Kolika je cena širenja NATO-a

0
737

natoSvetozar Radišić smatra da je suprotstavljanje širenju NATO alijanse ujedno borba protiv „novog svetskog poretka“, koji je na prvom većem iskušenju. S druge strane, medijska kampanja u vezi sa širenjem NATO-a ka istoku, pokazuje da su mundijalisti shvatili da kasne sa izgradnjom novog „planeternog poretka“. Širenje NATO-a izaziva prve ozbiljnije reakcije istočnog sveta.

Pisanje ovog teksta završeno je 9. februara 1997. godine

***

Žerar Bodson je u knjizi „Novi svetski poredak i Jugoslavija“ u nekoliko stavova izrazio suštinu svog odnosa prema savremenim svetskim trendovima: „…Novi svetski poredak je u šest godina izrodio više oružanih sukoba i intervencija Organizacije ujedinjenih nacija nego u četrdeset godina Hladnog rata: 22 operacije OUN između 1988. i 1994, naspram 13 između 1948. i 1988. Nikada nije bilo toliko premeštenih ljudi niti izbeglica kao što je to od kada je na scenu stupio novi svetski poredak: sedamnaest miliona izbeglica u 1991. i 27 miliona u 1996. godini. Nikada u svetskoj istoriji nije bilo toliko izmenjenih granica u tako kratkom vremenskom periodu, od obala Jadranskog mora do granica Kine – tri federalne države Istočne Evrope, SSSR, Jugoslavija i ČSSR porodile su dvadesetak novih država, nejasnih i često osporavanih granica“.

Paradoksalno je, što su Ujedinjene nacije učestvovale u operacijama koje su same izazvale, jer su u Savetu bezbednosti kreatori svetske politike – pa se u njihovom rascepljenom političkom liku nalaze svetski piroman i svetski vatrogasac. Kada silom priguše žarište i pojavljuju se NATO i međunarodna policija u ulozi svetskog žandarma, te istovremeno čuvaju i održavaju stvoreno stanje.

Budući da se gotovo ništa u navedenim Žerarovim argumentima ne može osporiti, očigledno je da se i problemi svih stanovnika planete usložavaju. Sukobi su sve češći, zbog izgradnje tzv. globalnog poretka, u kojem zemlje Zapada predvođene Sjedinjenim Američkim Državama osvajaju svet pod firmom širenja ka Istoku „američke demokratije“, ekonomskim, informacionim i „neokortikalnim“ primoravanjem istočnih zemalja da uđu u Zapadnu alijansu i Evropsku uniju. Istovremeno, naziru se sve snažnije snage koje imaju šanse da spreče i možda još jednom rasprše najnovije hegemonističke ambicije Zapada, a to tek nagoveštava sukobe većih razmera. Problemi su i to što Zapad nema nameru da odustane od projekta „osvajanja sveta dolarom“ i što je svoje scenarije proglasio „vitalnim interesima“ – dakle, uzmaka neće biti do konačne pobede ili poraza.

Uprkos tome što postoje brojni dokazi da način stvaranja novog poretka u svetu izaziva nove sukobe, američki predsednik Bil Klinton je u tradicionalnom godišnjem obraćanju naciji 5. februara 1997. godine rekao, da Amerikanci moraju da gledaju ka Istoku jednako kao prema Zapadu, da moraju (verovatno je mislio sa ostalim zemljama Zapada) da šire NATO do 1999. godine, i da preuzimaju razumne rizike radi mira i na taj način spreče uvlačenja u daleko teže konflikte kasnije.

Da je pred svetom još opasniji period pokazuje medijska kampanja oko širenja NATO na Istok. Jer, samo što su u sedištu NATO krajem 1996. godine zaključili da pred zapadnom vojnom alijansom stoje tri najvažnija zadatka: 1) unutrašnja reforma sa promenom komandne strukture; 2) proširenje na istok Evrope, i 3) formulisanje strateškog partnerstva sa Rusijom, vašingtonske diplomate su se rastrčale da ih što pre realizuju.

Za tridesetak prvih dana u 1997. godini organizovano je više susreta gde se raspravljalo o širenju NATO, i zabeleženo više reagovanja ugroženih tim širenjem, nego što ih je bilo od odluke o proširenju do 1996. godine i tokom 1996. godine, kada je „širenje NATO“ postalo „tema godine“.

OTŠKRINUTA VRATA ZA PRODOR NATO

Pri crtanju nove mape sveta, savremene političke arhitekte Zapada ispoljile su visok stepen strpljenja, doslednosti i odlučnosti, ne prezajući da steknu imidž licemernih i beskrupuloznih nadnacionalista spremnih da po svaku cenu nametnu svim narodima sveta američki način života. Gotovo nepogrešivi, koristeći proverene metode, neprestano eksperimentišući, nijednom se nisu prevarili da učine nešto u korist nacionalista, koje su i zvanično proglasili najvećim neprijateljima.

Prvi se Bil Klinton „setio“ da treba NATO dovesti u Bosnu, početkom septembra 1993. godine, kada je nagovestio da je vojna opcija NATO-a za Bosnu „veoma živa“. Od tada su vrata Balkana otškrinuta za NATO i njegovo širenje prema istoku, a prvo proširenje je već realizovano na prostorima prethodne Jugoslavije. Pokazalo se da je širenje NATO-a, u stvari, formula za stvaranje svetske armije, koja će dobro pristajati uz planetarnu policiju i ostale elemente „globalnog društva“.

Pošto, osim srpskog nacionalizma, koji je najbliži Zapadu i prvi na udaru, najveća opasnost nadnacionalizmu preti od nacionalista iz Rusije i Kine, nije čudno što Zapad na osnovu „projekta 80-tih“ preko proameričke administracije (koja je u neposrednoj sprezi sa američkom i bezočno kupuje vreme za Zapad) i kvazinacionalističkih partija iz vešto programirane opozicije u Rusiji, pokušava da zaplaši ruski narod povratkom na staro, a „kinesku opasnost“ suzbija pretnjama novim sankcijama (jer „imaju dovoljno dokaza o kršenju ljudskih prava i prodaji kineske raketne tehnologije i Iranu i Iraku“).

Zauzimanje balkanskog prostora izvedeno je osloncem na doktrinarno regulisan informativni haos, s jedne strane, i sve besprekorniji i snažniji informacioni sistem, s druge strane. Doziranim upravljanjem preko ekonomske, političke, kulturološke, informacione, psihološke i drugih dimenzija, izazvan je građanski rat u „Versajskoj Jugoslaviji“, u koji je NATO perfidno ušao iskoristivši nespretni poziv mirovnim snagama UN, i kao jedno od njihovih preobraženja, započeo u Briselu planiranu misiju.

Dogovori i „jasni stavovi o tome kako šta treba učiniti u Bosni“ vrteli su se u istom krugu između Žaka Širaka, Džona Mejdžora, Bila Klintona, Helmuta Kola, pa i Borisa Jeljcina, kada je iskrsla nova situacija ili radi brze pripreme za sledeću fazu, čak i u telefonskim razgovorima. Antisrpski biseri su bezbrojni. Na primer, na osnovu korigovanog francuskog plana, trupe za brze intervencije trebalo je da se koriste isključivo za zaštitu Sarajeva, a Goražde je „branjeno“ planiranim „masovnijim napadima iz vazduha“. Kada je Radovan Karadžić ponudio delove Sarajeva za Goražde, Zapad nije reagovao, jer je značajno da se zadrži ZETRA na pravcu Sarajevo-Priština-Ankara, radi kontrole neposlušnog srpskog naroda.

Da Vas podsetimo:  Šta je donela planetarna laž i domaća farsa sa epidemijom virusa korona

U mnogo vojno-političkih situacija narušeni su decenijama i vekovima građeni međunarodni principi. Jedan od poslednjih, a aktuelnih presedana, bilo je prihvatanje američkog predloga (20. juli 1995) da se ukine dvostruki ključ u vezi sa odobravanjem upotrebe snaga NATO alijanse u BiH i javno prihvatanje Butrosa Galija da je unapred saglasan sa odlukama komande NATO-a. Usvajanjem predloga stvoreni su neophodni uslovi za širenje NATO-a i haranje svetom. Poseban „biser“ bilo je julsko (21.juli 1995) uvodno izlaganje Džona Mejdžora (uvodničar Džon Mejdžor optužio je Srbe za agresiju, napade na pripadnike Unprofora, kršenje rezolucija Ujedinjenih nacija, zloupotrebu ljudskih prava i zločine, varvarsko ponašanje prema stanovništvu i tražio da odgovor Srbima u slučaju napada na Goražde bude vrlo žestok). Posle svega što je usledilo, jasna je njegova uloga i zašto je baš tada (pred agresiju NATO-a na Republiku Srpsku), rekao navedene fraze.

IDEJE O ŠIRENjU NATO ALIJANSE

Posle Bila Klintona prvi je nameru Zapada da proširi NATO na diplomatski način nagovestio Hans Ditrih Genšer, u oktobru 1993, kada se usprotivio „širenju NATO-a prijemom zemalja istočne Evrope“. Posle njega promenu zone i sfera interesovanja atlantske alijanse nije niko pomenuo gotovo godinu dana.

Tada su ruski zvaničnici reagovali na novinarska nagađanja o planovima za širenje NATO-a i promenu vlasti u američkom kongresu, tvrdeći da će vlast republikanaca u Kongresu otežati sporazum Rusije i Amerike o širenju NATO pakta i nekim drugim temama, a i da će opšte američko razumevanje za potrebe Borisa Jeljcina biti smanjeno. (Upravo to je potvrdio Viktor Černomirdin 6. februara 1997. godine rečima: „Širenje NATO-a mogli bi da iskoriste ruski nacionalisti kao argument protiv Borisa Jeljcina“).

Najznačajniji događaj u vezi sa širenjem NATO-a dogodio se 5. decembra 1994. godine na KEBS-u, kada je došlo do oštrog duela Bila Klintona i Borisa Jeljcina. Boris Jeljcin je izjavio da se sudbina međunarodne zajednice ne može rešavati iz jednog centra, a Bil Klinton da niko ne može dati veto na širenje NATO-a prema istoku. Zbog neočekivane ruske hrabrosti i odbijanja Rusa da prihvate zapadno objašnjenje o „benignoj“ prirodi širenja NATO-a, samit KEBS-a u Budimpešti obeležen je izuzetno negativno u američkim medijima.

Da „širenje NATO-a“ nije samo politički gaf, ili deo medijske kampanje, potvrdili su početkom februara 1995. godine Helmut Kol i Bil Klinton u Vašingtonu, razgovarajući o proširenju NATO-a, Bosni i razvoju događaja u Rusiji. Mesec dana kasnije, ministri inostranih poslova Evropske unije ponudili su Rusiji ugovor pod uslovom da odbaci svoje razloge neslaganja sa širenjem NATO-a. To je bila konačna potvrda da za širenje atlantske alijanse nisu zainteresovane samo Sjedinjene Američke Države već ceo Zapad, odnosno svi kreatori Novog svetskog poretka.

Tvrdu odluku Zapada da ubrza prodor ka istoku, potvrdio je Voren Kristofer sasuvši „gorku istinu“ Andreju Kozirevu u lice: „Proces širenja NATO-a će ići zamišljenim tempom bez obzira na rusko protivljenje“. U NATO-u su se opredelili za širenja prema Istoku „ali bez žurbe“. Pola godine posle samita KEBS-a, takođe u Budimpešti, i na Skupštini NATO-a potvrđena je odluka da se atlantska organizacija širi prema Istoku. Istog dana kada su u Komandi NATO-a u Briselu dogovorili da širenje NATO alijanse bude postupno i promišljeno, bez mogućnosti da to putem prava veta spreči bilo koja država van NATO-a, i da prednost prilikom prijema u NATO treba da imaju Poljska, Mađarska i Češka, ruski premijer Viktor Černomirdin je opomenuo NATO planere da je Rusija odlučno protiv širenja njihove organizacije prema granicama Rusije. Ruski stav izrazio je i Genadij Zjuganov, pobednik na decembarskim parlamentarnim izborima u Rusiji 1995. godine, upozorenjem da je „širenje NATO-a na istok jako loša politika“.

Naravno, Poljska, Mađarska i Češka imaju mnogo razloga da u pripremnom periodu kroz „partnerstvo za mir“ (Poljska primljena 2. februara 1994; Mađarska – 8. februara 1994; eška – 10. marta 1994) priđu Atlanstkoj alijansi. Bivši predsednik Poljske Leh Valensa je želeo da Poljska bude što zapadnije; Mađarski premijer Đula Horn smatra da je proširenje NATO-a zajednički interes; predsednik eške Vaclav Havel misli da su protivljenja u Rusiji širenju NATO-a ostatak mišljenja iz doba „hladnog rata“, a da bi širenje saveza na zemlje Istočne Evrope značilo i „širenje stabilnosti“, koje bi koristilo i Rusiji.

NATO SE VEĆ PROŠIRIO

Razumljivo je što su Rusi prvi reagovali na otvorenu i bezuslovnu ekspanziju Zapada. Uostalom, reakciju Rusa predvideo je Zbignjev Bžežinski, „glavni arhitekta svetskog poretka“, kada je 6. januara 1996. godine izjavio da će nacionalna i autoritarna većina u Rusiji ubuduće forsirati dva centralna geopolitička cilja: 1) reintegraciju bivših delova SSSR, i 2) neutralizaciju postkomunističke centralne Evrope (spečavanje širenja NATO-a na istok). Bio je to pun politički pogodak, jer samo nedelju dana kasnije Jevgenij Primakov, ruski šef diplomatije, najavio je spoljnu politiku koja će odgovarati statusu Rusije kao velike države, pri čemu će prioritet u zaštiti nacionalnih interesa imati: 1) odnosi sa bivšim sovjetskim republikama, i 2) sprečavanje širenja NATO-a na istok. Kao da im nije bilo jasno da se NATO već proširio. Ne bi li se NATO smestio na Balkan, na jugu Evrope se dogodilo mnogo nelogičnih, nametnutih, diplomatskih, medijskih i subverzivnih insceniranja, koja se mogu opravdati jedino potrebom Zapadne alijanse da se na svaki način proširi i bolje rasporedi.

Da Vas podsetimo:  Najveći srpski neprijatelji nisu ni Hrvati, ni Englezi ni Nemci, nego sami ”Srbi”

Poslužile su tome razne mape i neostvarljivi planovi, od Kutiljerovog do plana Kontakt grupe. Ulazak NATO u Bosnu pripreman je od decembra 1992. do jula 1995. godine. Kako nije nađen bolji povod, iskonstruisana je, prema komantatoru lista „Nojes Dojčland“, tokom jula 1995. godine, nepodnošljiva vojno-politička situacija oko Sarajeva, koja je prinudila NATO-u da preotme ovlašćenja od UN i prema sopstvenoj proceni uzme učešće u „spontanoj odmazdi“ („Balkanskoj oluji“). Tome je doprinela klima o kojoj je tada govorio nemački ministar odbrane Folker Rije: „Zapad se nalazi pred izuzetno komplikovanom fazom u odnosima sa Rusijom, jer „veštačka podela Starog kontinenta iz vremena Hladnog rata više ne može da se održi“.

Dolaskom u Bosnu, NATO je zauzeo još povoljniji položaj za novu ulogu u stvaranju „novog svetskog poretka“. U konkretnom slučaju, za dalji pritisak na Srbe, radi ostvarenja koalicionih interesa i daljeg potiskivanja Srba uz smanjenje srpske moći i razaranja srpskog nacionalnog bića. NATO je nastupao u sred nadnacionalne farse stvorene neuobičajeno organizovanim prihvatom izbeglica (od 5. avgusta do 3. septembra 1995. u Srbiji je prihvaćeno 172.000 prognanika iz RS Krajine).

NATO se proširio ratnički, šesnaestodnevnim vazdušnim napadima na sve što je srpsko. Dobili su za ulazak na Balkan visoku ocenu Bila Klintona. Izjavio je da su napadi izvedeni uz izuzetnu opreznost i disciplinu, „odlučno i snažno, onako kako treba“. Za dve nedelje u operaciji „Odlučan odgovor“ avioni NATO-a izručili na Republiku Srpsku više od pet hiljada tona ubojnih sredstava. Izvedeno je 3.300 avio poletanja. Na meti su bile bolnice, porodične kuće, mostovi, rafinerije, vodovodi, električne centrale, releji, farme… Pet dana posle poslednjeg dejstva iz vazduha najavljeno je da NATO i na kopnu od 25. septembra 1995, zajedno sa ruskim trupama, smenjuje Unprofor.

NATO je ušao u Bosnu kada je „završen rat“, tako što su kreatori NSP-a Srbima uzeli teritoriju i uspostavili kontrolu Balkana sa oko 70.000 vojnika. Beograd je pristao na istorijski najveći poraz srpskog naroda i brisanje njegove časti. Sada je u Bosni NATO, odnosno Sfor, posle Ifora i Unprofora. Bolje rečeno, u Bosni su sve vreme bili NATO vojnici, koji su samo promenili uniforme, plave beretke zamenili su zelenim a oznake UN oznakama NATO-a.

KAMPANjA KOJA POTVRĐUJE SLUTNjE

Posle telefonskog razgovora sa Bilom Klintonom, 26. januara 1996, ni amerikanizovani Boris Jeljcin nije prihvatio širenje NATO-a. S obzirom na to da je njegovo protivljenje očigledno izgledalo ozbiljno, u Kremlj je, za diplomatske aršine veoma brzo, stigao nemački kancelar Helmut Kol, koji je inače „oficir za vezu“ NATO pakta sa Rusijom. On je sa Jeljcinom razgovarao 19. februara, nasamo dva i po sata. „Krupni i arogantni Kol“ je uveravao političkog predvodnika Rusije, da su pozicije Nemačke i Rusije iste i da Rusija nema razloga da strahuje od širenja NATO-a. Zatim je Bil Klinton ponovo (21. april 1996) uveravao Ruse da širenje NATO-a nije na štetu Rusije.

Na tvrdnju Havijera Solane da odluke ruske Dume i rezultat predsedničkih izbora u Rusiji neće uticati na širenje Atlantskog pakta na Istok, odgovorio je Jevgenij Primakov jasnim stavom: „Rusija ne pristaje na širenje NATO-a na Istok zato što time štiti svoje državne interese, a ne zato što u tom pitanju raspolaže pravom veta“.

Od tada se vodio svojevrstan duel između Havijera Solane i Jevgenija Primakova. Generalni sekretar NATO je u više navrata (20. mart, 16, 18, 21. april, 3. maj. i 7. oktobar 1996. i 30. januar 1997), u Kijevu, Budimpešti, Bukureštu, Briselu, objavljivao stavove Komande iz Brisela: „Širenje NATO-a je „evoluciono“; „uspeh misije u Bosni je potvrda realnih mogućnosti za širenje Alijanse“; „pala je odluka o proširenju NATO-a: prvo će biti primljene Češka, Poljska, Mađarska i Slovačka“; „širenje NATO dozvoljava NATO-u da se modernizuje i pri tom ne ugrožava rusku bezbednost“.

S druge strane Jevgenij Primakov, ministar inostranih poslova Rusije POVREMENO JE kritikovao širenje NATO-a (26. maj, 1. avgust, 20. septembar) dajući Zapadu na znanje da Rusija neće promeniti stav.

Od drugih ruskih zvaničnika reagovao je još samo Aleksandar Lebed, koji je to čini se učinio na svoju ruku, ali je ostao dosledan Rus tvrdeći da će širenje NATO-a na istok izazvati trku u naoržavanju i novi hladni rat i upozoravajući da Rusija ima sredstva odvraćanja – makar zarđala, ali ipak rakete.

Od oktobra 1996, nešto je izmenjena politika NATO prema Rusiji. Insistiralo se na razvijanju odnosa partnerstva i savezništva sa Rusijom, koje je, navodno, „već potvrđeno u okviru akcije Ifora u Bosni, gde su Rusi uklopljeni u sistem komande i organizacije NATO-a obavili izvanredan posao“. Kraj godine obeležio je ruski premijer, očigledno u Kremlju dobro promišljenim stavovima (1. i 2. decembar): „Rusija nema pravo da stavi veto na širenje Alijanse, ali takođe niko nema pravo da ignoriše njeno mišljenje“; „proširenje NATO izazvalo bi nove podele koje bi dovele do pogoršanja ukupne geopolitičke situacije u svetu“.

Usledila je prava kampanja koja je na nesreću Zapada došla u loše vreme, jer njegov najbolji saradnik, Boris Jeljcin, nije zdrav. Već 4. januara 1997, Helmut Kol se ponovo obreo u Moskvi kod rekovalescenta Borisa Jeljcina. (Inače, Jeljcinovo navodno opiranje širenju NATO-a tumači se na Zapadu kao udvaranje svojoj političkoj publici, a ne kao stvarni stav zvanične Moskve). U okviru iste aktivnosti, u Kremlju je 6. januara 1997. održano savetovanje o odnosima Rusije i NATO alijanse, na kome je, opet, izražen negativan stav Rusije prema širenju zapadne vojne alijanse na istok. Dan kasnije Bil Klinton i Helmut Kol razgovarali su telefonom o tome kako ublažiti rusku zabrinutost zbog širenja NATO-a na istok. Na nove u predloge u vezi sa tzv. specijalnim odnosima sa Rusijom i pokušaje da se Moskva uveri da širenje Alijanse na istok Evrope nije upereno protiv Rusije, odgovorio je ministar inostranih poslova Rusije naglašavajući da je Rusija i dalje oštro protiv širenja NATO na istok, a da će o ozbiljnosti izjava iz Alijanse o specijalnim odnosima sa Rusijom suditi na osnovu spremnosti na izmene Sporazuma o konvencionalnim snagama. Neumitan stav ruske diplomatije protumačen je kao pokušaj Moskve da obezbedi za sebe najpovoljniju cenu zbog tog širenja. I dok je Pomoćnik američkog državnog sekretara Stroub Talbot, na evropskoj turneji, prenosio saveznicima američki stav o neophodnosti proširenja NATO na istok, već je kroz ruske novine počeo da kruži „trač“ da je Kremlju ponuđeno 50 milijardi dolara da prestane da se protivi širenju Atlantske alijanse na Istok. Možda su na Zapadu zaboravili da su 16. aprila 1993. radi podrške reforme u Rusiji ponudili 43,4 milijarde dolara, koje nikad nisu uručili Jeljcinu.

Da Vas podsetimo:  Korona virus najviše pogodio sektor turizma: otkazana sva putovanja do 15. maja, građani dobijaju vaučere

NISU SAMO RUSI PROBLEM ALIJANSE

Kada je reč o „širenju NATO-a“, ne treba zanemariti istinu da je, verovatno, kao posledica dosadašnjeg ponašanja Zapada i odgovor na njegovu ekspanziju 5. januara 1997. godine najavljeno stvaranje islamske unije (Grupa D-8 u koju ulaze: Turska, Iran, Pakistan, Malezija, Indonezija, Bangladeš, Egipat i Nigerija). Tim povodom, veoma je značajno objašnjenje Tansu Penbe Čiler, šefa turske diplomatije, da Grupa D-8 nije organizovana na verskoj osnovi, i da „ako Evropska unija nije hrišćanski klub, onda ni Grupa D-8 nije islamski klub“. Jer, za geostrategijske znalce, formiranje nove alijanse na granici između Istoka i Zapada znači da se gradi nova brana i da se nagomilava energija prilivom izazvanim (ne)promišljenim porobljavanjem Istoka. Dakle, istočni svet je već reagovao na američki hegemonizam, što je izraženom sve češćim i većim smetnjama i preprekama na putu ostvarenja „američkog sna“.

Nisu samo Rusi prepreka na putu širenja NATO alijanse. Kada je 13. decembra 1996. Erve de Šeret, ministar inostranih poslova Francuske napustio zdravicu Havijera Solane u čast Vorena Kristofera u sedištu NATO u Briselu, to je protumačeno kao reakcija Francuske i izraz neslaganja sa SAD u vezi sa komandom u Napulju, širenjem NATO-a i organizacijom Ujedinjenih nacija. Tako se Pariz približio Moskvi, pa zajednički manevarski prostor za nagodbu oko širenja Atlantske alijanse na Istok traže isključivo u reformi NATO-a.

Prepreka je i Turska, koja svoj glas, koji ima težinu veta, u korist širenja NATO uslovljava prijemom u Evropsku uniju. Turski problem je tim veći što odluka SAD da se proširi NATO ne obavezuje Evropsku uniju da primi Tursku u svoj savez. To je i izrazio Havijer Solana, tvrdeći da proširenje NATO nema veze sa prijemom Turske u Evropsku uniju. Dakle, generalni sekretar NATO je u pravu, jer je NATO u rukama SAD, a Evropska unija pod presudnim uticajem Nemačke. Zatim tu je Kina, koja je protiv vojnih paktova, a širenje NATO udruženja doživljava kao ugrožavanje sopstvene bezbednosti.

Možda se najveća prepreka na putu širenja NATO nazire u predlogu Nedžmetina Erbakana od 25. januara 1997, da se organizuje nova Jalta, gde bi najbogatije zemlje zapada (grupa – 7+1) i islamske zemlje (grupa D-8) utvrdile novi svetski poredak, „pošto se sistem koji su trasirali Čerčil, Ruzvelt i Staljin već potrošio“.

Pošto su se već mnogo puta prozvali kao veoma zainteresovani za svetska i regionalana zbivanja, verovatno bi o tome trebalo da razmisle osim lidera zemalja iz Grupe – 7+1 i njihovi saradnici masoni Džejms Bejker, Lorens Iglberger, Sajrus Vens, Zbignjev Bžežinski, Frenk Karluči, Brent Skoukroft, Ričard Ferbanks, Robert Straus i drugi.

Nikola Tesla bi lako proračunao trajanje sukoba koji sledi, budući da je ono „srazmerno, teorijski, vojnoj snazi i brojnosti“. Kako je između Istoka i Zapada energetska razlika potencijala velika, rat, koji je uveliko u toku, trebalo bi da prestane kada se ta razlika poništi svedimenzionalno u ekonomskoj, političkoj, kulturološkoj, informacionoj, psihološkoj i drugim sferama. S druge strane, s obzirom na to da je odsustvo razumske komponente najvažniji faktor trajanja rata, to isto navodi na zaključak da će se američki „puzajući rat“ nastaviti.

Osnovni svetski problem je činjenica da Sjedinjene Države kontrolišu iscrpljivanje energije, i to na mestima gde postoji neravnoteža potencijala, jer je to jedan od instrumenata, ako ne i glavni instrument, kojim se kontroliše formiranje planetarnog društva. Novi svetski poredak stvaraju (grade) administracije Velike Britanije i Sjedinjenih Država, odnosno masoni iz London Sitija i sa Vol strita, u vremenu u kojem je toliko različitih vera, nacija, država i kultura, čiji su svi nosioci, živi i veoma ratoborni ljudi. To je razlog za postojanje paradoksa, da snage UN (SAD) istovremeno izazivaju i rešavaju sukobe, i što širi svedimenzionalni sukob tek predstoji.

Svetozar Radišić

svetozarradisic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime