Kod Miloša je i popo mogao da dobije štapom po turu

0
289
Cvijetin Milivojević / Foto:YouTube Screenshot

„Pitam se, pitam se, šta je starije – koka ili jaje?“ Ili: „Koja koka ne nosi jaje je – …?“

Sećate se, verujem, svi tih neodoljivih Zmaj-Jovinih zagonetanja i odgonetanja koje su, u Bajfordovoj legendarnoj seriji „Neven“, izgovarale brkata kuvarica br. 1 Olivera Marković i, u žensko peobučen(a), kuvarica br. 2 Dragan Zarić.

E, pa, jedna od najpoučnijih pitalica, glasila je ovako: „Pitam se, pitam se, šta je to tako lako da ga može podići i najmanje dete, a preko sobe ne može prebaciti ni sam Kraljević Marko?“

U odgonetki ove zagonetke leži suština odgovora na sve trenutne konflikte unutar srpskoga društva: „To je pero!“

Kad već to pero ne može da prebaci, možda bi onaj koji se u sve meša i obnaša ulogu „kadije koji i tuži i sudi“, barem, jednako lako, i PRAVO mogao da blagoizvoli da lično prenese tamo gde mu je i mesto – u srpski Areopag.

I, onda bi građani, umesto da se, na krv i nož, dele na „tužioce“, „kadije“ i „drvene advokate“, mogli da se posvete sopstvenim malim životima, a da, u njihovo ime, PRAVOSUDNA VLAST, „ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“, radi ono za šta je plaćena.

Vojujući bitku za autonomiju svoje male kneževine, Knjaz Miloš je, još 1926. (svoju, a ne Đitlerovu, prim.C.M), Narodnu kancelariju pretvorio u Beogradski sud nadležan za čitavu Nahiju beogradsku, čije je sedište bilo u Rogači kod Sopota.

Pred terazijama Magistrata u Rogači SVI SU BILI JEDNAKI, panduri nisu hteli da „zažmure“ ni onim najmoćnijima i najuglednijim, pa je čak i otac popo mogao da – dobije poneku vaspitnu po turu.

U „Protokolu Naie Beogradske 1828, 1829, 1830. i 1831“, tako možete da pročitate i sudsku crticu od 18. juna 1829: „Pavle popov iz Vrbovne pokrade u Sibnici Marka Stanića vino, za koje Panta pandur poslan bude. I on se panduru protivio, na koje pandur javi knezu Stankoviću. Knez poviče da ga vežu, a pop Mihailo, stric njegov, poviče: nećemo se vezati. Zato pop prizvan bude i prizna. Za mi sa saglasijem protoprezviteta (sveštenika, op.a) Ilije Popovića iz Sibnice, za protivljenje popovo, rešeno da kaznjen bude sa 25 štapa, za koje volevši u novcu platiti, položi u kasu 25 groša.“

Da Vas podsetimo:  Glancanje memorije

U sudskom dnevniku od 13. aprila 1828, i sledeći zapisnik sa suđenja: „Ivan Mihailović, sluga Dimitrija, mejandžije iz Velikih Crljena, tužbu predložio protivu svojego gazde, koji je pre nekoliko dana odbegao i svoju mehanu ostavio, da mu je ot nastale plaće dužan ostao 31 groš. Na predloženo prošenije, od ostavljenij stvari istoga Dimitrija, naplaćen bude.“

A da vidite tek presudu koja je kapetanu kosmajskom prosleđena 27. juna 1833! Jovan Petrović iz sela Ripnja, „koji se usudio lažno izneti da je sa devojkom Anđelijom iz istog sela plotsko smešenije učinio, danas je po rešeniju njiovog sijateljstva milostivog gospodara Jefrema Obrenovića iz apsa odpušten, s tim uslovijem da mu se 35 batina po telu udari“. A umesto „pravne pouke“, stajao je poziv sudskom izvršiocu, citat: „Zato vam preporučujem da na Pavlov dan dođete u Ripanj, i da onde pred svim narodom koji se kod crkve sovokupi, rešenije ovo nad Jovanom u dejstvije privedete.“

Zato što je, dakle, nedžentlmenski oklevetao nevinu devojku, nesrećni Ripanjac, pre 186 godina, javno je išiban – čitam to dok prelistavam naslovnice natiražnijih, Vrhovniku najodanijih medija, leta Gospodnjeg 2019. A udarni naslovi su: „Boško napao Mariniku zbog seksa“, „Žuti hejteri nokautirani – ubili se bolesnim lažima“, „Đilas oteo građanske proteste“; „Ruski špijuni guraju Srbiju u NATO“; „Ćosić šiptarski plaćenik“; „Vučić na VMA, opozicija puna mržnje slavi“ i tome slično.

„Sve sudije da sude po zakoniku, a ne po strahu od carstva mi“ – svoju potencijalnu carsku samovolju ovako je dobrovoljno ogradio i u svoj čuveni zakonik ugradio čak i najveći vladar u srpskoj istoriji, car Dušan Nemanjić.

Šta o nepristrasnosti i nezavisnosti srpskog pravosuđa misli tamo neka (nevladina) Venecijanska komisija, zanima me kao lanjski sneg. Jednako kao i šta su, u izveštaju o napretku Srbije ka EU, napisali oni što nebaždarenim kantarom mere koliko je Srbija, u poglavlju tom i tom, napred(n)ovala u reformi pravosudnog sistema.

Ali me zato, kao i svakog građanina koji poštuje najviši pravni akt svoje zemlje, zanima šta se sve, u međuvremenu, ispodogađalo otkako je, posle baš pooodužeg, jednogodišnjeg razmišljanja, Ustavni sud Srbije, ono onomad, odbacio zahtev za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma.

I to, većinom glasova odlučio da je – tu reč o političkom, a ne o pravnom pitanju! Bilo je to 10. decembra 2014.

Da Vas podsetimo:  Kako se kotiraju političari na Facebooku - Karić najpopularniji

I to tako što je, prethodno, pola godine ranije, ondašnji ministar pravde (sada Vrhovnikov gensek) Nikola Selaković „toplo preporučio“ USS-u da treba da se proglasi nenadležnim za utvrđivanje ustavnosti Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine jer je – pogađate – „reč o političkom aktu“.

Preciznije, kazao je tada da „Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje politički akt, jer će time preuzeti ulogu Vlade Srbije za utvrđivanje i vođenje politike”!

Zanimljivo, kako je, krajem 2013, to „nežurenje sa postupkom“ obrazlagala tadašnja „prva među bogozavetnim sestrama karmelićankama u večnom zavetu ćutnje“,  iz USS. „Ne odugovlačimo sa ocenom ustavnosti Briselskog sporazuma“, branio se tada predsednik USS Dušan Slijepčević, ako se toga imena neko još seća, od optužbi da razvlači rešavanje inicijativa De-es-esa i radikala za ocene ustavnosti i zakonitosti tog sporazuma. A onda je neoprezno priznao da se vlada Vuček – Daček I TE KAKO MEŠA u odluke Ustavnog suda, sledećom rečenicom: „Ustavni sud je uvažio zahtev Vlade Srbije da se zastane u postupku u odnosu na osporene uredbe – o administrativnim prelazima, matičnim knjigama, katastru i priznavanju fakultetskih diploma – uz istovremeno određenje roka od šest meseci za otklanjanje uočenih neustavnosti.“

Naravno, da ni ta, ni vlade koje su dolazile posle nje, nisu „svojim odlukama preduzimale mere za otklanjanje tih neustavnosti“, niti je Vlada sve to, kako joj je USS kasnije naložio, usklađivala sa Ustavom. Tj. jeste: Vrhovnikove vlade su, do dana današnjeg, sve što su, na pravnom i političkom planu činile u vezi s Kosovom i na Kosovu, činile u skladu sa Ustavom Republike Kosovo!

A Njegova eks-ekselencija, onaj znameniti student prava i master menadžmenta, kome je upravo ustavna obaveza bila DA ŠTITI INTEGRITET I SUVERENITET SRBIJE, sve je to otćutao, pisao „krokije krokija“, svojim kukavičlukom unižavao instituciju predsednika Republike Srbije, a onda, sa sve imunitetom za nečinjenje, umesto da izađe na mejdan sinu Brutu, zbrisao u privilegovanu političku penziju!

Zašto onda tolike afere, u vezi sa najmoćnijim ljudima iz vrha vlasti, „ćute“ u nekoj zabačenoj fioci kao nesrećni Eks-ekselencijin „kroki krokija platforme o Kosovu“, umesto da izađu pred gospođu Justiciju?

Da Vas podsetimo:  VV vs. VW

Vrhovniku, kao i Doglavniku, osim „žutog ološa“ koga, po difoltu, mrze, na putu kolaboracije i preteće kapitulacije, kao najveća prepreka stoji – politički pokojni Koštunica i njegov, da citiram Vrhovnika, „Ustav koji može da uzme pod mišku i ponese na Kosovo“. Onaj iz 2006. čije Proklete preambule, sadašnje Najviše Državno Klimoglavstvo nikako ne može da se ratosilja.

U to ime, uoči skorašnjeg 185. rođendana prvog srpskog ustava, koji je Srbiju uveo među malobrojne zemlje Evrope onoga vremena koje su tada imale ustav – eto, ideje: ako Vrhovniku ne valja Koštuničin, neka vrati Milošev!

Makar zbog ovih nekoliko članova:

„… Serbija je nerazdjelno i u pravleniju svom nezavisimo Knjaževstvo po priznaniju Sultana Mahmuda Drugoga i Imperatora Nikolaja Prvoga.

… Vlasti Srbske jesu tri: zakonodateljna, zakonoizvršitenjna i sudejska.

… Vlast sudejska. Sudija ne zavisi u izricanjeu svoje presude ni ot koga u Serbiji do ot zakonika Srbskog; nikakava, ni veća ni manja, vlast u Serbiji ne ima prava, otvratiti ga ot toga, ili zapovjediti mu, da drugačije sudi, nego što mu zakoni predpisuju. Tomu treba i da se zakune pri naimenovaniju.

… Knjaz Srbski izdaje pri stupanju na dostoinstvo svoje narodu na čestnom krstu i svetom Evanđeliju ovu zakletvu: „Zaklinjem se svetom, jednosuščnom i nerazdjelnom Trojicom, da ću ustav Knjaževstva Serbije držati točno i sovjestno u cjelosti; i da ću svakog pridržavati, da ga takođe u cjelosti drži; da ću braniti nepovredivost pravoslavne vostočne crkve u Serbiji; da ću svim silama i sredstvima čuvati cjelost Serbije, i obštenarodnu slobodu ličnosti, i bezbjednost imanja i prava svakoga Srbina; a najposle, da ću se svakojako starati, da obezbjedim i uzvisim blagostojanije i svega naroda Srbskoga voopšte i svakog Srbina poosob. Tako mi Bog pomogao!“

Kad bi Ustav današnje Srbije, u praksi, makar ovoliko (za)ustavljao i ograničavao težnju današnjeg vladaoca ka uzurpaciji ustavnih prava i ovlašćenja – bez razmišljanja bih potpisao da, ako mu je do titulisanja, naš Vrhovnik slobodno prepiše i ovakav jedan član Sretenjskog ustava: „Knjaz i Knjaginja Srbska imaju titulu ‘Visočestva’, sinovi i braća Knjaza i njina djeca: ‘Svjetli gospodara’, a žene njine, snae, i kćeri titulu ‘Svjetli Gospođa’…“

E, da, znam odgovor i na prvo „Nevenovo“ pitanje: Koka koja ne nosi jaje je – petao!

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime