Kolaboracionanizam

9
1490

Da počnem realistično: kolaboracionizam je legitiman, dok uspeva. Kad ne uspe, okončava se metkom u glavu.

Posle trideset godina ispiranja mozga, u Srbiji je antikomunizam postao aksiomatičan, a kolaboracionizam više nego prihatljiv. To je posledica najozbiljnije propagande koja je ovde ikada vođena i prema kojoj čak i propaganda u korist EU, ili ljudskih prava, izgleda veoma naivno. Trideset godina srBski intelektualci na davilici UDBE, novinari i mediji, a za njima kolone „javnih radnika“, „publicista“ i ostalih ljudi bez zanimanja, kao i prilična masa korisnih idiota, ponavljaju idiotske i groteskno prenaduvane antikomunističke priče i, istovremeno, pevaju ode Draži, Nediću i Ljotiću. Najveći deo Srba, u osnovi, nije toliko glup i lud da u sve ove priče poveruje, ali nije spreman da se izloži šikaniranju neopatriota i pseudopravoslavaca. Osim toga, običan čovek svoje rezone podređuje mišljenju intelektualaca i profesorčića sa učiteljskom pameću, koje im mediji nameću kao autoritete. Crv sumnje u tugaljivu i otužno sladunjavu antikomunističku skasku postoji, no skoro niko ne sme da joj se suprotstavi, jer je ona vodeća misao propadajućeg društva koje, slaveći kolaboraciju, sebi kopa grob, a pljujući po davno umrlom komunizmu – taj grob zatrpava.

Danas naletim na neku grupu idiota koja hvali episkopa Irineja Ćirića i, onako, patritoski, laže da sve puca. Vele: izboli su ga SKOJ-evci (ko bi drugi; jer su sve SKOJ-evci ubili: vojvodu Bojovića, Dragutina Gavrilovića, episkopa Ćirića, a možda i Zorana Đinđića) noževima. Istina je, naravno, drugačija: plemeniti episkop je sarađivao sa Mađarima tokom okupacije, pa čak bio i poslanik u Saboru Mađarske. Proveo je sedamnaest meseci u kućnom pritvoru, 1945-1946. i bio pretučen. Umro je 1955. godine, sedam godina posle premlaćivanja.

Ovde se, suštinski, otvorila debata – ne da li je sudbina episkopa Ćirića žalosna, ili ne, nego treba li, uopšte, kolaboracioniste šamarati, ili ne. Zaključak: kolaboracija osvežava.

Naravno, episkop Ćirić je, kao i Nedić, žrtvovao svoju čast za spas mile i napaćene otadžbine, kao i da bi, je li, spasao narod. Narod koji je, spasavan od tolikih narodnih majki, izgubio, samo u Srbiji i današnjoj Vojvodini, oko pola miliona pripadnika. Krunski argument je ne u istoriji, niti u logici, već u glagoslkom obliku, kondicionalu: da srBske majke nisu spasavale narod, bilo bi mnogo više žrtava. Kad bi baba imala onu stvar, danas bi uživala mnogo veća ljudska prava.

Skok u 1941. godinu: kolaboracija počinje odmah, a u punom zamahu u jesen. Nemcima ide da ne može biti bolje: Moskva je u dometu durbina, Lenjingrad je opkoljen, a u Evropi mali problem čini samo Rene iz pokreta otpora, zajedno sa Mišel i Leklerom. Veoma je teško poverovati da Nedić, Ljotić i Nikolaj V. Superstar vide slom Trećeg Rajha, ali se nevoljno odlučuju da žrvuju ličnu čast za spas naroda. Teza o žrtvovanju časti ne može da prođe elementarni logički ispit: ona je aposteriorna, a apriorna bi bila samo da je ovaj šampionski trio znao da će Nemci propasti, što bi, opet, bilo u opreci sa simpatijama koje je trojac gajio prema Rajhu još od pre rata. Možda su, ja to ne znam, još 1935. znali da njihov tim gubi, ali su ipak navijali. No, navijanje je njihova privatna odluka, a ne spasavanje naroda i države.

Da Vas podsetimo:  Zemlje bez mozgova, zemlje bez budućnosti

Dakle, kolaboracionizam je, kao i ovaj danas, uvek sračunat na pobedu, a ne na poraz. Zar neko danas misli da Vučić žrtvuje čast, znajući da ga čeka gorka sudbina kolaboracionista? Izražavam sumnju, Mislim da je on uveren da će mu se današnja delatnost isplatiti i pozlatiti. Isto su mislili i oni pre njega. Tek naknadno, kad su usrali motku, kad je njihova strana počela da gubi rat, oni su sebe osetili kao nekoga ko je svoju gigantsku čast prineo na žrtvu česti i plemenu. Sa tako žrtvovanom časti, oni su svi zbrisali iz zemlje, da bi opet žrtvovali čast, ali je Ljotić poginuo, a Nedić vraćen komunistima iz Kicbila, gde je pokušao da nađe melem za ranjenu čast. Nikolaju se posrećilo: nastavio je da žrtvuje čast iz Amerike. Mali podsetnik: patrijarh Gavrilo, koji je skupa sa Nikolajem izbegao do Engleske, ipak se, kao arhipastir, vratio u Srbiju i – gotovo je nemoguće poverovati – nisu ga ubili SKOJ-evci! Umro je 1950. godine.

Izbegavam da bilo koga pozivam na bilo šta; računam da je pozivara, i bez mene, dosta. Svak poziva srpski narod da se založi za neki njegov cilj, u rasponu od borbe protiv okupacije, do ekologije. Danas činim izuzetak: pozivam vas da se ne plašite agresivnih apologeta kolaboracionizma i antikomunista. Slobodno recite da vam se sve to gadi. Psovaće vam majku na društvenim mrežama, hraniće vas govnima, vikaće vam da ste komunjare, ali ne brinite, na vrata vam neće doći, nije to taj soj.

Da budem i do kraja otvoren: kolaboracionizam je nekad nužan i nekad nacija i pomoću njega pretraje i preživi. I to se dešava, ali je ona kao devojačka trudnoća: sakriva se i ne hvali se njome. To je kao porodična sramota i sa čašću veze nema. Da su, nekim čudom, ali se to čudo nije moglo desiti, Nikolaj, Mita i Milanče dočekali komuniste u Beogradu, to bi se i moglo nazvati časnim. Čak i jedan moj prijatelj, Hrvat, koji ima simpatije za Francetića, prezire Pavelića zato što je pobegao i Tompsona zato što nikad nije održao ni jedan humanitarni kocert. To ima veze sa čašću, ali smo mi, kao narod, izgleda izgubili čip za prepoznavanje časti, pa su nam časni i Nedić, i Sinđelić, i Ljotić, i Dragutin Gavrilović, i episkop Sava Trlajić, koga su ustaše ubile 1941. zato što nije ostavio pastvu, ali i Nikolaj, koji je svoj život, kao svaki „častan čovek“, pretpostavio pastvi.

Danas jedna trećina Srba ima razumevanje za Vučićev kolaborcionizam, a ostali Sorabi ili su digli ruke od politike, ili navijaju za rezervne kolaboracioniste, koji su se sakrili iza Žute patke. Više nije pitanje da li izdati, ili ne, nego ko treba da izda. To je moralni sunovrat srpskog naroda i to ne zato što se izdati mora, nego zato što se izdaja mora opravdati.

Dakle: kolaboracija i izdaja su jednoznačne; pojmovi su podeljeni samo zato što je reč „izdaja“ mnogo teže odbranjiva i jasnija nego reč „kolaboracija“. Srbi vole igre pojmovima. Precizno razdvajaju Rašku oblast od Sandžaka do pete decimale, ali izdaja im ne smeta, ako se zove skromno: kolaboracija. Kod nas važi pravilo: meri mikrometrom, proveravaj santimetrom, seci sekirom.

Da Vas podsetimo:  Bojkot ili bojkot bojkota

Postoji, bar ja to tako vidim, kolaboracija koja je privemena, koja je, u nekom teškom istorijskom trenutku neminovna i koja traje neko vreme i postoji kolaboracija koja ima svoju filosofiju, koja glasi ovako:

„Mi smo mali i slabi, šta mi stalno nešto kenjamo i pravimo se važni? Vidi ove divne naše bele okupatore, hajde da im oližemo guzicu, da narod živi lepo.“

Ono prvo je razumljivo, ovo drugo je srž politike postpetooktobarske Srbije. Prema tome, svako ko je pristalica načelne kolaboracije, ili, hajde da kežem, preventivne izdaje, treba da izađe i glasno kaže da podržava Aleksandra Vučića, koji je nova srBska majka, jer žrtvuje svoju čast, da nas zli okupator ne bi bombardovao, ili na drugi način kinjio.

Drugi svetski rat je, u Srbiji, trajao tri godine, a od 5. oktobra je prošlo 18 godina. Saradnja sa okupatorom je dobila eternalni karakter, sa čitavom pripadajućom apologijom. Korisni idioti, koji opravdavaju Nedića, znali to ili ne znali, prave alibi i Vučiću. Ne može se kriviti Vučić, a pravdati Nedić. Može, ali je to toliko mučno i nategnuto, da je teško i slušati, i čitati.

Antikomunizam, kad je od službe „podignut“ koncem osamdesetih i kada je njime odlično upravljano devedesetih, zapravo je i pripremao Srbe za ovo vreme. Zanimljivo je da je i antikomunizam dobio eternalni karakter: komunista nema nigde, poslednji prvoborci imaju preko 90 godina, ni ne sećaju se da li su bili komunisti, sistem je krahirao pre trideset godina, Tito je mrtav toliko dugo da se već na smrt i navikao, a ovde pena bije na ustima, raspravlja se o zločinima komunista. Da bi se udahnuo svež vetar patetičnom antikomunizmu, lansirana je teza da danas vladaju deca komunista, što nema veze s mozgom, ali kad je to nama smetalo? Srbija je, u smislu vlasti, podeljena između kolonijalnih gospodara i raznih vidova policije (Srbijo, pandurska si bila, pandurska ćeš ostati – Đura Jakšić). Političari su dekor, jer bi glupo bilo da u Skupštini sede samo oni koji govore engleski i uniformisana lica; ko bi onda verovao u demokratiju, evropski put i ta sranja?

Problem koji se neće rešiti je sledeći: kada je podignut antikomunizam, većina današnjih komunomrzaca, pa docnije i nedićevaca, je imala između 20 i 30 godina. Danas su to ljudi od 50-60 godina, koji nemaju gde nazad. Trideset godina lupaju gluposti i sad je zaista teško, u starosti, priznati da si ceo život glupovao. Ovo mlađih, koji se nisu ni rodili kad je glupetanje počelo, samo su imitati, sa manje mozga, ali sa više pljuvačke, jer to, prosto, ide zajedno.

Za izdaju, da kolaboraciju nazovemo pravim imenom, mogu se naći razlozi, ali ne i muškost. Ona počiva na jadnim pretpostavkama, koje bi izgledale, otprilike, ovako: „Idem s kevom neki dan po Dorćolu, kad neka dva majmuna krenu da joj skidaju ogrlicu s vrata. Keva se uskopistila, otima se, udari jednog, onda oni kretoše da je šamaraju, pokidaše ogrlicu i odoše. Ja stojim, gledam i mislim se: da sam im na vreme pomogao da skinemo svi zajedno kevi ogrlicu, nikada je ne bi šamarali. Sad mi se i keva smučila, jer se ponaša kao komunista, treba svi da postradamo zbog nje. I mene bi odrali da se nisam pretvarao da sam slučajni prolaznik.“

Da Vas podsetimo:  Sokoli i zadruge za prodaju lekovitog bilja

Onda se takva banalna priča podigne na nivo političke misli, a to srBska najamna inteligencije ume kao ni jedna na svetu i eto nama filosofije, a nacionalnom intelektualcu novog stana, ili cepanja onog dosijea u kome je nešto petljao s devojčicom od 15 godina.

Pojava ravnobiblijskih knjiga, poput „Noža“, „Sudije“, ili „Knjige o Milutinu“ je autorima, već od ranije dobro nagrađenim komunistima, donela još i slavu, a s njom i dobre honorare, ali ne u nebeskoj, nego u ovoj, zemaljskoj Srbiji. Onda je krenulo dizanje raspoloženja za rat i protoratnici, stožeri paravojnih formacija su – sasvim slučajno, valjda – bili kriminalci koje je stvorila UDBA. Projekat je radio kao sat. Tako smo došli do situacije, a kako smo pametni drugačije nije moglo ni da se desi, da radnici, kojima otimaju fabrike i koje izbacuju na ulicu, kukaju na komuniste koji su im te fabrike podigli, a kliču onima koji ih pljačkaju. Naše razumevanje, kao naroda, došlo je do donje mrtve tačke. Mi domovinu volimo još samo ideološki, pod izvesnim pretpostavkama. Ako Srbija nije desničarska, na primer, ili čak nije organizovala nekom izložbu, odštampala knjigu, ili dala pare za film – više nije otadžbina. To su užasni rezoni, rezoni četvrtog staleža, koji reži pred vratima naše budućnosti.

Kolaboracionizam je daleko veći fenomen, nego što ga mi opserviramo imajući u vidu Nedića. Veliki broj Srba je danas nalik Sekuli Drljeviću koji je, kad nije dobio ministarsko mesto, postao Hrvat i ustaša. Time izdaja prerasta u samoizdaju, gde se pojedinac okreće ličnoj koristi i još to proglašava za filosofiju življenja.

Iz perspektive Vikinga mi smo, iako pripadamo beloj rasi, ili sitna živina, ili zaprežna stoka i – to je ono najlepše – mi ne samo da stajemo na njihovo stanovište, nego i uživamo u tom položaju. To je tačka u kojoj samoizdaja prerasta u društvenu patologiju i bukvalno razara naciju i to pod plaštom odbrane nacije.

Nacija može da ima, unutar sebe, različite konfesije, različite jezike, čak i različitu genetiku, ali mora da ima, da bi bila nacija, nacionalnu ideju. Ako je nacionalna ideja služenje strancima, onda je to ideologija roba, a ne slobodnog čoveka. Ideja da će se služenjem stranom gospodaru narod spasti je naivna, jer se smeće s uma da dugo služenje stvara naviku. Čitavi narodi,poput Čeha i Bugara, više i nemaju jasan pojam slobode, jer su predugo u srcu politike imali slugeranjske ideologije. Rob može, načelno, i da pobegne od gospodara, ali rob u duhu ne može, on i kad je udaljen od gospodara, ne ume da bude slobodan.

P.S. U naslovu se nije potkrala greška (prim.ur.).

Na naslovnoj fotografiji je Milan Nedić prilikom susreta sa Hitlerom u Berlinu, 18. septembra 1943. g.

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com

9 KOMENTARA

  1. Милан Недић 1941 год није киднуо из земље као 27мартовски пучисти и комплетна влада, већ је, кад су му Немци запретили распарчавањем Србије, прихватио улогу председника владе која је током четири ратне године осигуравала ред и мир, производњу и дистрибуцију хране, одеће, огрева и лекова, функционисање саобраћаја, школа, болница, пијаца и других установа, прихват избеглица из НДХ, слање поште и пакета официрима у немачким логорима . . .

  2. @Др Миодраг Кулић
    колаборационизам не може глорификовати и рехабилитовати. Па чак и ако се схвати да је он понекад нужно зло.”

    Слажем се. Али, зашто онда „понекад“? Или јесте зло или није. Ја сам верник, и држим се онога, „нека твоје да буде да и нека твоје не буде не“. Код Миленковића то често није тако. Он, у основи, нема става, без обзира на моје личне симпатије према том Крушевљанину.
    У вези са колаборацијом се слажемо, пустимо нијансе, докторе.
    Али ово не могу да схватим. Кажете, „ Јер да није ових потоњих /тј. мученичких бораца/, свет би био поробљен и велика већина људи би живела у духовној и економској беди.“
    Како „ би био“ поробљен?! Шта ће Вам кондиционал? Јесте поробљен. Не треба полицијски час да би неко био поробљен. Методе поробљавања постају суптилније, временом, али суштина насиља остаје иста. Не треба вам ни брахијална сила ни дуге цеви да некога принудите на нешто, довољно је да му замрзнете рачуне и претворите му земљу у депонију токсичног и културног отпада. Како, докторе, „велика већина људи БИ живела у духовној и економској беди“?? Велика већина ЖИВИ у духовној и економској беди. Поврх тога, добар део оних који имају економско благостање, живи у духовној беди.

  3. Одговор Питагори
    Поштовани Питагора
    Моја „егзалтација“ се заснива на томе што је г. Миленковић јасно казао (небитно је да ли је он „партизан“ или „четник“), да се колаборационизам не може глорификовати и рехабилитовати. Па чак и ако се схвати да је он понекад нужно зло. Јер, и физички и ментално је далеко лакше бити конформиста него мученички борац у одбрани окупиране земље. Јер да није ових потоњих, свет би био поробљен и велика већина људи би живела у духовној и економској беди. Преведено на наш српски случај – колаборационизам Недића се може примити к знању али не и рехабилитовати.
    Др Миодраг Кулић, Немачка

  4. Поштовани др Кулићу, Миленковићев чланак јесте добар, али чему толика Ваша егзалтација ? „Штиво које ће се учити у школама“, кажете. Ништа мање! Много су нас коштале неке брзе и неопрезне егзалтације. Да не набрајам овде, примера је много. И Миленковић је одрастао на „штиву“ које се зове партизанска читанка, то је очигледно, он то не може да превазиђе и то је главни проблем овог иначе одличног публицисте.

  5. Idemo redom,na kongresu KPJ U Drezdenu 1928 je doneta odluka o rušenju države KR.Jugoslavije od strasne kominterne i o nasilnom ubacivanju komunističkih terorista u Jugoslaviju sa ciljem izazivanja građanskog rata,https://www.youtube.com/watch?v=Fhx0YKOt6EA,što je i odrađeno kao UBACIVANJE KOMUNISTIČKIH PARAVOJNIH FORMACIJA U JUGOSLAVIJU,SA CILJEM IZAZIVANJA GRAĐANSKOG RATA.Niko ih nije zvao da ovde dođu.Već 1941/1942 nastaje komunistički teror nad Srpskim narodom nazvan u C.Gori PASJA GROBLJA,https://srbin.info/2018/01/07/iz-drugog-svetskog-rata-preki-sudovi-save-kovacevica/http://slobodnahercegovina.com/prijeki-sud-save-kovacevica-porodicama-zrtava-zabranjivao-da-nose-crninu/?lang=lat,NAKON TIH ZLOČINA 1942,narod se masovno organizuje u ČETNIKE I proteruje titove teroriste,tako narod posle sahranjivanja nekoliko stotina Srba toga kraja živi relativno mirno,/ne uznemiravaju ih čak ni italijani/,sve do 1944,kada se vraćaju komunisti i počinju ponovo vršenje komunističkih zločina nazivajući miran narod NEPRIJATELJI NARODA.Ponovo počinju zločini,istakao bi prvo Srbiju,jer su zaobišli Jasenovac i druge logore,sa ciljem susreta sa crvenom armijom staljinovom,da bi se završio plan okupacije Srbije,tako što ih sovjetski tenkovi na silu postavljaju na vlast.https://www.youtube.com/watch?v=8JfiieSYjrg,da bi se to sve osiguralo na silu su mobilisali Srpske mladiće da bi masovno izginuli na Sremskom frontu,kako bi Srbija bila bez protivnika komunizmu,https://www.youtube.com/watch?v=DSculB1K0JM,gurnuti pred dobro utvrđene nemačke mitraljeze da svi izginu,nemci se već povlačili,nije uopšte bilo razloga da neko gine.Za to vreme,po srbiji Srbe ubijaju ustaše marka mesića koje je doveo tito u Srbiju kao zarobljenu CRNU USTAŠKU LEGIJU,koju su Rusi zarobili pod staljingradom.Ustaše 1944 umesto Jasenovca i ustaša čiste Srbiju od Srba nazivajući ih NARODNI NEPRIJATELJI.Nakon toga se kreće u pljačku Srbije i Srpskog sela i grada,https://www.youtube.com/watch?v=DSculB1K0JM.Taj veliki čovek Milan Nedić,je po cenu nacionalne časti pokušavao i USPEO,da dobar deo Srba spasi od ubijanja,a sve to su izazvale staljinove paravojne formacije,koje su terorističkim metodama izazivali odmazdu STO ZA JEDNOG.Mase naroda je spasao iz Hrvatske i Bosne,koji su bežali od ustaša.Jedna od tih je bila i Vidosava Trkuljac,koju su kao izbeglicu komunisti pozvali na suđenje DRAŽI Mihailoviću gde ona ušavši obrati se Draži,Gospodine Đenerale,a sudija odmah,NE GOSPODINE,VEĆ OPTUŽENI,na šta ona odgovori,OPTUŽEN OD VA, NE OD NAS SRBA.Toliko o istini udbašu milenkoviću ili milenoviću,možda si promenio prezime,možda ti je neki rod onaj posleratni titov upravnik u S.Mitrovici,koji se izživljavao nad utamničenim Srbima posle rata,jer tako pisanje je samo mogao napisate neki potomak tih titovih zločinaca.

  6. Опет логичке вратоломије и скакање самом себи у уста, на какве смо већ навикли код овог пискарала. Прво каже:
    „Da budem i do kraja otvoren: kolaboracionizam je nekad nužan i nekad nacija i pomoću njega pretraje i preživi.“

    А онда пар редова испод каже:
    „Dakle: kolaboracija i izdaja su jednoznačne; “

    Па објасни човече, како може жеља да „nacija i pomoću njega (колаборационизма) pretraje i preživi“ да буде – издаја?

  7. Ali najjace u ceom tekstu: „Čak i jedan moj prijatelj, Hrvat, koji ima simpatije za Francetića, prezire Pavelića zato što je pobegao i ….“. Po ko zna koji put se milenkovic hvali prijateljima hrvatima. Cudo jedno od coveka.

  8. Поштовани господине Миленковићу
    Раније сам критиковао неке Ваше текстове због (по мом мишљењу) прејаке дозе деструктивности.
    Али, овај текст о колаборационистима је ремек дело психо- и социо-анализе овог феномена!
    Ваш исказ „Da budem i do kraja otvoren: kolaboracionizam je nekad nužan i nekad nacija i pomoću njega pretraje i preživi. I to se dešava, ali je ona kao devojačka trudnoća: sakriva se i ne hvali se njome. To je kao porodična sramota i sa čašću veze nema. Da su, nekim čudom, ali se to čudo nije moglo desiti, Nikolaj, Mita i Milanče dočekali komuniste u Beogradu, to bi se i moglo nazvati časnim.“ биће штиво на којем ће се учити у школама (наравно кад Србија буде ослобођена и од колаборациониста) о томе шта је то неморалност!
    Ја лично ћу овај Ваш текст имати увек при руци, да бих и другима могао компетентније да објасним шта је суштина колаборационизма. Дајте нам више оваквих бриљантних текстова, који ће давати слуђеном народу важне оријентире.
    С поштовањем
    Др Миодраг Кулић, Немачка

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime