Neki političari i statističari u Beogradu, očigledno dušebrižnici o nama koji živimo van matice, tvrde da Srbi spadaju među najraseljenije narode na svetu- čak smo, navodno, raseljeniji i od Jevreja jer živimo u 159 država od ukupno 206 koliko ih postoji na planeti. Verovatno prema podacima dobijenim od statističara, novinarka „Politike“ Katarina Đorđević je nedavno objavila tekst o Srbima u rasejanju. Iz teksta proizilazi tvrdnja, da van granica živi samo 313.441 Srbin! Kako je novinarka došla da te brojke i da li je članak rađen po nečijem nalogu, nije poznato. Ali se zna, da samo u Nemačkoj, po statistici nemačkih organa, živi najmanje toliko Srba a ne prema navodima u „Politici“ samo 55.999. U članku nigde pomena da postoji još 100.000 do 120.000 naših ljudi koji su u poslednjih pedesetak godina već uzeli nemačka državljanstva pa se više ne vode kao Srbi.
Doduše, u tekstu se citira sociolog Vladimir Stanković ali se ne iznose njegove brojke, nastale verovatno na osnovu sopstvenih istraživanja kod pripreme stručne studije „Srbi u procesu spoljnih migracija“. Veoma ovlaš, skoro bezvoljno, se navodi njegova izjava, da Srba u svetu ima verovatno daleko više –uz primedbu da kod poslednjeg popis stanovništva, rodbina mnoge nije prijavila da žive u inostranstvu!
U državi Srbiji, u kojoj se još uvek ne zna koliko stanovnika ona ima jer npr. svi Šiptari i podosta Hrvata, Mađara i drugih, nisu želeli da se popisuju a prošli su bez predviđnih kazni, nije čudo da se zaista ne zna ni koliko Srba živi u rasejanju. Verovatno nas je, po slobodnim procenama između 2,5 i 3 ili po nekim procenama čak 4 miliona računajući i ljude srpskog porekla koji su već davno za Srbiju postali- stranci. Odlazak iz Srbije je zbog sve veće besposlice i bede u stalnom porastu pa se tako konstantno povećava broj onih, pogotovo mladih ljudi, koji su ovako uređenoj, da ne kažemo od današnjih vlasti „sređenoj“ Srbiji, verovatno zauvek, okrenuli leđa.
Vratimo se na brojke objavljene u dnevnom listu „Politika“. Moramo da se upitamo, zašto je procena toliko omanula. Verovatno su statističari (namerno?) novinarki dostavili pogrešne podatke. Dodatno pitanje glasi- po čijem nalogu? Žele li to svetski moćnici, u čijim se kandžama već nalazi Srbija kao okupirana teritorija, da pokažu kako smo kao narod sve manji, bilo gde da živimo, a time i sve beznačajniji u odnosu na druge narode na Balkanu?
Sve je moguće, pa, posmatrajući poltronsko delovanje i „klečanje“ pred svetskim moćnicima naših političara, pogotovo državnog vrha, postoji verovatno i ta mogućnost! Možda i zbog toga Srbija, od devedesetrih godina prošlog veka do danas, sve manje radi na smanjenju iseljavanja. Odlaskom iz Srbije, zemlje sa najmanjim prirodnim priraštajem stanovništva u Evropi, stalno se smanjuje broj stanovnika naše države. Izgleda, kako pokazuje primer iz novina, da će ih državna statistika izbrisati iz evidencije i kao iseljenike. Znači, biće nas još uvek svuda, ali na neki veštački, izopačen način globalno nas je navodno sve manje!
Privreda i poljoprivreda, kao i mnoge druge grane su gotovo totalno uništene. Ono što je preostalo prelazi ili je već prešlo u ruke stranaca čiji je jedini cilj maksimalni profit uz minimalni broj zaposlenih i naravno dobijanje debelih dotacija od srpske vlade za svako tobože novootvoreno radno mesto. Zato je i pored stalnog trubljenja premijera koliko nam dobro ide, svakim danom sve više ljudi bez posla ili onih koji iako rade, od svoje plate jedva mogu da prežive. Ta činjenica o najmanjim platama u regionu, umesto da srpske vlastodršce primora da se zamisle nad sudbinom svog naroda, potstiče premijera da se širom sveta hvali o minimalnim zaradama u Srbiji koje bi trebalo da privuku strane ulagače.
Umesto da se svetskim investitorima predstavimo kao zemlja sa relativno dobro obrazovanom radnom snagom, naši političari hvale mizerne zarade u Srbiji od oko 1,20 do 2 evra na sat! Doduše, po pitanju obrazovane radne snage, posle „šerpaško-lončarske i u pištaljke duvadžiške revolucije“, predvođene nekadašnjim gologuzanima a danas višesrukim milionerima, smo u debelom minusu. Prema izveštajima svetskih medija pa i po kojem stidljivom prilogu u našim kontrolisanim i delimično cenzurisanim medijima, ko zna u čijem vlasništvu, čak ni pomenutu „revoluciju“ 2000.g. nisu samostalno proveli „gologuzani“. Nju je sa 60 do 80 miliona dolara platio zapad.
Obrazovana radna snaga sa srednjom stručnom spremom u Srbiji više ne postoji. Duže od dve decenije je sve manje svršenih učenika srednjih škola. Pogotovo nema više nekada širom sveta cenjenih srpskih zanatlija, građevinara, varilaca… Akademaca zasada imamo ali za „izvoz“ u inostranstvo, jer posla u Srbiji za njih nema.
U Srbiji je, pord uništene privrede i poljoprivrede, uništen i sistem obrazovanja kao što su, verovatno prema nečijoj naredbi, uništene i mnoge vrednosti nekada tipične za srpski narod. Srbija danas nema više stručnu radnu snagu ni za minimalne domaće potrebe a kamoli za izvođenje radova u inostranstvu –o čemu sanjaju neki političari, pričajući od svega umornom narodu, prelepe „šarene laže“ o našim firmama koje rade po svetu. Ali i ako zaista rade i nešto zarađuju, niko ne govori da od tih zarada Srbija nema gotovo ništa. One idu privatnicima –vlasnicima firmi u njihove džepove.
Polako ali sigurno od slobodoljubivih Srba nastaje podanički narod kome će biti dovoljno da im neko dobaci koricu hleba –da bi ćutali i trpeli. Pitam se, kao i mnogi moji sunarodnici koji su rasuti po svetu, hoće li se najzad naći neko pošten u narodu, da nas povede u neki boljitak –ako za to već nije prekasno? Znamo koliko nam je trebalo da se oslobodimo od Turaka. Komunista smo me rešili, ako smo ih se zaista rešili jer su na vlasti ostali mnogi njihovi sinovi i ćerke, unuci mi unuke, daleko brže. Za samo pedesetak godina. Nećemo valjda ne neku pravedniju i bolju Srbiji opet čekati toliko dugo?
Veliki talas bežanja „trbuhom za hlebom“ svojevremeno iz Titovog tobožnjeg „samoupravljačkog raja“ polovinom šezdesetih godina prošlog veka, odvukao je u svet iz ondašnje Jugoslavije preko 1,5 miliona ljudi –među njima i oko 700.000 Srba. Koliko će ih otići iz Srbije u ovom najnovijem talasu iseljavanja? Verovatno premnogo.
Ovih vrelih letnjih meseci događa nam se jedan novi fenomen- veliko doseljavanje pretežno muslimanskih azilanata u najboljim godinama njihovih života. Mnogi od njih su, verovatno, sudeći koliko novca imaju za plaćanje raznih usluga, plaćanje „trgovaca ljudima“ isl. finansijski podržavani od država bogatih naftom i novih „arapskih prijatelja“ našeg premijera.
Zbog čega finansijska podrška? Naravno, da bi ostali kod nas. Već se priča i o novom „Centru za izbeglice“ u Srbiji koji treba da prihvati oko 400.000 (!) ljudi. Neki poslušnici iz vlasti doduše demantuju izgradnju, ali premijer tvrdi da su azilanti dobrodošli. Dobro se zna da je njegova želja –zapovest potčinjenima. Oni azilanti koji se jednom usele u taj verovatno zaista planirani centar ostaju u Srbiji jer ih više niko u EU neće prihvatiti.
Već danas treba da nas plaši poznati, ogroman natalitet muslimana i Šiptara dok Srpkinje ne rađaju decu čak ni za tzv. „prostu reprodukciju“ nacije. Stotine hiljada azilanata, koji su 98 odsto muslimani, će dovođenjem svojih porodica i dobijanjem potomaka, dodatno urušiti današnji odnos između nas hrišćana i muslimana na teritoriji Srbije. To znači da u sledećih 30 do 50 godina, Srbija više neće imati ne samo neku svoju imovinu, jer ju je vrhuška u poslednjih desetak godina raskrčmila, poklonila ili opljačkala, nego ni svoju državu!
Kada bi mogli i imali gde, sigurno bi skoro svi Srbi odmah pobegli negde glavom bez obzira, osim novonastalih političara- bogataša, od kojih će neki ipak, kao poslednji, morati da u Srbiji zauvek ugase svetlo! Ili su to oni već odavno učinili, ali mi to još, zbog opšteg mraka u kome se već nalazimo, ne vidimo?
P. Rakočević
Koreni
