Kocka je bačena

0
593

Prolazeći kao pešak oko Slavije, što nije baš prikladno mojim godinama u odnosu na udaljene pešačke prelaze, našao sam se iznenada ispred spomenika D. a. On se nalazi na masivnom belom postamentu, koji se kao da je zaboravljen, slučajno našao na belim pločama ispred mene. Pokušao sam da sebi objasnim, zašto je tu postavljen? Nema nikakvog logičnog sadejstva sa bilo čime u bližoj okolini. Deluje kao da čeka zgodnu priliku, da se skrasi na lokaciji, koja mu priliči. Ovako podseća na onu dečiju igru „Ne ljuti se čoveče“, kada igrač baci kockicu, a ona padne gde padne, svejedno.

U ovom slučaju, nije nimalo svejedno. Ja, kao slikar volim arhitekturu, pa i urbanizam mi nije stran. U modernoj likovnoj umetnosti, nije mi poznat pravac, koji ustoličava „slučajnost“ .. (Možda Džekson Polok, ali i tada se pojavljuju izvesni neočekivani kvaliteti, koji izlaze u prvi plan). Da li u urbanizmu važe slučajnosti? Ne verujem. Da važe, onda bi to vodilo u besmislenost. E pa ovo je onda besmislica, gospodo urbanisti. Jedino, ako ste spomenik privremeno ostavili, onako istovarenog sa dizalicom i to sasvim slučajno, baš na najnižu kotu čitave okoline, da bi ga kasnije postavili na mali obližnji skver udaljen desetak koraka i koji se graniči sa trotoarom—obilaznicom oko Slavije. Na tom skveru je sada travuljina i odpaci.

Moj predlog je, ako ga iko uzima u obzir, (kao što je uostalom i slučaj sa mojim tekstom „Ulica M. Birjuzova, pastorče ulice Obilićev Venac“, objavljen nedavno u „Politici“, koji niko ne ferma) je, da se spomenik D. Tucovića postavi na sred skvera, na uzdignutom kamenom postamentu, a okolo da se posadi lepo cveće.

Nekada među šahistima u prijateljskim mečevima je bila poznata uzrečica, koja se upućivala protivniku: „Sanjaj marela!“.

Za Korene,

Mišo M. Mladenović
akad. slikar i pisac

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime