Dve mlade doktorke, nakon uspešno okončanog porođaja, malo su se opustile i uslikale se unutar porodilišta. Tu sliku, na kojoj se one raduju i smeju, jer su upravo učestvovale u formiranju jednog novog kosmosa (svako dete je jedan ceo novi svet), kasnije su „okačile“ na Fejsbuk. Na njihovu nesreću, neko je, tek nakon dvadesetak dana izložbe na internetu, primetio da na pomenutoj fotografiji ima „spornih detalja“. A šta je tu sporno? Eto, mlade doktorice nisu primetile da se iza njihovih leđa, na stolu u dnu prostorije, nalazi porodilja (oh Bože!), kojoj su (zamislite!) noge gole.
Pojedini (kvazi)novinari, poput jastrebova, kreću da naprave „atraktivan“ tekst sa naslovom koji će privući pažnju čitalaca. Iako se porodilji na stolu jedva naziru obnažene noge (na snimku se ne vidi ni iz daleka onoliko koliko se može videti tokom leta na svakoj plaži), ovog puta ti ženski ekstremiteti izazivaju neviđenu pozornost medija. Slede novinski naslovi, slični onom u „Blicu“: „Doktorke se slikale ispred gole žene koja se porađa“. To se još onda začini izrazima zgražavanja i moralnog iščuđivanja: ‘bruka’, ‘sramota’, ‘skandalozno'(!) i slično. I novine idu kao alva. A istom brzinom, možda i brže, izjedaju se (uništavaju) dva mlada života; dve mlade žene prikivaju se na stub srama, a da niko tačno ne zna razlog zašto se to čini. Događa se nešto slično kao u romanu „Usta puna zemlje“, Branimira Šćepanovića, kada se ljudi priključuju poteri za neznancem, iako nikome nije jasno zašto tog mučenika progone. Ako oni ne znaju, onaj koga jure sigurno zna zašto ga jure. On zna za šta je kriv, pa makar i ne bio kriv ni za šta. Slično je i sa ovim mladim damama, samo što njih ovde goni svetina kojoj se čini da zna zašto ih juri, a one nikako da shvate šta su skrivile. Njihovo nepriznavanje „krivice“ razdražuje masu do ludila.
Znači, ona „golotinja“ na plažama ne predstavlja nikakav problem, jer je na plaži mesto golim nogama. Naravno, mesto golim nogama je u porodilištu – valjda, najlepšem i najsvetijem mestu – pošto se trudnica nikako ne može poroditi ni u kupaćem kostimu, a kamoli u farmericama. Logika spaljivanja veštica ovde je očigledna. Narod sluša presudu „nepogrešivog“ inkvizitora i odmah se slaže da je krivica dokazana, ni ne trudeći se da takav sud pokušaju kritički da preispitaju. Čovek voli da gleda lomaču, tu veliku raspaljenu vatru, a posebno onaj oganj na kome se gasi život; zapravo, ljudi žude da zavire s onu stranu života – da dok su živi posmatraju umiranje i smrt. U celoj nesreći koja je snašla najveći deo srpskog društva, jedina slamka spasa traži se u tuđoj nesreći, jer samo još tuđa nesreća može da nas uveri da smo živi ili, tačnije, da naš život još ičemu vredi i da ima nekakvog smisla. A jedini smisao koji nesrećnik može da nađe u životu jeste onaj momenat, onaj preslikani i izvrnuti tanatoski zanos, u kome on uspeva da nadživi drugoga.
Dve mlade doktorke, koje nisu svesne kakvo su zlo počinile, pošto ga i nisu počinile, postaju žrtve onih koji vrebaju slične prilike da bi pokazali svoju „moralnu uzvišenost“, ali još više onih koji su odane „sluge“ sistema, pa makar taj sistem bio sazdan od jednog jedinog čoveka. Otuda se ne treba čuditi rečima direktora KC-a u Nišu, prof. dr Zorana Radovanovića, koji je brže-bolje poleteo da sakuplja suvarke za lomaču svojim dvema mladim koleginicama. Ljudi koji su na vlasti, valjda, nauče da bude hijerarhijski orijentisani, ali, isto tako, umeju da budu i žandarmi sredini u kojoj se kreću, tako što instinktivno osećaju šta većina puka želi da čuje. Takvim šestim čulom (onom intuicijom potpomognutom suptilnim razumevanjem društvenih odnosa) oni se i uspinju na onu poziciju sa koje nam godinama (pa i decenijama) prodaju rog za sveću. Otuda i šef KC-a ne gubi vreme u kritičkom razmišljanju, već odmah zastrašujuće raspreda o nekakvoj sablazni, iako na pomenutoj fotografiji dveju doktorica nema ničega sablažnjivog. Slično srednjovekovnom puku, narod odmah „spaljuje“ jednu „vešticu“. Takvo spaljivanje, nažalost, opravdava i direktor Kliničkog centra u Nišu, tražeći „da se doktorki koja je još uvek na specijalizaciji, odmah prekine staž“.
U Srbiji, ljudi na položaju dobro osećaju kako treba zadovoljiti krvožednu ljudsku prirodu. Recept je jednostavan: Najpre dobro nahrani zver – daj joj žrtvu u obliku mlade, lepe i nasmejane devojke – a potom slobodno ušetaj u Minotaurovu pećinu.
Za Korene
T. Rajić
