Poodavno smo oguglali i na veće potrese od ovog koji je zadesio ovdašnje demokrate, tako da samo „lepo vaspitanje“ traži bilo kakav osvrt! Ali nije zgoreg obratiti pažnju na nešto starije, češće i važnije, i usto nevezano samo za njih demokrate. Pa ni demokrate u celini…
Obnova višestranačkog odnosno zaista političkog života, uz par izuzetaka, odvijala se kao obnova nekadašnjih stranaka. Posle pola veka, bez imalo razmišljanja o svemu što je u međuvremenu nestalo, i nastalo! Bez svesti vrhunskih intelektualaca, očeva stranaka, o onom čega je bio svestan „prost narod“, rekavši kapitalno: „Što je prošlo, povratka mu nema!“. Bar ne, u prošlom obliku… Stara „firma“ (ime), stari političari za koje retko ko bilo šta zna, bili su barjak pobijen u ledinu da se okuplja vojska! A umesto bar popularisanja stare ideologije ako ne njenog „podanašnjenja“, sledilo je ponavljanje zajedničko svima osim malobrojne „crvene bande“: „Mi nismo komunisti! Nismo za socijalizam!“. U ovom slučaju uz dodatak: „Mi smo demokrate!“.
Zbog „demokratskog sveta“ u koji želimo ući (pod našim uslovima!), naprosto smo pozvani da budemo vlast! I u demokratsku stranku pohrlili su svi koji im je zajedničko samo što nisu želeli „socijalizam“, a iz nekog razloga ova im se činila prihvatljivijom od ostalih „na lageru“. Uključujući za mnoge vrlo važan, zvani „vlast, mast, slast i čast“! Sve skupa, a ako nije moguće, bar poslednje. U izvornom obliku poznato isto tako malo, kao i „demokratija“. Svedeno na „promociju“ i „publicitet“, ako ne i „odbornik“, bar u lokalu…
A demokratije, stvarne a ne „socijalističke“, „samoupravne“, pa i „nove demokratije“, nema bez demokratskog mentaliteta. Uverenja koje vredi ponavljati i naglašavati, u nadi da će ubrzati mučno kretanje od dupeta ka glavi: ljudi su jednaki kao bića. Jedan glas više, daje većinu! Ostati u manjini je najnormalnija stvar u zajedničkom životu, i prihvatiti odluku većine pokazatelj je elementarne demokratičnosti. U protivnom, zašto bi sadašnja većina prihvatila odluku buduće, a sadašnje manjine? Pokazatelj želje za zajedničkim životom i njegovom demokratizacijom, nastojanjem da se smanjuje rastojanje između onih „gore“ i onih „dole“. A ne za vlašću u zajednici, stranci, čitavom društvu! Nema demokrata, ako bez „poverenika“ sa strane, ne mogu da reše probleme u vlastitoj kući. Ni demokratije, autokratija je sa presudnim mišljenjem jednog, pa još sa strane!
Ovdašnje, kao i bilo kada i gde „napuštanje“ demokratske stranke zbog ostanka u manjini, sa prelazom u neku drugu ili osnivanjem svoje, samo je „bura u čaši vode!“. Znak da je uprkos svemu poznatom, ona ipak živa. Na nivou „odbora“ i „konferencija za medije“, inače stalna vreća rogova. Za dobar broj istaknutih i „rukovodstvo“, trenutna interesna zajednica… Nikako demokratska stranka! Tako da na „Raspušten im je opštinski odbor“, nije cinizam uzvratiti: „A zar oni stvarno postoje, i nešto rade? Kad se ne bave sobom, ili ne iskorišćavaju građanske proteste?“.
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
