Mitrovica, Ruma, Veliki Bečkerek, Kruševac, Peć, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Velika Plana, Bijelo Polje,Sjenica, Kuršumlija, Prokuplje, Vučje, Lebane, Grdelica, Podujevo, Raška, Stalać, Mitrovica,Priština, Novi Pazar, Cetinje, Kolašin, Žabljak, Šavnik, Andrijevica, Gacko, Bileća…

Znam da nisi čuo jednu davnu emisiju Radio Bejruta na rumunskom jeziku “da su u mnogim engleskim avionima koji su sejali smrt po Beogradu bile jugoslovenske posade koje je Tito 1944. godine uputio na obuku u angloameričke baze smeštene na jugu Italije”, isto kao što možeš pretpostaviti da su samo takve posade mogle na bombama, na srpskom jeziku, ispisivati čestitke “Srećan Uskrs”.

Možda ti je poznato da je pokojni Tito, oktobra 1944. godine, po ulasku u Beograd, izjavio da “Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti” i da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori”, da je pokojni Đido rekao da “Srbiji nije pušteno dovoljno krvi”, da je pokojni Krcun zapretio Srbiji ocenom da je Srba “premnogo ostalo u životu, ali imamo vremena da tu grešku ispravimo”, zbog čega je samo u Beogradu, po najblažim procenama, prvih dana po proterivanju Nemaca od života “oslobođeno” najmanje 30.000 Srba (drugde i mnogo više), da je “u tom smislu” zamišljeno i stratište nazvano Sremski front (u partizanskoj terminologiji “jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najslavnijih bojišta u NOB protiv okupatora”), na kome je, prema nalazu istoričara Novice Vojinovića, poginulo, ranjeno i nestalo oko 180.000 mlađanih Srba (najvećim delom iz krajeva južno od Save i Dunava), skoro dece, uglavnom bez ikakvog vojničkog iskustva; nije im ni bilo potrebno vojničko iskustvo, pošto su mnogi “upotrebljeni” da, umesto ovaca, “prošetaju” kroz minska polja. Vojne komande nisu o tim žrtvama ni pravile statistiku jer su se one uklapale u već pomenute zvanične partijske stavove da “Srbiji nije pušteno dovoljno krvi” i da je to partijskim ideolozima, onima koji su, po ulasku u Srbiju, sebe proizveli u okupatore, bila prilika da na “popravnom ispitu” isprave dotadašnje greške.

Da je bilo baš tako svedoči nam i Vojna enciklopedija (knjiga 9 Sparta­Tirana, drugo izdanje, Beograd 1975, 113) koja ljudske gubitke 1. armije, kao nevažne, utvrđuje na “oko 1400 poginulih, 4500 ranjenih i oko 70 nestalih”, dok su materijalni dobici u proboju, kao važni, ustanovljeni u komad: “uništeno 2 tenka, 4 topa i 14 kamiona, a zaplenjeno 48 topova, 3 tenka, 207 minobacača, 226 mitraljeza, 2127 pušaka, 168 automata, 45 kamiona, 12 motocikala i 11 radio­stanica”.

A možda naslućuješ da su navedene ljudske žrtve tek kap u moru prolivene srpske krvi tokom rata 1941­1945 (ostale žrtve ostalih “zbratimljenih naroda i narodnosti” mogu se smatrati tek “kolateralnom štetom” istoga tog rata), ali i neposredno posle njega, kada je pokojni Tito, trgujući sa svojim engleskim prijateljima, “udesio” da po Sloveniji, oko Zidanoga Mosta, na Pohorju, u Kočevskom rogu, u tenkovskim tranšejama oko Dravograda… bude pobijeno mnogo hiljada srpskih izbeglica. (Dok sam pre skoro pedeset godina planinario po tim krajevima, mogao sam čuti od domaćeg stanovništva da je “po šumama i gorama naše zemlje ponosne” još 1952. godine trajao “lov” na izbeglice iz Crne Gore koji su uspeli da se provuku kroz partizanske obruče i strknu u šumu).

I, sada, reci ti meni da li ima smisla da sa tim ciframa i sa tim partizanskim “podvizima” ja upoređujem žrtvu moje trojice ujaka ili ti žrtvu svoga jednog ujaka, bez obzira na to ko ih je i sa kakvim namerama pobio.

Na kraju, tvoje je, kao važnog ministra u postojećoj vlasti, da braniš delovanje jedne od triju najvažnijih poluga iste te vlasti u Srbiji a ne da joj potkopavaš temelje.Misliš li ti uopšte na one koji od jedne obećavajuće sudske odluke očekuju ako ne trenutno (i konačno) izmirenje a ono manje ili više krhko primirje, primirje na neodređeno dugu stazu, makar dok ne promene svetom oni čija se misao uporno kreće jednom te istom vijugom i koji, stoga, pobednički, još uvek misle da su samo oni u pravu.

Ilija Petrović

Vaseljenska.com