Ko u Rusiji pomaže srpskim vlastima da predaju Kosovo?

Predaja Kosova  od  strane  predsednika  Srbije  Aleksandra  Vučića  zauvek  će  osramotiti Rusiju,  dok  će  sam  Vučić  i  njegov  anglosaksonski  tim  savetnika  od  Rusije  napraviti saučesnika  u  državnoj  veleizdaji.

U poslednje  vreme  u  ruskom  javnom  prostoru  učestali  su  ispadi  ljubitelja poklanjanja  srpskih  teritorija. Govorimo  o  onima  koje  u  srpskom  javnom  prostoru  nazivaju „Vučićevim  ljudima“  ili  njegovim  lobistima. U  Ruskoj  Federaciji  postoji  nekoliko  takvih ličnosti  koje  pokušavaju  da  opravdaju  neophodnost  predaje  Kosova  i  istovremeno opevaju  hrabrost  predsednika  Srbije  Aleksandra  Vučića. Razmotrićemo  jednog predstavnika  ove  grupe,  koja  želi  da  se  dokaže  pred  „zvaničnim  Beogradom“:  to  je Petar  Iskenderov,  koji  je  napisao  članak  pod  upečatljivim  naslovom  „Rusija  i  Srbija: ko  će  koga  osramotiti?“

Tekst se  odlikuje  vapijućom  nepismenošću,  epohalnom  i  fundamentalnom  u  isto  vreme. Nećemo  prepričavati  sadržaj  datog  članka,  uputićemo  čitaoce  direktno  na  tekst  kako  bi  mogli  sami  da  formiraju  svoje  mišljenje. Ipak,  on  sadrži  generalizovane  teze  antisrpske  propagande,  na  kojima  bi  trebalo  da  se  zaustavimo.

Tvrdnja da  je  Srbija  faktički  izgubila  kontrolu  nad  Kosovom  je  nezakoniti  propagandni  trik  poraznog,  samouništavajućeg  karaktera,  koji  se  ne  može  se  uzeti  u  obzir. Status  Kosova  de  facto  i  de jure  određuju  i  on  mora  biti  određen  njima  –  isključivo  Rezolucijom  1244 i  Ustavom  Srbije,  koji  proglašavaju  KiM  sastavnim  delom  Republike  Srbije. Sva  ostala  pitanja  treba  rešavati  isključivo  u  formatu  dovođenja  situacije  u  ustavno-pravni  poredak  Republike  Srbije.

Postoji pojam  „teritorijali  integritet  države“,  koji  garantuje  ustav  svake  države. Na  teritoriji  te  države  nacionalne  manjine  mogu  da  žive  apsolutno  homogeno,  ili  može  biti  da  tamo  uopšte  niko  ni  ne  živi. Ni  prvi  ni  drugi  slučaj  nisu  osnova  za  reviziju  državne  granice  i  vlasništva  nad  tom  teritorijom. Ponavljamo:  homogeno  življenje  u  okviru  administrativno-teritorijalne  jedinice  bilo  koje  nacionalne  manjine  nije  osnova  za  otcepljenje,  jer  ne  postoji  demografsko  pravo. U  protivnom  slučaju,  oni  koji  vole  da  dele  srpske  teritorije,  vodeći  se  svojom  logikom,  trebalo  bi  da  se  isto  tako  ponašaju  i  prema  ruskim  regionima  –  Tatariji,  Čečeniji,  Dagestanu  –  koji  podpadaju  pod  njihove  „kriterijume“. Međutim,  rusko  krivično  zakonodavstvo  sadrži  sasvim  jasne  članove  za  javne  pozive  za  podrivanje  suvereniteta  i  teritorijalnog  integriteta  Ruske  Federacije.

Ne treba  gubiti  iz  vida  ni  ovakvu  „sitnicu“  kao  što  je  činjenica  da  Milošević  nije  lišio  Albance  mogućnosti  da  imaju  predstavnike  u  vlasti:  oni  sami  su,  pod  pretnjom  sopstvenih  terorista,  bojkotovali  izbore  1992. godine.

Sledeća teza,  koju  najčešće  iskorišćavaju  i  kojom  manipulišu  Vučićevi  lobisti,  jese  teza  da  će  „rešenje  kosovskog  problema  zaštititi  Srbe  na  Kosovu“. Ovo  je  omiljena  tema  u  obaveznom  programu  srpskog  predsednika. Obično  u  njegovom  nastupu  zvuči  ovako: „U  suštini  želim  da  promenim  vaša  prava. Da  dobijem  za  vas  sva  ona  prava  koja  vam  pripadaju, a  koja  su  deo  onoga  što  se  naziva  civilizovanim  svetom. Ja  hoću  vaše  pravo  na  život. I  vaše  pravo  na  rad. I  vaše  pravo  na  slobodu. Na  bezbednost. Putovanja,  obrazovanje,  lečenje  “.

Postoji samo  jedna  sitnica: „paket  prava“  koji  Vučić  namerava  da  obezbedi  za  kosovske  Srbe  jeste  njegova  direktna  obaveza  kao  predsednika,  po  Ustavu  Srbije. A  pitanje  Kosova  je  pitanje  suvereniteta, a  ne  obezbeđenje  prava  nacionalnih  manjina  na  teritoriji  druge  države. Prebacujući  problem  sa  državno-teritorijalne  dimenzije  na  ravan  obezbeđenja  prava  nacionalnih  manjina,  srpski  predsednik  se  time  odriče  teritorijalnog  integriteta  i  suvereniteta  Srbije  nad  Kosovom.

Osim toga,  Srbi  su  u  Srbiji  titularna  nacija, a  Albanci  nacionalna  manjina,  koja  ima  svoju  „matičnu  državu“ –  Albaniju,  koji  ni  po  kakvim  ustavno-pravnim  aktima,  ni  bivše  Jugoslavije, a  ni  sadašnje  Srbije  –  nemaju  prava  na  otcepljenje. Prema  Ustavu  SFRJ  iz  1974., “federativne  jedinice”, a  ne  nacionalne  manjine,  imale  su  pravo  na  otcepljenje.

Kontrola Srbije  nad  Kosovom  nije  izgubljena  „de  fakto“,  već  kao  rezultat  vojne  agresije  NATO-a. Vojna  agresija  je  nasilje. Nasilje  je  zločin. Ako  rezultate  zločina  prepoznamo  kao  „de  fakto“  novu  stvarnost,  onda  bismo  savetovali  samog  Iskenderova  da  to  učini. Čim  se  nad  njim  i  njegovim  najbližima  izvrši  delo  nasilja,  on  bi  policiji  odmah  trebalo  da  objasni  da  se  sve  što  se  dogodilo  podrazumeva  i  da  sa  datom  situacijom  izrazi  potpunu  saglasnost. Međutim,  treba  se  podsetiti  stava  Saveta  bezbednosti  UN  po  pitanju  nasilnih  akcija  protiv  suverene  države.

Rezolucija 2131 (1965.g.) „Deklaracija  o  neprihvatljivosti  mešanja  u  unutrašnje  stvari  država, o  zaštiti  njihove  nezavisnosti  i  suvereniteta“  nasilnu  vojnu  intervenciju  u  bilo  kojoj  zemlji  naziva  agresijom  i  zločinom  koji  nema  nikakvo  opravdanje. „ Direktno  mešanje,  subverzije  i  svi  oblici  indirektnog  mešanja,  suprotni  su  ovim  principima  i  stoga  predstavljaju  kršenje  Ustava  Organizacije  Ujedinjenih  nacija.“ Shodno  tome,  akcije  koje  su  dovele  do  priznavanja  Kosova  od  strane  Srbije,  predstavljaju  pokušaje  da  se  legalizuju  rezultati  agresije.

U stvari, „pitanje“  Kosova  i  Metohije  već  je  bilo  rešeno  – u  okviru  Rezolucije  1244. Sada  se  albansko  pitanje,  odnosno  problem  albanske  nacionalne  manjine,  mora  rešiti  u  okviru  AP  KiM. Pre  svega,  treba  priznati  pregovore  Srbije  sa  „Republikom  KosovA“  za  nelegitimne,  poništiti  zaključene  sporazume  i  vratiti  se  na  Rezoluciju  1244  na  osnovu  koje  treba  započeti  bilateralni  sporazum  sa  albanskom  manjinom.

Odnos Aleksandra  Vučića  prema  Rezoluciji  1244  prilično  je  indikativan. Njegova  sledeća  izjava  dobila  je  ogroman  odjek: „A  ko  sme  da  ih  pita  šta  piše  u  toj  rezoluciji? Nigde  ne  piše  „Srbija“,  već  samo  „Savezna  Republika  Jugoslavija“ … „Odmah  je  jasno  da  govori  diplomirani  pravnik,  koji  ili  ne  zna  da  je  Srbija  pravni  naslednik  SRJ,  ili,  naprotiv,  to  zna,  ali  svodi  rezoluciju  Saveta  bezbednosti  UN,  koja  ima  karakter  obaveznog  izvršenja,  na  besmisleni  papir.

Zapanjujuće su  i  tvrdnje  Iskenderova,  prema  kojima  će  zaključivanje  konačnog  sporazuma  sa  Kosovom  (predaja  dela  teritorije  u  ruke  separatista  terorista  –  veleizdaja)  pomoći  u  zaštiti  Srba. Odnosno,  tokom  osam  godina  koliko  je  Vučić  na  vlasti  (zapravo  od  2012. godine,  pošto  je  tadašnji  predsednik  Tomislav  Nikolić  igrao  ulogu  statiste),  nije  bilo  moguće  zaštititi  prava  Srba  na  Kosmetu. Ispostavlja  se  da  za  ovo  treba  da  ispunite  glavni  uslov:  da  predate  Srbe  u  ruke  poglavara  diverzantsko-kaznenih  jedinica  (koje  ne  znaju  da  ratuju,  ali  i  te  kako  znaju  da  muče,  ubijaju,  siluju  i  prodaju  za  organe!) Oslobodilačke  Vojske  Kosova. I  onda,  čim  počnemo,  odmah  ćemo  odbraniti  prava  Srba!

Do danas  „uspesi“  pregovora  Beograda  i  Prištine  izgledaju  ovako:  carina,  opštinska  dokumentacija  i  katastarski  podaci  prebačeni  su  u  nadležnost  separatista,  Priština  je  dobila  sopstveni  međunarodni  telefonski  broj  + 383,  na  jugu  se  ispostavilo  da  je  veliko  preduzeće  Feronikal  već  odavno  u  njenim  rukama, a  od  proleća  2019. i  glavno  rudarsko-metalurško  postrojenje  KiM  „Trepča“ (što  je  bilo  nemoguće  bez  prethodnog  puštanja  separatista  na  sever  regiona). Pre  neki  dan  je  Priština  dobila  na  raspolaganje  i  elektroenergetski  sistem.

Od 2012. godine  do  danas  na  teritoriji  Kosova  održavani  su  samo  izbori  „u  skladu  sa  zakonima  Republike  Kosovo“, u  dogovoru  sa  srpskim  vlastima. Upravo  je  Beograd  bio  taj  koji  je  insistirao  na  tome  da  kosovski  Srbi  prihvate  pasoše  „Republike  Kosovo“,  gde  je,  pored  državljanstva  „RK“,  celo  stanovništvo  regiona  označeno  kao  „Kosovari“. U  novembru  2013. godine,  Vučićev  režim  izvršio  je  direktan  nezakonit  pritisak  na  srpsko  stanovništvo  u  regionu,  prisiljavajući  ih  da  učestvuju  u  izborima  po  separatističkim  zakonima. Priština  je  dobila  apsolutno  sve  što  je  zahtevala,  ne  popuštajući,  već  samo  povećavajući  atribute  svog  suvereniteta. Beograd, s  druge  strane,  ne  može  da  pripiše  sebi  ni  jedan  jedini  rezultat.

Osam godina  vlada  Aleksandra  Vučića  nije  učinila  ništa  da  vrati  250  hiljada  Srba  proteranih  sa  KiM. Naglašavamo  da  se  pod  Vučićem  Srbi  ne  samo  da  se  nisu  vratili  na  KiM,  već  se  njihov  odliv  pojačao. I  to  uprkos  činjenici  da  trenutna  situacija  ide  u  prilog  Srbiji. Tako  je,  na  primer, „ogroman  natalitet  u  albanskom  okruženju  na  Kosovu“ –  mit. Srbi  sa  KiM  tvrde  da  Albanaca  nema  više  od  800.000. Rezultati  izbora  pokazuju  da  su  Albanci  iz  Albanije  i  Makedonije  upisani  na  izborne  liste. Niska  izlaznost  Albanaca  na  izborima  u  stvarnosti  znači  da  njih  jednostavno  na  Kosovu  nema.

Srba na  Kosovu  ima  oko  130  hiljada, a  odatle  je  proterano  još  250  hiljada. Shodno  tome,  Srba  ima  380  hiljada,  kojima  treba  dodati  Gorance,  Turke,  Hrvate  i  Cigane. Sveukupno,  nealbansko  stanovništvo  na  Kosovu  brojaće  najmanje  500  hiljada. Takođe  je  nesporno  da  albanska  omladina  nastoji  da  napusti  Kosovo  i  nikad  se  tamo  ne  vrati  (na  Kosovu  dobro  živi  samo  vrh  bivše  „Oslobodilačke  vojske“). Mladi  Albanci  napuštaju  KiM  u  još  većem  broju  od  Srba  iz  Srbije. Kod  Albanaca  se  raspada  patrijarhalna  porodica  i  stare  vrednosti. Mlade  Albanke  više  su  orijentisane  na  život  po  evropskom  modelu,  natalitet  im  je  pao  na  nivo  od  2-3  dece,  dok  je  natalitet  kod  Srba  na  severu  KiM  veći  nego  njihov. To  je  stvarnost,  ali  Iskenderovu  je  bliža  albanska  verzija  onoga  što  se  dešava.

Iskenderov ili  u  principu  ne  zna  za  postojanje  Briselskog  sporazuma,  ili  ga  je  pročitao  –  ali  nije  razumeo  smisao. Briselski  sporazum  su  u  aprilu  2013. godine  potpisali  Ivica  Dačić  i  Aleksandar  Vučić. Suština  sporazuma  je  da  su  srpske  vlasti  dobrovoljno  napustile  svoju  policiju,  sud  i  sistem  bezbednosti  širom  Kosova  i  Metohije,  uključujući  i  sever,  predajući  ove  funkcije  u  ruke  separatista. Policija  je  sada  samo  jedna  – „Kosovska“,  srpske  sudije  položile  su  zakletvu  separatističkim  vlastima,  srpske  specijalne  službe  na  teritoriji  Kosova  jednostavno  su  prestale  da  postoje. Sever  KiM,  gde  je  srpsko  stanovništvo  velika  većina,  do  tog  trenutka  bio  je  potpuno  nepristupačan  separatističkoj  Prištini.

U celom  tekstu  sporazuma  nema  ni  jednog  pomena  Rezolucije  1244  Saveta  bezbednosti  UN,  Ustava  ili  zakona  Republike  Srbije,  ni  u  jednom  vidu  ne  pominje  se  da  je  Kosovo  i  Metohija  sastavni  deo  Republike  Srbije. Ima  samo  reči  o „kosovskim  zakonima“ ,  prištinska  vlada  se  naziva  centralnom  vlašću. Dakle,  Srbija  priznaje  zakonitost  pravnog  poretka  koji  deluje  na  Kosovu. Zajednica  Srpskih  Opština,  koja  prema  kosovskom  zakonodavstvu  ne  postoji,  trebalo  bi  da  bude  uključena  u  pravni  poredak  „Republike  KosovA“ (ova  Zajednica  nema  nikakvog  smisla,  nije  bila  niti  će  biti  stvorena,  Vučić  od  Albanaca  neće  dobiti  ni  lanjski  sneg).

Srbija ne  zna  ni  za  šta  gore  u  istoriji  „rešenja  kosovskog  pitanja“  od  Briselskog  sporazuma. Vlast,  koja  je  predala  sever  Kosova  kršeći  sopstveni  Ustav  i  Rezoluciju  1244,  govori  da  će  biti  još  lakše  odbraniti  Srbe  pomoću  punopravnog  sporazuma  o  uzajamnom  priznavanju  sa  separatistima, a  Iskenderov  to  ponavlja. Predlažemo  autoru  samo  da  sa  istom  tom  hrabrošću  sa  kojom  opravdava  potrebu  da  se  Srbija  raskomada,  ode  na  Kosovo  i  tamo  ljudima,  na  licu  mesta,  objasni  kako  će  izgledati  njihova  svetla  budućnost.

Vučićevi lobisti  su  posebno  slabi  na  stranku  „Srpska  lista“,  koja  deluje  na  Kosovu, a  koja  je,  po  njihovom  mišljenju  „Beogradska  stranka“, i  koja  epski  brani  interese  Srba  i  Srbije. Sve  je  tako,  ali  upravo  suprotno. Srpska  lista  je  stranka  kosovskih  Srba  u  parlamentu  Republike  KosovA,  koja  je  registrovana  po  zakonima  Republike  KosovA  i  po  njima  takođe  i  radi. Tako  su  srpske  vlasti  u  liku  Vučića  i  njegovih  saučesnika  odsekle  druge  veoma  efikasne  srpske  političke  lidere  u  zaštiti  interesa  kosovskih  Srba. Imajte  na  umu  da  je  jedan  od  njih,  Oliver  Ivanovič,  ubijen. Istraga,  kako  se  moglo  i  očekivati,  nije  dala  nikakve  rezultate.

Karakteristična osobina  Ivanovićeve  stranke  „Građanska  inicijativa“,  bilo  je  prisustvo  partijske  infrastrukture,  koja  je  omogućavala  stvaranje  alternative  „Srpskoj  listi“. „ Višnja  na  torti“ i  najživopisniji  primer  smisla  postojanja  „Srpske  liste“  je  činjenica  da  je  Ramuš  Haradinaj  izabran  za  premijera  KosovE  u  septembru  2017. godine  uz  njihovu  saglasnost.

Haradinaj je  bivši  vođa  Oslobodilačke  Vojske  Kosova,  čiji  sudski  spis  glasi  kako  sledi. OVK  je  bila  podeljena  na  7  operativnih  zona, a u  zoni  odgovornosti  Haradinaja  srpske  pravosudne  vlasti  zabeležile  su  najveći  broj  zločina: 987  slučajeva  silovanja,  ubistava  i  mučenja,  na  ovom  području  su  bila  33  logora  u  kojima  su  ljudi  mučeni  i  ubijani. U 1998-1999. Haradinaj  je  lično  ubijao  civile,  učestvovao  u  mnogim  silovanjima,  uključujući  maloletne  devojke,  među  njegovim  žrtvama  bile  su  i  bebe.

Zločine Ramuša  Haradinaja  opisuje  niko  drugi  do  sadašnji  šef  Kancelarije  za  Kosovo  i  Metohiju,  Marko  Đurić: „Sredinom  juna  1999. godine  u  Đakovici  je  odred  pod  komandom  Haradinaja  provalio  u  kuću  K.A. Jedan  od  vojnika  OVK  pitao  je: „Šta  ima  za  ručak?“,  na  šta  je  vlasnik  odgovorio: „Samo  klot  pasulj“,  drugi  vojnik  je  pitao: „Šta,  nema  govedine  ni  jagnjetine?“,  vlasnik  je  potvrdio: „Nema  mesa“. Tada  je  vojnik  OVK  izvukao  pištolj,  dva  puta  pucao  u  kolevku  u  kojoj  je  ležalo  dete  od  dve  nedelje,  prišao  je  detetu  odsekao  glavu  i  rekao  ocu: „Sad  ima  mesa“.

„Srpsku  listu“  je  stvorio  Beograd,  ali  u  sasvim  druge  svrhe:  radi  zastrašivanja  Srba  i  saradnju  sa  separatistima. Odavno  nije  tajna  da  se  kosovski  Srbi  više  plaše  Beograda  nego  Prištine.

Ostatak ekstatične  apologetike  „Vučićevog  lobija“  pobija  stvarno  stanje  stvari. Na  primer, o  efikasnosti  Vučićeve  ekonomske  politike  svedoči  činjenica  koju  je  on  lično  potvrdio:  Srbiju  svakodnevno  napušta  više  od  100  ljudi,  uglavnom  mladih,  obrazovanih,  kvalifikovanih  specijalista. Srbija  je  2017. godine  sa  stopom  siromaštva  od  24,5%  zvanično  proglašena  za  najsiromašniju  zemlju  u  Evropi: 1,8  miliona  ljudi  živi  na  granici  siromaštva  (od  ukupno  7,5),  odnosno  svaki  četvrti  građanin  Srbije  je  prosjak,  situacija  se  od  2017. godine  samo  pogoršava.

U ideološkoj  sferi,  promovišući  radikalni  antisrpski  program,  političari  i  lideri  prozapadnih  NVO,  kao  što  su  Čedomir  Jovanović,  Nenad  Čanak,  Sonja  Liht,  Sonja  Biserko  i  Nataša  Kandić  (njihova  propagandna  ideologija  se  naziva  „drugosrbijanstvo“)  pre  nekoliko  godina  su  bili  otvoreni  marginalci. Međutim,  upravo  su  pod  Vučićem  oni  postali  mejnstrim. Diskurs  nacionalne  politike  je  potpuno  nestao  – u  tome  je  i  suština  ideološke  transformacije  Srpske  Napredne  Stranke,  koju  vodi  Vučić. Ali  za  unutrašnju  i  spoljnu  upotrebu,  daje  se  privid  da  se  dve  grupe  („prozapadne“ i „polunacionalne“)  bore  za  moć. U  stvarnosti,  obe  frakcije  imaju  izraženu  ultraglobalističku  poziciju. Nije  slučajno  što  i  sam  Vučić  govori  o  svojim  redovnim  sastancima  sa  sinom  Džordža  Soroša,  Aleksandrom.

Pritom,  srpska  vlast  nastoji  da  slomi  samu  suštinu  Srpstva  – a  to  je  Kosovski  zavet,  oslobodilačka  tradicija  koja  prihvata  mogućnost  da  se  na  neko  vreme  potčini  jačemu,  ali  da  se  uvek  čeka  prilika  da  se  započne  borba  za  slobodu. Po  pitanju  Kosova,  vlasti  primoravaju  Srbe  da  se  potčine  sami,  odnosno  da  sami  zadaju  završni  udarac  svom  nacionalnom  biću. Na  taj  način,  po  svom  ideološkom  sadržaju,  trenutni  režim  u  Srbiji  ima  anti-srpski  tj. „drugosrbijanski“  karakter. Ali  on  se  razilazi  sa  njenim  osnivačima  u  jednoj,  najbitnijoj  tački:  odnosu  prema  Rusiji.

Tada se  postavlja  pitanje:  čemu  služi  „ruski  vektor“? Odgovor  leži  u  ravni  čuvenog  „smokvinog  lista“,  koji  pokriva  suštinu  stvarne  politike  Beograda. Otkriva  se  paradoks: s  jedne  strane,  predstavnici  Ruske  Federacije  apeluju  na  bratska  osećanja  i  duhovno  jedinstvo  naroda,  verovatno  shvatajući  da  su  narod  i  narodni  duh  jedini  resurs  i  podrška  Rusije. Ali  s  druge  strane, u  realnoj  politici,  Ruska  Federacija  je  prešla  na  najviši  nivo  saradnje  sa  osobom  koja  propagira  antisrpski  identitet.

Skupština Srbije  je  pokazatelj  svega  ovoga:  apsolutna  većina  poslanika  drži  se  režimskog  proevropskog  (prozapadnog)  kursa,  dok  su  patriotske  snage  zastupljene  na  nivou  statističke  greške,  zajedno  su  jedva  u  stanju  da  pređu  izborni  prag  od  5% – i  to  u  završnoj  fazi  rešenja  kosovskog  pitanja.

Pored toga,  treba  obratiti  pažnju  i  na  posebne  odnose  Srbije,  ali  ne  sa  Rusijom,  već  sa  NATO. Samo  glavne  tačke:  istog  tog  aprila  2013. godine  zaključen  je  sporazum  sa  Sjedinjenim  Državama  u  oblasti  vojno-obaveštajne  saradnje  –  za  SAD / NATO u  Srbiji  je  otvorena  kontrola  nad  svim  srpskim  vojnim  strukturama  i  resursima. U  novembru  2014. Srbija  je  dobila  sertifikat  NATO „Tier-2“ –  potpuna  usaglašenost  sa  sistemom  kodifikacije  alijanse  u  oblasti  naoružanja  i  vojne  opreme. U  januaru  2015. godine,  ministar  vojni  Bratislav  Gašić  potpisao  je  IPAP  sporazum,  što  znači  ulazak  Srbije  u  najvišu  fazu  saradnje  sa  NATO  za  zemlju  koja  nije  članica  alijanse. Oficiri  Vojske  Srbije  masovno  prolaze  specijalističku  obuku  u  zapadnim  centrima.

Tehničke protokole  SOFA – „Sporazum  o  razvoju  saradnje  i  statusu  snaga  u  okviru  programa  Partnerstvo  za  mir“ (PfP  / SOFA,  Sporazum  o  statusu  snaga)  Vlada  Aleksandra  Vučića  potpisala  je  u  januaru  2014. godine, a  Skupština  je  ratifikovala  u  julu  2015. godine. NATO  sada  može  da  formira  vojne  štabove  u  Srbiji. Potpisan  je  Sporazum  o  logističkoj  podršci  (2016),  Centar  za  nuklearno-biološko-hemijsku  zaštitu  u  Kruševcu  dobio  je  NATO  sertifikat,  odnosno  on  je  na  raspolaganju  alijansi.

U septembru  2017. Srbija  postaje  član  borbene  grupe  Evropske  Unije  HELBROK (HELBROC). Između  2012. i 2017. godine,  Srbija  je  izvela  45  vežbi  sa  NATO a  samo  pet  sa  Rusijom. Komanda  NATO  nalazi  se  direktno  u  zgradi  Generalštaba  Ministarstva  odbrane  Republike  Srbije. General-major  Milan  Mojsilović  postao  je  14. septembra  2018. godine  načelnik  Generalštaba  Vojske  Srbije,  koji  je  od  2013. do  2017. god.  bio  glava  Vojnog  predstavništva  misije  Republike  Srbije  pri  NATO u  Briselu.

Dakle,  upravo  je  za  vreme  vladavine  Aleksandra  Vučića, NATO  strukturama  data  prilika  da  se  slobodno  kreću  i  nekontrolisano  koriste  civilne  i  vojne  objekte  u  zemlji. Zapravo,  ovo  je  tako  visok  stepen  „saradnje“  da  potreba  za  samim  članstvom  u NATO-u  zapravo  ne  postoji. Ovome  se  mora  dodati  i  bolni  progon  i  uklanjanje  svega  što  bi  moglo  da  predstavlja  pretnju  za  NATO u  Srbiji.

Zašto Vučić  žuri  sa  kosovskim  pitanjem,  ne  dopuštajući  ni  pomisao  da  se  zamrzne  sukob? Američki  stručnjak  za  „zapadni  Balkan“,  Din  Pinelis  objasnio  je  19. avgusta  2019. da  „Trampa  ne  zanima  šta  će  Vučić  i  Tači  potpisati“,  ali  to  mora  da  se  učini  pre  izbora  2020. godine.

Bez obzira  na  poimanje,  zašto  je  pitanje  Kosova  toliko  važno,  ono  je  presudno  za  mnoge  učesnike. Kosovo  i  Metohija,  Kosovski  zavet  je  osnova  nacionalnog  identiteta  i  nacionalnog  postojanja  Srba. To  je  alfa  i  omega  srpskog  nacionalnog  identiteta. Kao  što  je  Kosovo  odlučilo  sudbinu  Jugoslavije,  tako  će  odlučiti  i  sudbinu  Srbije,  kao  i  sudbinu  srpsko-ruskih  odnosa.

Vučićevi anglosaksonski  savetnici  treba  još  samo  da  smisle  kako  da  uklone Rusiju  sa  Balkana,  ali  ne  prosto  da  je  uklone,  već  da  rukama  „Rusa“ završe  sa  ruskim  prisustvom  u  regionu  i u  umu  srpskog  nacionalnog korpusa. I  ovde  se,  čini  se,  Zapad  sveti  za  svoj  istorijski  poraz. Posle zapanjujuće  pobede  nad  nacizmom  u  Drugom  svetskom  ratu,  Rusija  (SSSR) je  bila  u  teškoj  ekonomskoj  situaciji,  ali  na  nedostižnoj  moralnoj  visini. To je  ono  što  je  nateralo  najbolje  zapadne  umove  da  priznaju  da  u strateškom sukobu  budućnost  pripada  upravo  Rusiji  –  zbog  moralne  i  etičke superiornosti. Da  bi  se  nadigrala  Moskva,  treba  „preuzeti“  vrednosni  diskurs (to  je  čuveni  „paket“ –  demokratija,  ljudska  prava  itd.).

Ali za  Zapad  je  pretežak  zadatak  da  prikaže  sebe  kao  svetionika  istine,  na  pozadini stalnih  lokalnih  ratova  koje  je  sam  pokrenuo  nakon  Drugog  svetskog  rata. Disonanca je  previše  očigledna. Prema  tome,  treba  ići  sa  druge  strane  –  ubiti  moralni  i psihološki  potencijal  Rusije,  kako  bi  se  osiguralo  da  ona  više  nikada  ne  može zauzeti  čvrst  i  motivisan  stav. Stoga,  što  je  više  sumnjivih  kompromisa  i  otvorenog moralnog  pada  s  njene  strane,  što  su  njeni  principi  nejasniji,  to  je  njen  odlazak  u najširem  smislu  bespovratniji. Zato  će  u  Velikoj  Igri  oko  Kosova  ovakvi  džank-analitičari  dobijati  najširi  mogući  medijski  prostor  i  pustiće  ih  da  još  dublje zakopaju Rusiju. Predaja  Kosova  od  strane  Vučića  zauvek  će  osramotiti  Rusiju,  dok  će  sam Vučić  i  njegov  anglosaksonski  tim  savetnika,  od  Rusije  učiniti  saučesnika  u veleizdaji.

Anja FILIMONOVA
Izvor: Srpski stav