Nova afera prisluškivanja potresa Srbiju. Ovaj put najverovatnije izmišljena i plasirana u predizborne svrhe. Bojan Pajtić maše transkriptima presretnutog razgovora do kojeg je došao na tajanstven način i aferu proglašava novim Votergejtom. Zato što je i ovde ista stvar u pitanju – prisluškuje se najveća opoziciona stranka u predizbornoj kampanji, koja nije objavljena, ali je praktično počela. Bezbednosna mašinerija je navodno opet zloupotrebljena za međustranačke obračune. Koristi se poznata srpska fobija jer i nema Srbina koji nije ljut što ga svakodnevno prisluškuju – iako to, naravno, nema veze ni sa istinom ni sa zdravim razumom.
Afere prisluškivanja su uvek bile zgodne za političku diskreditaciju rukovodeće garniture i podrivanje njihove vlasti jer prisluškivanje redovno asocira na totalitarni režim. U žaru međustranačkog obračuna ne vodi se računa o posledicama i koliko će takve afere poremetiti normalan rad službi bezbednosti. Afere prisluškivanja na ovim prostorima su tradicija još od vremena navodnog prisluškivanja Tita i Brionske konferencije na kojij je eliminisan najpopularniji srpski političar u to vreme – Aleksandar Ranković. I pored decenijskih istraga i izučavanja, nikada nije utvrđeno da li je prisluškivanja stvarno bilo ili je u pitanju podmetanje u nadmetanju čiji će političari iz bivših republika biti bliže Titu.
Neke afere ovog tipa su se odigrale u zatvorenom krugu institucija jer su tretirane kao strogo poverljive informacije, tako da nisu doživele kritičku analizu javnosti. Odluku da li je zakon prekršen, donosio je jedan čovek.
STVARANjE AFERA
Na primer, svojevremeno sam napustio vojnu službu bezbednosti upravo zbog nezakonitog prisluškivanja i nezakonitog korištenja nekih drugih tajnih metoda rada službe bezbednosti. Vojna služba bezbednosti prisluškivala je samu sebe. Uprava bezbednosti Generalštaba prisluškivala je Odeljenje bezbednosti Ratnog vazduhoplovstva i PVO. Ne samo da to nije dozvoljeno nego u novijoj istoriji nije ni poznato da neka služba operativno sagledava samu sebe, gde praktično postoji posebna tajna služba u samoj službi bezbednosti. Tako se radilo samo u zloglasnoj Čeki neposredno posle Oktobarske revolucije (ČK – Črezvičajnaja komisija). Međutim tada, 1994. godine, u vojnoj službi bezbednosti vrbovani su saradnici među samim oficirima bezbednosti i usmeravani da sagledavaju pripadnike službe – naravno, paralelno sa prisluškivanjem. Šef vojne službe bezbednosti u to vreme bio je general Aleksandar Dimitrijević, koji je danas ugledan i respektivan stručnjak u oblasti bezbednosti i šef Međunarodnog instituta za bezbednost u Beogradu. O toj aferi prisluškivanja sigurno i danas postoji prašnjava dokumentacija u nekim vojnim kasama, ali nikada ništa u vezi sa tim nije preduzeto. Spor je rešio tadašnji načelnik Generalštaba general Momčilo Perišić, za koga tada nismo znali da je i sam uveliko sporan. Presudio je u korist Uprave bezbednosti, kojoj je verovatno dao odobrenje da nezakonito prisluškuje, vrbuje oficire bezbednosti i usmerava ih da sagledavaju svoje kolege. I šta je tada mogao da uradi normalan čovek, kakvim se smatram, nego da napusti i službu bezbednosti i JNA. Ali to su bila „kaubojska vremena“, danas je sigurno sve drugačije, i nema ozbiljnih pokazatelja da sadašnje službe bezbednosti rade nezakonito.
Od 2012. do 2014. godine Srbiju je drmalo više afera prisluškivanja najviših državnih funkcionera: predsednika Srbije, predsednika Vlade Srbije, predsednika Skupštine Srbije, da one manje značajne ne pominjemo. Tokom 2012. godine u Vladi Srbije vladala je prava panika zbog izjava da se ličnosti u vladi prisluškuju, tako da su funkcioneri i službenici čak izbegavali da koriste mobilne telefone. Ivica Dačić, kao premijer i ministar unutrašnjih poslova, tvrdio je da to što je neko tražio listing njegovog telefona ukazuje na istu stvar? U 2013. godini je sam predsenik Srbije Tomislav Nikolić aktivirao aferu da ga neko prisluškuje. Direktor vladine kancelarije nije to demantovao nego je izjavio da je zakazao segment vojne službe koji vrši kontraobaveštajnu zaštitu. Prošle godine, 2014. ponovo je aktuelizovana afera prisluškivanja najviših državnih funkcionera jer su otkriveni prislušni uređaji u prostorijama hotela Kraun plaza, gde je predsednik vlade Aleksandar Vučić planirao da razgovara sa predstavnicima Trilaterarne komisije. I sam ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji trenutno, zajedno sa šefom BIA, daje izjave da Pajtić nije prisluškivan i da je to nemoguće uraditi sa današnjom tehnikom, a da ne ostanu elektronski tragovi, svojevremeno, dok je bio predsednik Skupštine Srbije, tvrdio je da ga prisluškuju. Naravno da sve to doprinosi nesigurnosti i nestabilnosti u zemlji, pogotovo što afere redovno ostaju nerazjašnjene.
GLUPOST BEOGRADSKOG CENTRA
Najbombastičnije podatke o prisluškivanju u Srbiji izneo je Beogradski centar za bezbednosnu politiku – kao nezavisni istraživački centar. Hladno je izneo u javnost da je 2012. godine u Srbiji prisluškivano od 800.000 do milion ljudi. Pa ko ne veruje neka proveri. Ali nije to samo naš fenomen. Ove godine lider opozicionog Demokratskog saveza Makedonije Zoran Zaev objavio je dokaze o prisluškivanju 20.000 makedonskih građana. Tako je dobar deo Srba opterećen time da baš njega prisluškuju. Često možete čuti opasku: „Nešto mi krči telefon, sigurno me prisluškuju“, ali to je već u domenu fobije.
Moderna tehnologija danas stvarno omogućava masovno prisluškivanje građana, što nesumnjivo rade vodeće zemlje Zapada u strahu od terorizma. Naravno da takvu masovnost ne mogu postići ljudi – operativci, nego računari selekcijom razgovora u kojima se pominju zadate karakteristične reči, kao, na primer, „bomba“, „eksploziv“, „eksplozija“, „puška“ itd. Ova metoda podrazumeva krajnju neopreznost terorista da o svojim akcijama otvoreno razgovaraju telefonom, što se sve manje događa jer je i njima ova tehnologija poznata. Naravno da se sve to može zloupotrebiti korekcijom zadatih reči koje će izdvojiti razgovore sasvim druge vrste. Nije baš jasno koliko se to može tretirati kao prisluškivanje neke ličnosti jer niko nije određen poimenično. Praktično čovek sam sebe selektuje upotrebom nekih reči koje računari registruju. Zakonska regulativa ne tretira ova masovna i nasumična prisluškivanja, pa je stoga otvorena mogućnost zloupotrebe. Do sada su masovna neselektivna prisluškivanja primenjivali u svojoj zemlji, ali u zadnje vreme procurele su informacije o tajnim akcijama ovog tipa u inostranstvu.
ODLAZAK U DRUGU KRAJNOST
Druga krajnost jeste da se prisluškivanje tretira kao nepoželjna i nepotrebna metoda rada službe bezbednosti.
Ipak, bliže je istini da se u Srbiji nakon uspostavljanja demokratije išlo u drugu krajnost i da službe bezbednosti nisu prisluškivale u meri kako je to zahtevala bezbednosna situacija, a to znači da nisu radile svoj posao. Prisluškivanje telefona je najprostiji i najlakši metod rada i primenjuje se u razjašnjavanju baš svakog iole ozbiljnijeg slučaja kriminala, terorizma ili špijunaže. Tako, ako se ova metoda ne primenjuje, znači da se ništa ozbiljno i ne radi. Doskoro, dozvola za tajno slušanje teško se dobijala i kada su stvarno postojali jaki razlozi i pouzdani podaci da je zakonski opravdana. Naravno da i takva gledišta i postupanja ugrožavaju Srbiju i mogu se isto tako smatrati nezakonitim postupcima (zbog nečinjenja) kao što je i nezakonito prisluškivanje.
Kod dobijanja dozvole suda za primenu tajnog slušanja, sve se svodi na nečiju procenu da li su u pitanju indicije, sumnja ili osnovana sumnja, a to je tako varljivo i relativno u toj početnoj fazi operativnog rada. Laici misle da se velika greška može napraviti samo davanjem odobrenje kada za to ne postoje dovoljno opravdani razlozi, ali nije tako. Još veća greška se može napraviti uskraćivanjem odobrenja ili cepidlačenjem i odugovlačenjem ako su u pitanju terorizam ili špijunaža. Tajne metode rada su alat službi bezbednosti. Ne možete hirurgu oduzeti skalpel i tražiti da nastavi operaciju.
A, da se išlo u drugu krajnost i pasivizaciju službi do apsurda u proteklim godinama, svakakao jeste. Cilj je bio da se potkreše njihova ofanzivnost i efikasnost pod parolom da su u prošlosti radile nezakonito. Čini se kao da je neko namerno stvarao slobodan prostor za vršljanje stranih obaveštajnih službi, čije delovanje se u Srbiji osećalo na svakom koraku. Jedno vreme su službe maltene morale dokazati nečiji neprijateljski rad da bi dobile odobrenje suda za primenu tajnog slušanja, a, kada bi takve dokaze imali, onda im takva dozvola ne bi ni trebala. Čule su se i neverovatne izjave nadležnih koji su mislili da izjavljuju nešto pozitivno i dobro: „Služba trenutno nikoga ne prisluškuje“? Pa zašto onda postoji? U eri vršljanja stranih službi naša služba ne prisluškuje nikoga!? Izlazile su u javnost i informacije da novi i skupi uređaji za prisluškivanje čame u podrumu van upotrebe. Pod neopravdanim pritiskom javnosti neko je odlučio da je tako najsigurnije jer niko ne može optužiti službu da preterano prisluškuje. Kao da broj lica prema kojima se primenjuje ova mera treba da zavisi od nečije volje, a ne od broja terorista, špijuna i teških kriminalaca. Građani Srbije treba da znaju da njihov interes nije da se ne prisluškuje, nego da se prisluškuje, ali zakonito, uz odobrenje suda. A to znači da svi oni koji nas na bilo koji način ugrožavaju kao pojedince ili kao državu moraju biti pod merama i pod budnim okom službi bezbednosti.
Ako neko misli da svaka primena tajnih metoda rada službi bezbednosti treba da rezultira razotkrivanjem kriminalca, teroriste ili špijuna, taj je u velikoj zabludi. Treba preko ruku prebaciti mnogo „jalovine“ da bi pronašli ono što tražite. Tako će se mnoga zakonita odobrenja na kraju rada pokazati kao nepotrebna i kao promašaj. Loše procene na osnovu loših početnih podataka rezultovaće gubitkom vremena. To svakako nije dobro, ali je neizbežno, kao u fudbalu, kada veliki broj puta idete u napad sa istim ciljem a samo ponekad postignete gol. Tako rade sve službe sveta i sve je to po zakonu. Jedini problem i jedina opasnost je nezakonita primena metoda rada, bez odobrenja suda, znači obična samovolja nekog pripadnika ili rukovodioca službe bezbednosti koju treba drastično sankcionisati. Motiv takvog pojedinca je redovno karijerizam skriven pod plaštom patriotizma.
Pogrešne procene pripadnika službe i organa suda kada traže ili izdaju dozvolu za primenu tajnog slušanja nisu veliki problem ako službe svoj posao obavljaju na visokom nivou kvaliteta, ozbiljno i studiozno. Ako su u stanju da poštuju osnovni princip rada službe, a to je tajnost. Onaj prema kome se jedno vreme primenjuje prisluškivanje neće to ni znati. Uvideće se greška i on nikada neće ni znati da je bio prisluškivan. Ako službe rade traljavo i nestručno i ako pošten i čestit čovek sazna da ga prisluškuju, onda to jeste veliki problem. Biće opravdano revoltiran, podići će veliku prašinu, izblamirati službu, alarmirati medije i ko zna šta sve ne. Nikada neće shvatiti da je u pitanju greška, niko neće moći da ga razuveri da i dalje nije predmet obrade i ostaće opterećen za sva vremena. Neprofesionalan rad je uzrok mnogih afera. Ako službe bezbednosti rade nezakonito, ako se zbog nečijeg političkog opredeljenja među rukovodiocima službe ili karijerizma koriste za međustranačke obračune, uvek će se u samoj službi naći dovoljno pravih profesionalaca koji će naći načina da upoznaju javnost. Zato mislim da su Votergejti u Srbiji prošlost.
KO SVE PRISLUŠKUJE U SRBIJI
Prisluškivanje u međustranačkom obračunu kako bi se preuzela ili očuvala vlast daje neslućene mogućnosti i zato ga se stranke u mladim demokratijama teško odriču. Poverljivi ljudi ili „krtice“ u službama bezbednosti su stranačkim vođama važni ne samo zbog nezakonite eksploatacije prisluškivanja nego i zbog sopstvene zaštite. Ipak, čini se da je u Srbiji na sceni sasvim druga opasnost kada je u pitanju prisluškivanje. Opasnost o kojoj se malo govori – strane obaveštajne službe.
Ozbiljno pitanje jeste ko sve u s Srbiji prisluškuje i koga? Mnoge obaveštajne službe su danas u stanju da potpuno nezakonito presreću razgovore u inostranstvu, gde ne mislim samo na najjače i tehnički najopremljenije. Spomenuću samo onu obaveštajnu službu koja je prvenstveno usmerena prema Srbiji, a to je Hrvatska izveštajna služba (HIS). Ona je nedavno javno demonstrirala sposobnost da presretne razgovor sudije u Međunarodnom arbitražnom sudu u Hagu i slovenačke zastupnice u ovom sudu. Ako može relativno mala i mlada hrvatska služba da presretne razgovor u Holandiji, Sloveniji ili drugde u Evropi, naravno da može i u Srbiji. Šta onda reći za: američke – CIA i DIA; za rusku SVR; englesku MI-6; nemačku BND; izraelski Mosad… Šta sve one mogu? Neprijatna je njihova mogućnost neselektivnog masovnog prisluškivanja ljudi, ali te metode su provaljene i nailaze na osudu u svim zemljama. Uostalom, ni rezultati im nisu očekivani. Prava opasnost je što su u stanju realizovati selektivna prisluškivanja konkretnih značajnih ličnosti i tipovanih lica koja nešto znače u srpskom društvu.
Normalno je da su neke službe tehnološki daleko ispred nas, neke su uvek i bile. Na primer, sećam se jednog velikog uspeha vojne kontraobaveštajne službe 80-tih godina, kada je otkriven i osuđen američki špijun koji se vodio pod kodnim imenom „Grizli“. Jedan od zadataka koji su mu dali bio je da ukrade i preda im poverljive vojne telefonske imenike. Tada se mislilo da Amerikance interesuje ko su ličnosti na komandnim mestima, ali danas sam potpuno siguran da su oni još tada mogli presretati telefonske razgovore širom sveta i da su im ustvari trebali brojevi telefona.
Dobro je poznato da se sva nova naučna otkrića najpre koriste u obaveštajne svrhe, pa tek nakon toga u komercijalne. Do tada drugi i ne znaju da ona postoje. Standardna greška u proceni stranih špijunskih namera jeste što se polazi od sopstvenih tehnoloških mogućnosi, što je donekle i normalno. Jer kako procenjivati nečije velike mogućnosti za koje samo znate da postoje i ništa više? Ipak je nešto moguće da bi se sprečila provala bezbednosnog sistema ako se u kontraobaveštajnoj zaštiti preduzme više nego što je potrebno u odnosu na mogućnosti sopstvene tehnologije.
AFERA PETERA PILCA
Da li su naše službe bezbednosti u stanju i da li su osposobljene i opremljene da otkriju i dokumentuju ovakvu vrstu vrhunske špijunaže imajući u vidu našu tehnološku inferiornost, to je pravo pitanje. Jer te obaveštajne službe su usmerene na ličnosti koje čuvaju srpske tajne i donose važne odluke, na njihovu kompromitaciju, ucenu, podmićivanje ili za šta se već opredele, jer su svakodnevnim slušanjem razgovora u prilici da do kraja izuče te ličnosti i njihove slabosti, ako ih imaju. Zato je kontraobaveštajna zaštita važnih ličnosti i službenika od strane naših kontraobaveštajnih službi neophodna jer sam čovek bez stručne pomoći ne može da se zaštiti, ma ko on bio. Kontraobaveštajna zaštita podrazumeva i edukaciju važnih ličnosti o stalnom napretku i novim mogućnostima stranih službi u pogledu prisluškivanja.
Da ovo nije prazna priča, ukazuje nova međunarodna afera prisluškivanja koju je pre nekoliko dana lansirao poslanik zelenih u austrijskom parlamentu Peter Pilc. On tvrdi da je američka obaveštajna agencija NSA, uz pomoć nemačke službe BND i Dojče telekoma, izvela široku tajnu operaciju prisluškivanja građana u većini evropskih zemalja, među kojima je i Srbija. Izjava Pilca je apsolutno uverljiva jer on iznosi niz proverljivih detalja kao i kodni naziv ove tajne operacije – „Eikonal“. Zvanično to je bila panevropska tajna operacija za otkrivanje terorista, ali već na početku afere se vidi da su akciju zloupotrebili kako bi saznali i druge poverljive stvari o građanima Evrope, pa i Srbije. Između ostalog, interesovali su ih i poverljivi podaci o pojedinim građanaima kao što su brojevi bankovnih računa, stanje na računima i ko zna šta sve ne.
Tako je savim moguće da je transkript presretnutog razgovora, za koji Pajtić tvrdi da je autentičan, mogla bez problema sačiniti i lansirati neka strana obaveštajna služba sa namerom da pravi pometnju i nesigurnost u Srbiji u cilju destabilizacije aktuelne vlasti. Moguće je da je Pajtić sve izmislio i lažirao, ali je isto tako moguće da mu je sve podmetnuto da izgleda kao delo srpske službe bezbednosti. Naravno da naši kontraobaveštajci ovim itekako moraju da se pozabave i verovatno neće moći mirno da spavaju dok ne utvrde ko je i kako presreo Pajtićev razgovor.
Doskoro, srpske službe bezbednosti bile su gurnute na sporedni kolosek, gde su radile ili sporedne stvari ili nisu radile ništa. Kontraobaveštajni rad takoreći nije ni postojao. Posledica toga nisu samo ukradeni poverljivi podaci i nesmetano podrivačko delovanje stranih službi nego nedostatak iskustva u radu pripadnika službi bezbednosti. Iskustvo se stiče samo u praktičnom radu na konkretnim slučajevima i akcijama, tako da, ako nema rada, nema ni iskustva. Taj nedostatak iskustva, koje jeste prava veština, rezultira promašajima u radu i proizvodi afere kada se krene u ozbiljniji kontraobaveštajni rad.
NEODGOVORNI POLITIČARI
Političari nisu sveta krava i nisu izuzeti od krivične odgovornosti niti za kriminal niti za obaveštajni rad za stranu obaveštajnu službu. Naravno da se i prema njima, kao i prema svakom drugom građaninu, može primeniti tajno slušanje ako postoji odobrenje suda. Neki od njih, bez zakonske osnove, umišljaju da su nedodirljivi i da im je sve dozvoljeno. Maltene da ne podležu nikakvoj odgovornosti u vezi sa podacima koji su im po funkciji povereni ili dostupni. Dugoročnim pogrešnim tretmanom poverljivih podataka neki političari i funkcioneri i ne shvataju njihov značaj i potrebu kontraobaveštajne zaštite.
Dopunski problem za službe bezbednosti jeste tehnološki napredak kao i odustajanje od klasičnog vrbovanja agenata i špijuna. Tehnološki napredak omogućava stranom špijunu ili agentu da bezbedno i bez velikog rizika komunicira, predaje informacije i prima instrukcije i zahteve od svojih mentora. A sud, naravno, traži upravo dokaze takve vrste, da se dokumentuje predaja podataka jer bez dokaza takve vrste niko ne može biti osuđen kao špijun. Naravno da je to izuzetno teško, pogotovo ako se komplikuje način dobijanja dozvole za tajno slušanje i ako se aferama remeti rad službi u situaciji kada smo za mnoge ionako tehnološki inferiorni.
Na primer, ruska kontraobaveštajna služba je 2006. godine otkrila nove mogućnosti britanske obaveštajne službe preko do tada neprimenjivane tehnologije u „elektronskom kamenu“. Primetili su da engleske diplomate redovno prilaze jednom te istom mestu u jednoj moskovskoj ulici. Posumnjali su, i na tom mestu pronašli kamen koji je bio lakši nego što bi bilo normalno. Rentgenski snimak je pokazao da je unutra remek delo savremene elektronike. Sa običnim personalnim računarom agenti su mogli na udaljenosti od dvadesetak metara od ovog kamena u roku od nekoliko sekundi da predaju špijunske izveštaje i prime nove instrukcije za dalji rad.
Prevazilaženje klasičnog „vrbovanja“ otežava dokumentovanje obaveštajnih dejstava zato što više takoreći nema pseudonima, kodnog naziva i klasičnih sastanaka sa saradnikom. Danas se to pretvara u obična druženja tako da sama primopredaja podataka više liči na neoprezan razgovor čoveka sa slabom bezbednosnom kulturom a predaja instrukcija nema formu klasičnog zahteva, nego sasvim običnog interesovanja i radoznalosti. A za obično druženje sa nekim sud neće dati dozvolu za primenu tajnog slušanja ma ko da je u pitanju.
IMA LI SRBIJA TAJNE?
Našim službama bezbednosti danas je najteže raditi ono što im je osnovna delatnost – kontraobaveštajni rad. Zbog decenijske pauze u kontraobaveštajnom radu i gubljenja elementarne bezbednosne kulture, u našoj zemlji je postalo sasvim normalno i uobičajeno da se stranom faktoru kaže i predoči baš sve, pa i ono što je stvarno poverljivo i od velikog bezbednosnog značaja za Srbiju. Stvoren je utisak da Srbija i nema tajni, da je sve transparentno i da tako ustvari pokazujemo svoje miroljubive namere i miroljubivu politiku. Naravno da nije tako, nego je samo izgubljen kriterijum. I Srbija, kao i druge zemlje, ima svoje tajne, pa i vrhunske tajne koje kontraobaveštajnim merama moraju čuvati ne samo funkcioneri i državni službenici nego i službe bezbednosti. Praksa da strane obaveštajne službe u Srbiji rade šta hoće, bez ikavog rizika, kao da rade u vlastitoj zemlji, mora se prekinuti u interesu bezbednosti Srbije. Moraju se aktuelizovati stara kontraobaveštajna pravila – vrhunske tajne se ne poveravaju ni prijateljima (ni prijateljskim zemljama). Zašto? Zato što, ako smo danas prijatelji, ne znači da ćemo biti i sutra, i zato što su poverljive informacije danas roba na obaveštajnom tržištu. Sa njima se trguje i one se razmenjuju, pa tako mogu dospeti u ruke onima koji nam ne misle dobro, da ne kažem u ruke naših neprijatelja pošto mi neprijatelja nemamo.
Izvestan procenat ljudi ima potpunu averziju prema službama bezbednosti. Oni znaju da sužbe moraju da postoje, ali misle da ne treba da prisluškuju nikoga i ne treba da imaju saradnike. Njihova ukorenjena ubeđenja teško neko može promeniti. Ipak, njihova shvatanja bezbednosti i nisu opasna sem u situaciji kada preferiraju da, kao političari ili pripadnici sudske ili izvršne vlasti, utiču na rad službi bezbednosti. Sa rukovodećih pozicija njihov nastup i delovanje mogu biti razorni i frustrirajući za službe i njene pripadnike i zato ih ne treba pustiti ni blizu ovih institucija. Rukovodilac ne mora da sve praktično zna, ali mora da razume rad službi bezbednosti.
U današnjoj eri terorizma i subverzivnog delovanja protiv država i njenih građana jednako su opasni i nezakonit rad kao i sputavanje normalnog i potrebnog rada službi bezbednosti. Izbor kadrova je oduvek bio alfa i omega svega. U službama moraju da rade visokostručni, visokosposobni, kreativni, dinamični i hrabri ljudi i, što posebno treba tri puta podvući, sa visokim moralnim kriterijumima i kvalitetima. Hrabri ne samo kada je u pitanju obračun sa kriminalcima, teroristima i špijunima nego hrabri da se odupru svakom zahtevu pretpostavljenih da rade nezakonito. Kriterijumi za prijem i napredovanje moraju biti stručnost, sposobnost, hrabrost i poštenje. Ako se pobrkaju lončići i kriterijumi postanu stranački, rodbinski i prijateljski, čini se ne samo velika nego dugoročna greška, koja će unazaditi rad službi bezbednosti i dovesti ih u situaciju da se bave same sobom. A gore od toga za bezbednosni rad ne postoji.
Kontrola rada službi bezbednosti je dobra i neophodna, ali ona ne sme da se pretvori u neprestano ometanje zakonitog rada službe. Isto tako, ne treba dozvoliti da se neodgovorni političari igraju integritetom i ugledom službi proizvodnjom i lansiranjem izmišljenih afera o prisluškivanju u dnevnopolitičke svrhe. Nije to igračka niti adut za predizborne kampanje. Ako već svi nisu u stanju da razumeju rad službi bezbednosti, onda moraju da ih respektuju.
Ljuban Karan
Novi Standard
