Ko može da preotme rejting i vlast Vučiću?

Vučić, sviđalo se to kome ili ne, trenutno ima podršku 56 odsto punoletnih državljana Srbije.
Možda će neko reći da je anketa, nedavno sprovedena, a čiji su rezultati objavljeni u svim čitanijim, gledanijim medijima, nameštena.
Mislim da je bolje da gledamo kao da nije, pa sve i da jeste.
I to iz više razloga.

Vučić je jedini aktuelni političar koji bi mogao da sam pravi vladu, pa čak i kad bi je pravio od nestranačkih ličnosti, koje su u posedu stručnog integriteta, odnosno znanja i sposobnosti.
Kao talac postojećeg sistema i kao talac svoje stranke, on to neće uraditi.
Nastaviće kako je i počeo: praviće vladu od malo stranačkih ljudi, pa čak i na visokim položajima, čak i ako ti ljudi nemaju dovoljno stručnog integriteta, od malo ljudi iz drugih, koalicionih stranaka i od ljudi koji, zvanično, imaju kakav-takav stručni inegritet, ali koji su mu preporučeni, pre svega, od strane Zapada.

Na čemu je, zapravo, zasnovan rejting, a onda i „svevlast“ Vučića?
Neko će reći, a i mi se, bar principijelno, slažemo: na iluziji dobrog dela naroda da će mu, kada se „teške reforme“ privedu kraju, konačno biti bolje.
Ovaj narod tu iluziju ima još iz doba komunizma, miloševićevstva, pa, jednim delom, i iz doba petooktobarskog prevrata.
Navikao je na „trnoviti put u bolje sutra“ i, uvek iznova, veruje u to bar dok od svega toga ne ostane samo „trnoviti put“ za većinu, a „bolje sutra“ samo za „srećnike“ koji su dobro unovčili tu iluziju.
Ali, nećemo kriviti narod, ne zato što je ispravan, nego zato što je to uzaludna, nikud-ne-vodeća rabota.

Vučić, dakle, nema opoziciju, niti ikakvu realnu alternativu.

Pa ko onda može da mu preotme rejting i vlast?

Neko ko je u posedu sledećih pojava i osobina:

1. Patriotizam koji, realno, nije mnogo izražen, a kamoli radikalan, ali, bar u formalnom i još ponekom smislu, nije ni nepostojeći.

2. Neprotivljenje Velikih sila da dotični bude na vlasti, ( a neprotivljenje nije isto što i podrška), a ako već pokazuje blago naginjanje prema nekoj od sila, da ta sila ipak ne bude Rusija (sve proruske stranke jedva da mogu da nagrebu i za „čestiti cenzus“, a kamoli da se nadaju preuzimanju vlasti, iako je većina više proruski, nego proamerički nastrojena, bar dok ne krene na birališta).

3. Rešavanje „pitanja Kosova“ bez naglih poteza u bilo kojem pravcu, ni u pravcu priznavanja, niti u pravcu ratobornog nepriznavanja.

4. Dovoljan nivo obrazovanja, elokventnost na ivici „bezobrazluka“.

5. Da ima neko stvarno, lako shvatljivo i prihvatljivo rešenje za sve probleme Srbije i njenih državljana, jer to će jako zatrebati, kada i najtvrdoglavijima bude jasno da od iluzije, u kojoj su, nema ništa.

Ako takav ili takvi već postoje, desiće se „čudo“, mada će samo izgledati kao čudo.
Ako ne, moraju se sačekati.

Dragan Atanacković Teodor

Srpski kulturni klub