Ko sa nama nije – bolje da ga nije!

0
503
Cvijetin Milivojević / Foto: YouTube

U momentu kada su se nemačke vojne pozicije na Istočnom frontu sve ozbiljnije urušavale, a fašistička Italija netom kapitulirala, dr Jozef Gebels je, u svojim omiljenim novinama „Das Rajh“, 26. septembra 1943, objavio poseban ratni propis pod nazivom „Trideset ratnih članova za nemački narod“. Ova nacistička propagandna ratna „Biblija“, štampana je i kao poseban pamflet u tiražu od čak 14 miliona primeraka jer ju je, uza se, morao da ima svaki partijski i državni zvaničnik Rajha.

Setih se toga dok se Vrhovnik naš nasušni, od onog Hokličindana u Ovalnom kabinetu, 24/7 neumorno, uz sapojanje hora gromoglasnih naprednih dečaka, momaka i devojaka, trudi da dokaže da nije potpisao to što je potpisao, da zna da ne zna šta je potpisao, da baš i nije siguran s kim je, ali zna pred kim je potpisao, da iako kao pravnik zna da to nije nikakav bilateralni sporazum sa Amerikancima, kao političar veruje da bi to moglo i tako da se čita, da to možda i nije bilateralni sa Amerikancima, pošto i nije nikakav ugovor, ali kako nije sa Amerancima, onda bi moglo da se tumači da nije ni sa Albancima, tj. sve to skupa mož’ da bidne, al’ ne mora da znači… I, sve to uz rafalnu pucnjavu iz svih režimskih oružja, uz onu jezivu komunističku pretnju „Ko sa nama nije – bolje da ga nije!”, svima onima koji postave zdravorazumska pitanja tipa: Šta? Kako? Zašto? Gde? Kada? Kome? S čijim mandatom? I, dokle?

Dakle, sluđenom narodu, umesto zapitkivanja i zanovetanja, toplo preporučujem uputstvo za bespogovorno verovanje državnom rukovodstvu, radi svake prevencije, uvek i u svakoj prilici, bez obzira šta ono kaže, slaže, smaže. Za ne daj Bože, da te slučajno ne bi „kačio“ nekih od ovih članova!

Član 1 „30 članova za nemački narod“, u prevodu iz knjige Zorana Cvetkovića „Gebels – Gospodar istinite laži“, glasio je: „U ovom ratu sve je moguće osim da ćemo kapitulirati i pokleknuti pred snagom neprijatelja. Svako ko tako govori ili čak misli je kukavički izdajnik i mora biti, uz sramotu i stid, isključen iz nemačke boračke i radne zajednice.“
(Eto, sad – kada mi već niste poverovali da je ime pobedničke liste sa oktroisanih izbora 21. juna, „AV – Za našu decu“, ukradeno od nemačkih nacionalsocijalista sa izbora iz marta 1936 – možete da se uverite odakle vam je poznato ono, ove godine toliko raubovano: „Predaja nije opcija!“)

No, ako izuzmemo one najsurovije članove dekreta Rajhs-ministarstva za narodno prosvetljenje i propagandu koji predviđaju smrtnu kaznu za one koji iskaču iz ujednačenog milozvuka državne ratne propagande, još se mnogo simptomatičnih rečenica skupilo u ovih 30 naredbodavnih tačaka.

Recimo: „Ovaj rat ćemo svakako dobiti ako svi Nemci misle na zajednicu i deluju kao što to čine najbolji sinovi našeg naroda. Ali, ako svi zanemarujemo zajednicu, kao što to čine lenštine, kukavice i neodlučni, mi bismo ga već odavno izgubili…“

Pa: „ Svaki neprijateljski savet je napad na naš ratni moral… Sve što neprijatelj kaže i uradi čini s namerom da nas zavede i obmane. Onaj ko sluša neprijatelja, bez obzira koliko bezazlene razloge za to mogao navesti, dovodi svoj narod u veliku opasnost, a neznanje ga neće zaštititi od zaslužene kazne.“

Da Vas podsetimo:  Verovali ili ne, Mali umesto Brnabić! Čadež izvisio!?

Ili: „Ćutanje je važno naređenje našeg ratnog rukovodstva. Malo njih zna ratne tajne. One su oružje u našoj narodnoj borbi za opstanak i ne smeju se otkriti neprijatelju. Bilo bi nepošteno i razorno za opštu dobrobit širiti glasine koje bi prisilile vladu da govori o stvarima koje su važne ili čak odlučujuće u ovom ratu. To može pomoći samo neprijatelju i naškoditi našem narodu.“

Te: „Ratno rukovodstvo daje sve do sebe. Često ne sme da otkrije razloge za nešto što čini, a da pri tom ne otkrije neprijatelju vredne informacije. To znači da i oni dobronamerni često ne mogu razumeti ono što rukovodstvo radi. Zato je potrebno da rukovodstvo ima narodno poverenje, poverenje koje je zasluženo hrabrošću, pameću, dalekovidošću, kao i zbog uspeha u prošlosti. Sveznalice mogu kritikovati samo zato što je vlada osuđena na ćutanje; kada bi smela da govori, oni bi odmah bili demantovani.“

