Ko upravlja srpskom tajnom službom

Iako se smatra za jednu od najkriminalizovanijih državnih institucija, služba koja je u poslednjih 70 godina menjala nazive, šefove i partijske strukture koje su ih postavljale, kao i zakone u okviru kojih funkcioniše, civilna kontrola nad njenim radom nikada nije do kraja sprovedena. Osim toga, ono što je simptomatično u novijoj istoriji službe je činjenica da od 1998. na ovamo čelni ljudi ove institucije uglavnom nemaju nikakvo prethodno iskustvo rada u službama bezbednosti, pa se samim tim postavlja pitanje koliko su sposobni da upravljaju tako složenim sistemom, kao i zašto se partijske vrhuške odlučuju baš za takve kadrove.

Služba – produžena ruka vladajuće garniture

Ovakvu praksu počeo je Slobodan Milošević kada je 1998. na čelo resora postavio Radomira Markovića. On je tada bez ijednog radnog dana u službi na čelu ove institucije zamenio Jovicu Stanišića. Prema ranijim istraživanjima Insajdera, Markovićev period bio je samo vrhunac zloupotrebe te službe. Marković je na ovoj funkciji zadržan i posle Miloševićevog pada, a na insistiranje tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, do januara 2001.

Reformu ove institucije pokušao je da sprovede premijer Zoran Đinđić, ali je rešenost dekriminalizacije i restrukturiranja službe završila njegovim ubistvom.

Godine 2002. Državna bezbednost izdvojena je iz MUP-a Srbije i formirana je BIA, kao nezavisna Vladina agencija.

Iako postoje brojni dokazi da su mnogi pripadnici DB-a umešani u najteže zločine – kao što su ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, Zorana Đinđića – kod srpskih vlada od 2003. nije bilo političke volje za dubinsku reformu službi bezbednosti, tako da se stiče utisak da unutar službi postoje nedodirljive strukture koje predstavljaju službu unutar službe. Svaka vladajuća garnitura koristila je BIA kao saveznika u okršajima za prevlast na političkoj sceni, dok je njena dubinska reforma izostala, što sobom nosi brojna pitanja, a osnovna su ko zapravo vlada ovom institucijom i da li ona radi u službi građana ili je reč o sistemu koji postoji samo prividno.

Pokušaj reformi i sukob s Ulemekom

Pokušaj diskontinuiteta s „Miloševićevim DB-om“ bilo je postavljanje Gorana Petrovića umesto Markovića 2001, što je uradila vlada Zorana Đinđića.

Petrović je poznat po tome što je javno optužio pripadnike Jedinice DB-a za specijalne operacije za umešanost u ubistvo Slavka Ćuruvije i ubistva na Ibarskoj magistrali.

Ipak, zbog sukoba Vlade Srbije s JSO-om i njenim vođom Miloradom Ulemekom, Petrović je smenjen nakon samo devet meseci. Zbog nemogućnosti da se suprostavi JSO-u, 14. novembra 2001. Vlada Srbije pristaje na kompromis, smenjuje Gorana Petrovića sa mesta šefa DB-a, a na to mesto zvanično postavlja Andreju Savića.

Za njegovog zamenika je imenovan Milorad Bracanović, bivši oficir JSO-a za bezbednost, koji je faktički upravljao službom. On je iz BIA sklonio sve Petrovićeve ljude koji su posle 5. oktobra radili na otkrivanju zločina iz Miloševićevog perioda, a u službu vratio kadrove Radomira Markovića i Jovice Stanišića.

U januaru 2003, dva meseca pre ubistva premijera Zorana Đinđića, na čelo službe dolaze „Đinđićevi ljudi“ Miša Milićević i Goran Živaljević, koji su se smenili oko 1.000 kadrova koje je postavio Bracanović.

Međutim, oni na čelu BIA ostaju samo do 2004, kada su dolaskom Vojislava Koštunice na vlast smenjeni, a na mesto direktora BIA imenovan Rade Bulatović, koji je ostao do kraja mandata svog „šefa“ Vojislava Koštunice.

„Koštuničin“ Rade Bulatović

Rade Bulatović ne samo što ništa nije uradio da bi se rasvetlili zločini i zloupotrebe iz vremena Slobodana Miloševića, već je u BIA vratio kadrove iz „najcrnjeg perioda službe“, kao što su Miša Vilotić, dugogodišnji bliski saradnik Jovice Stanišića, i Milan Đurović, koji je u vreme Radeta Markovića bio načelnik uprave koja se bavila unutrašnjim neprijateljem.

Bulatović je prethodno uhapšen u akciji Sablja, pod optužbom da je pre ubistva premijera imao kontakte sa Zemunskim klanom, i to kao savetnik Koštunice za nacionalnu bezbednost. Kasnije mu je država platila odštetu zbog hapšenja u Sablji.

Iako se u Bulatovićevo vreme Haškom tribunalu predalo više od 10 haških optuženika, tužilac za ratne zločine VladimirVukčević 2012. ga je doveo u vezu sa skrivanjem Ratka Mladića. Vladimir Popović optužio je Bulatovića u intervjuu za Insajder da je prekopirao celu arhivu službe na diskove i poneo ih sa sobom kada je krenuo u posetu CIA. Ovi navodi nikada nisu imali epilog na sudu, iako je Popović tvrdio da za ovu informaciju ima svedoke.

BIA u vreme Demokratske stranke: Rezultati pod političkim pritiskom

Nakon formiranja vlade Mirka Cvetkovića 2008. na čelo BIA dolazi kadar Demokratske stranke Saša Vukadinović, kog je za to mesto kvalifikovalo to što je kao kao načelnik kruševačke policije u akciji Sablja uhapsio vođu tamošnjeg kriminalnog klana Zorana Jotića.

Ipak Vukadinović je zabeležio značajne rezultate – treći dan po preuzimanju dužnosti uhapšen je Radovan Karadžić, što je samo značilo da je BIA još u vreme njegovog prethodnika Radeta Bulatovića morala imati informacije o lažnom identitetu i kretanju ovog haškog optuženika. Tri godine kasnije uhapšen je i Ratko Mladić, što je doprinelo relaksaciji odnosa tadašnje Vlade Srbije i EU.

Takođe, BIA je na čelu s Vukadinovićem u saradnji s urugvajskom i argentinskom policijom i Agencijom SAD za borbu protiv narkotika počela razotkrivanje klana Darka Šarića akcijom Balkanski ratnik u oktobru 2009. Bio je to najveći slučaj zaplene kokaina.

Iako je Vukadinović zabeležio značajne rezultate dok je bio na čelu BIA i njegovo upravljanje agencijom bilo je pod plaštom dominante političke moći. Zasluge za pobrojane uspehe pripisivane su tadašnjem Tadićevom savetniku Miodragu Rakiću.

Dolazak na vlast SNS-a i nastavak „politizacije“ BIA

Politička podobnost kao ključan kriterijum za izbor za šefa BIA nastavila se i nakon Vukadinovićeve smene 2012, postavljanjem Nebojše Rodića, koji je na tu poziciju došao sa mesta generalnog sekretara predsednika Srbije Tomislava Nikolića.

Kao i njegovi prethodnici, Rodić je izvršio kadrovsku vrtešku zamenivši 50 šefova u BIA i tako potvrdio želju svih vlasti da kontrolišu bezbednosne službe.

Rodić se nije previše zadržao na čelu BIA, posluživši kao prelazno rešenje za konsolidaciju moći SNS-a u bezbednosnim strukturama, a septembra 2013. „nagrađen“ je pozicijom ministra odbrane, a tu funkciju je vršio do aprila 2014, kada postaje ambasador u Azerbejdžanu.

Vlada Srbije 25. oktobra postavlja advokata Aleksandra Đorđevića, s kojim je premijer Vučić studirao i kog, po sopstvenim rečima, „zna godinama“. Vučić je istakao da je važnost toga što je Đorđević „odličan pravnik“, te da će mu glavni operativac biti Dragan Marković, koji je karijeru počeo u BIA 1992, a bio i državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova 2009.

Đorđević je takođe nastavio politiku čistku – u julu 2015. smenjena su dva pripadnika BIA Radivoje Mičić i Duško Bobić, koji se smatraju za pripadnike „proruske struje“, dok su mediji pisali da je Mičić bio blizak saradnik nekada drugog čoveka DB-a Frenkija Simatovića.

Šema rada tajne službe

Kao jedan od razloga što služba bezbednosti nikada nije reformisana je, osim nedostatka političke volje u velikom broju slučajeva, i to što direktori BIA često nisu imali ni dan radnog staža u službi, pa samim tim nisu poznavali sistem i kadrove po dubini i bili su podložniji političkim „savetima“. Matrica po kojoj su postavljani govori da političke volje za reformom službe zapravo nema. Da li je reč o strahu od “vlasnika svih dosijea”, struktura koje imaju dovoljno jaku mrežu koja im omogućava da ostaju nedodirljivi ili nezainteresovanost da se služba reformiše, pitanja je na koja za sada nema odgovora. Činjenica je da siva zona unutar službe predstavlja opasnost i za državu i za njene građane.

Veza politike i službi i svega onoga do čega ovoj odnos dovodi, od kriminala do ubistava, bile su teme serijala Insajder Službena tajna.