Ili: „Stari ratni trik je da se odvoji narod od njegove vlade, da ostane bez rukovodstva, a time i odbrane. To je jedini trik kojim nas naš neprijatelj može poraziti. Svako ko se upeca na taj trik je ili glup ili izdajnik…“

Pa: „Čuvajte se onih prividno inteligentnih ljudi koji nastoje da pridobiju vaše poverenje pametnim rečima, a potom podrivaju vašu veru poplavom fraza i glasina. Slušajte pažljivo šta oni govore i ubrzo ćete videti da su oni kukavice, a ne inteligentni ljudi…“
I: „Niko nema pravo da se žali što mu je zbog rata ograničena njegova lična sloboda. Od kakvog je to značaja ako se ima u vidu da je bezbroj muškaraca, čak i žena i dece umrlo.“
Dalje: „Postoje ljudi koje takve stvari (država, nacija, čast itd, prim. C.M) ne zanimaju. To su materijalisti koji misle samo na komfor i razonodu i koji nemaju osećaj za svoju istorijsku odgovornost. Njih možemo samo prezirati. Oni su spremni da trampe budućnost našeg naroda za trenutnu razonodu. Gde god bi oni progovorili, sa njima treba da se postupa odlučno…“

I, na kraju: „U svemu što činite ili ne činite, kada govorite ili ne govorite, uvek se setite da ste Nemci! Odano i nepokolebljivo verujte u Firera i pobedu!…“

Ako baš ne možete da se strpite do odgovora sa Najvišeg Mesta, privremeno svoju znatiželju možete da zadovoljite na nadležnom, proverenom, i sa Najvišeg Mesta, verifikovanom mestu – u komentarima ovlašćenih teledirigovanih naprednih botova. Evo primera: Umesto što biste da pitate kome je to geniju palo na pamet da, u ime Srbije, pozove Izrael da prizna Kosovo i da, time, stavi prst u oko celoj EU, Rusiji, Kini, islamskim zemljama koje Kosovo nisu priznale itd, preporučujem vam da se, prethodno, ujedete za jezik i pogledate kako to lepo objašnjava napredna botarija: „Nije tačno da ćemo preneti ambasadu u Jerusalim; nije tačno da smo indirektno pozvali Izrael da prizna Kosovo; videćemo da li će Izrael uopšte da prizna Kosovo; Amerika poziva Izrael svojim sporazumom sa Prištinom, a hoće li se to dogoditi, videćemo“… itd. I, to sve tako redom, iako je izraelski premijer, još na Hokličindan, potvrdio da je Izrael promptno uspostavio diplomatske odnose sa „Republikom Kosovo“!

Da Vas podsetimo:  Vučić u Beloj kući

Radi vašeg zdravlja, nemojte ni da pomislite da pitate o čemu će to, kako je sam svojevoljno najavio, Vrhovnik da „podnese izveštaj o pregovorima o Kosovu“ nekakvom parlamentu, čije konstituisanje nije ni završeno, a koji je, što je mnogo važnije, oktroisan jer je posledica nelegalnih i nelegitimnih izbora, dakle, nije rezultat izborne volje građana već samovolje čoveka koji obnaša funkciju predsednika Republike. Uostalom, kakav izveštaj, kome i o čemu da „podnosi“, osim možda samom sebi, jer ni od jedne legitimne institucije nije ni tražio mandat za vašingtonske pregovore na kojima je učestvovao? Osim, ako se u to ne računa smehotresna, navodna, „deklaracija“ Vlade koja je nelegitimna i nelegalna, jer je ustavno pokojna, od 3. juna (od datuma kada je upokojen i prethodni saziv parlamenta)?

Pristajući da igra klovna u Trampovoj predsedničkoj kampanji, što je učinio i pre pet godina, kladeći se (i tada) na gubitnika – gubitnicu, Vrhovnik je gurnuo prst u oko i Savetu bezbednosti, jer je on mandat za posredovanje u pregovorima između Beograda i Prištine poverio Briselu, a ne Vašingtonu. A tek za takvu jednu odluku Vrhovnik nema baš nikakav mandat građana Srbije! Onda se, prihvatajući da seli ambasadu Srbije u Jerusalim, konfrontirao sa celom EU, jer na takvo preseljenje ne pomišlja niti jedna od 28 članica EU…
Sreća pa ovo „pismeno“ nije relevantan akt sa stanovišta međunarodnog prava, pa, ostaje nam samo da se nadamo, neće moći da proizvede i negativne međunarodnopravne posledice po Srbiju i njenu poziciju na Kosovu.

Tako je: Srbija ni na šta nije pristala niti ikoga priznala! To što je na „pismeno“ potpisao građanin Aleksandar Vučić, samo njega kao građanina i obavezuje. Jer, predsednik Republike Srbije, em ima samo osam, manje-više, protokolarnih nadležnosti, em nema mandat najvišeg predstavničkog tela u zemlji, Narodne skupštine. A i da ima, taj parlament nije ni legalan ni legitiman, već oktroisan jer nije rezultat izborne volje građana već proizvod lične samovolje Vrhovnikove. To što mu je nekakva, samoproklamovana, vlada unapred, navodno, dala blanko „deklaraciju podrške“ za bilo šta što u Vašingtonu potpiše, građanin Vučić, takođe, može da okači mačku o rep. Jer, jeste da, po našem Ustavu, „Vlada vlada“ (a ne predsednik Republike), ali tzv. Vlada Vrhovnikove Tajnice je poodavno bivša, zbog čega je ona je, u ozbiljnoj koliziji sa Krivičnim zakonikom, koji lažno predstavljanje (ona se i dalje javno potpisuje kao nekakav predsednik Vlade) sankcioniše sa tri godine robije…

Nije mudro da pitate ni ovo: Da li će, od sada, posle Vrhovnikovog parafa, Srbija, u saradnji sa ocem kosovske nezavisnosti, Vašingtonom, da, umesto na otpriznavanju, partnerski radi na priznavanju Kosova?! Kako ćemo sve to da objasnimo najmnogoljudnijoj islamskoj zemlji Indoneziji, kako Iranu, Siriji, Maroku, Alžiru, kako Palestincima, kako svima onima koje smo, do juče, molili da ne priznaju nasilno otcepljenje 17 odsto teritorije Srbije; hoćemo li sada da ih nagovaramo da to, ipak, učine, jer je to – misli naš Vrhovnik genije – „u interesu Srbije“?

Da Vas podsetimo:  Dogovor o podeli Kosova u senci korone

Užasne međunarodnopolitičke posledice Trampovo poklon-penkalo već je proizvelo.
U samo desetak dana, odmetnuti Vrhovnik je, verovatno unapred anticipirajući mogućnost da neko u Briselu otvori pitanje legalnosti i legitimnosti proteklih izbora u Srbiji, požurio da se pridruži EU-osudi nedemokratskih izbora u Belorusiji, okrećući tako leđa jednom od retkih principijelnih saveznika Srbije od 1999. naovamo. Da li je Vrhovnik, kad se ono preumljavao iz ratnog huškača u jastreba mira, zaboravio da je i on, bivši radikal, bio čak i ministar propagande u koaliciji sa socijalistima, kada je, u aprilu 1999, u vreme NATO agresije, tadašnji savezni parlament izglasao odluku o pristupanju ondašnje Savezne Republike Jugoslavije (čiji je pravni naslednik Srbija) – Savezu Rusije i Belorusije! U toj Odluci, pisalo je da SRJ „izjavljuje da prihvata ciljeve i principe Saveza Rusije i Belorusije i da preuzima na sebe, u punom obimu, obaveze koje proističu iz Sporazuma i Statuta Saveza Rusije i Belorusije“. Je li, juče, kada je poturio, na rečima (belo)rusofilskog ekstremistu, redova Vulina da otkazuje, za danas zakazanu, vojnu vežbu „Slovensko bratstvo“ sa Belorusima i Rusima, zaboravio da je Lukašenko bio jedini predsednik koji je posetio Beograd pod bombama? Kakva je to vojno-neutralna država koja, pod pritiskom NATO-a, „na šest meseci zamrzava“ vojne vežbe sa bilo kim (za taj period, nikakve vežbe sa NATO-om nisu bile ni planirane), a na delu njene teritorije je, već dve decenije, stacionirana američka NATO baza?

Ali, ne savetujem građanima da javno pitaju Vrhovnika, zašto je, i po čijem nalogu (kome on to odgovara: građanima Srbije ili Berlinu, Vašingtonu ili nekom trećem?), pristao na to da Priština nastavi lobiranje za nova priznavanja? Ne savetujem im ni da ga pitaju da li je Vrhovnik, pozivom Izraelu da prizna Kosovo, izgubio svako moralno pravo da od pobedničke koalicije u Crnoj Gori traži da uđe u proces otpriznavanja…

Ne preporučujem im to, jer ovaj režim trenutno pokušava da svoje podanike kolektivno siluje u zdrav mozak. Verovatno, preventivno, i iz sopstvenog straha, pre nego što neki hrabri tužilac aktivira neki od članova 305 – 315 Krivičnog zakonika Srbije koji se odnose na krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije…

Zato, pre nego što, čak i u sebi, postavite neka od pomenutih ili nekih drugih, ovih dana, najaktuelnijih pitanja – tri puta razmislite da li se i na vas ne odnosi neki od nemačkih „ratnih članova“ koji se reperkusuju na „neverne Tome“. „Rat je mir – mir je rat“, kako je to pisao Orvel, i zato se ne pravite puno pametni ili radoznali. Ima tu ko da misli u ime svih nas, pa i da odgovori, kad on proceni da treba da odgovori, a ne kad to njegovim podanicima padne na um.

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime