Koliko radnog staža imaju srpski političari

Sve zajedno – nemaju, ni 10 godina radnog iskustva! Evo procenite sami!!!

Boris Tadić – Sarajevo 1958: uz svesrdnu pomoć i lobiranje roditelja, univerzitetskih profesora i visokopozicioniranih partijskih „drugova i drugarica“ – konačno diplomirao na Psihologiji. Odbijen za pozicije asistenata na Fakultetima (svako je već imao jedan fikus ili kakvu drugu sobnu biljku u kancelariji) – raducka jedno vreme kao psiholog u I Beogradskoj Gimnaziji.

Aleksandar Vučić (u narodu poznatiji kao „Pussy lips“ ili „pičkousti“) – rođen 1970 u Beogradu. Završio Prava sa čistom 10-kom. Nakon čega je shvatio da je ipak bolje da priljubi svoje „Anjelina Jolie“ usne za Šešeljevu zatvorsku guzu. Drugim rečima – nikad radio nije (a po Zakonu – niti će; jerbo su za sebe osigurali Zakon da mogu da budu doživotni poslanici (bez mandatnog ograničenja).

Čedomir Čeda Jovanović (zvani Čeda Butik, ili Čeda Maneken) – rođen 1971; po zanimanju – Dramaturg. Zato mu i jeste svaki nastup – Dramaturški. Svaki put kao da gledate Magbeta uživo. Nikad nije radio u životu. Istančanog ukusa – glavni Hobi mu je trošenje love po preskupim buticima, restoranima i letovalištima.

Ivica Dačić (zvani Gljivica) – rođen 1966 u Prizrenu; zbog tatinog milicionersko-batinaškog posla, još kao mali prešao u Žitorađu – gde je išao u istu školu kao i Svetlana Ražnjatović. Završio je Fakultet Političkih nauka – i odmah postao „mali od palube“ kod Slobodana Miloševića. Radno iskustvo – Nula, Zilch, Zero, Nada…

Nenad Čanak – Pančevo, 1959. Večiti bundžija i lenčuga (voli da spava do 12) – diplomirao Ekonomiju na čuvenom direktorskom fakultetu u Subotici (gde su studirali svi partizanski direktori koji nisu imali kvalifikacije – i koji su, naravno, redom završavali isti). Nenadovo radno iskustvo – kafanski muzičar sa par godina radnog iskustva u „Naftagasu“ – gde je, naravno, bio zaposlen „preko veze“. Nije mu trebalo dugo da shvati da se dobro i lagodno može živeti jedino od Politike. Ali i hrkanja na TV Pinku, pevanja sa Karleušom i sličnim estradnim izletima. Inače, na gotovo svakom estradnom nastupu peva jednu te istu pesmu; „Čamac plovi sam na Tisi, a ti Nešo ni za ***** nisi…“.

Tomislav Nikolić (Toma Grobar) – 1952, Kragujevac. Građevinski tehničar, koji je radio uglavnom kao šef gradilišta (terenac) širom nekadašnje SFRJ. Radio je izvesno vreme i kao grobar. 90-tih je shvatio da je budućnost u Politici. Da bi dokazao pismenost – objavio čak 13 knjiga. Naslovi i više nego slikovito pokazuju plafon njegovih književnih kapaciteta:
„Šešelja za predsednika“, „Sve za Kosovo i Metohiju“, „Ni Pobeda ni Poraz“, „Govorio sam“, „Pismo sa adresom“…(u pripremi su „S lopatom na skupštinsko jutrenje“, „Nazad Srbijo!“ i „Nikad Grobom“)

Bojan Pajtić (zvani Bobi) – 1970, Szenta; iz mešovitog braka (otac Srbin – sveštenik, majka Angelina, Mađarica). Diplomirao Pravni Fakultet i prvo vreme nešto radio u Okružnom Sudu u N. Sadu. Prvo je bio u stranci neo-fašiste Milana Paroškog (onaj iz „Farme“, što mrzi Cigane, Muslimane, itd – svakog ko nije SrB-in) – odakle je prešao u DS. Tek odnedavno je tzv. „zaposlen“ na Pravnom Fakultetu kao profesor Obligacionog Prava. Inače svo vreme živi od Politike.

Dušan Bajatović – 1967, Ravno Selo kod Vrbasa. Majka i otac, oboje učesnici NOB-a i postNOB-ovske plenidbe. Po zanimanju Ekonomista bez radnog iskustva. Vlasnik TV „Most“ i generalni direktor „Srbija-Gasa“ (plata – 15.000 evra mesečno)

Igor Mirović – 1968, Kruševac. Po zanimanju pesnik (književnik). Napisao dve zbirke pesama – „Nebo nad Vizantijom“ i „Kremen-Plamen“. Naravno – bez radnog iskustva. Koje, mu, svakako, nije smetalo da se probije u svetu politike – prvo – proterivanjem Đorđa Balaševića iz Novog Sada i Vojvodine, u vreme strahovlasti Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja – zbog čega je naknadno nagrađen funkcijom direktora ZIG-a u Novom Sadu – „drugog čoveka“ u pokrajinskom SRS (odmah iza Maje Gojković). Od prihoda od behatoniranja Centra Novog Sada – izgradio sebi velelepnu viletinu na Alibegovcu.

Dragan Šutanovac (zvani Gagi Rolex) – 1968, Beograd. Po zanimanju Mašinski Inžinjer bez dana radnog iskustva. Završio političke kurseve. Hobi mu je skupljanje skupocenih ručnih satova („Panerai“, „Rolex“, „Omega“ itd.)

Miloš Aligrudić – Decembar 1964. Pravnik bez radnog iskustva. Sin poznatog pozorišnog i filmskog glumca, Slobodana. Zakleti Srbin i DSS-ovac – čiji lider, Vojislav Koštunica propoveda – da – „ko ne razume trubu i Guču – ne razume ni SrBiju“. Miloš ga tajno vara slušajući jedino Led Zeppelin i Deep Purple.

Velimir Ilic – 1951, Čačak. Građevinski preduzimač, koji je 2005 diplomirao Građevinu, u Kragujevcu pred komisijom članova svoje stranke.

Božidar Đelić (zvani Boža Derikoža) – 1965, Beograd. Odrastao sa babom i dedom, 1973 se seli kod keve i očuha u Francusku, gde završava Ekonomiju. Poznat po katastrofalnim savetovanjima Poljske i Rusije u njihovim tranzicionim periodima – nakon čega se vratio da učini isto i u Srbiji.

Vuk Jeremić – 1975, Beograd. Sin budžovana, Miloša, generalnog direktora „Jugopetrola“. Tatica ga je sirotinjski iškolovao u Engleskoj – gde je navodno diplomirao Fiziku (mada nema dokaza). Nakon toga je pohađao kurseve za politiku na američkom Harwardu. Nema dana radnog iskustva.

Slavica Đukić Dejanović – 1951 Rača kragujevačka. Diplomirala Medicinu sa 32 godine – 1983. Nakon čega shvata da se italijanske cipele mogu kupiti jedino od poslaničke plate i mesta u upravnim odborima – ne od brige za bolesne.

Bojan Kostreš – 1974 Zrenjanin. Večiti student FABUS-a (privatni fakultet za uslužni bizMis). Radno iskustvo = 0
Aleksandra Jerkov – 1982, Novi Sad. Potomak saradnika Vase Stajića (tako i dobila mesto u LSV). Diplomirala na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu – smer – sprski jezik i lingvistika. Nikad nije bila u radnom odnosu.

Aleksandar Jovanovic (zvani Sadam, ili DJ Saddam) – 1976, Novi Sad. Aktuelni Predsednik Skupštine Grada Novog Sada. Potpredsednik Čankove LSV. Kao klinac jedno vreme živeo sa roditeljima u Kuwaitu (odakle i nadimak). Završio Sociologiju – a od radnog iskustva ima da je radio „jedno vreme“ (?) u Zavodu za Transfuziju Krvi u Novom Sadu, kao „motivator“ (ne, nije motokultivator – motivator) – PR za privlačenje dobrovoljnih davalaca krvi. Nakon čega je shvatio gde se krv najbolje sisa – i od čega se živi. Dugo vremena Čankov „mali od palube“.

Dušan Elezović (zvani Konobar) – 1975. Od školske struke – srednja konobarska. Inače je iz Zmajeva. Prvi Tadićev pulen u Vojvodini. Kupio – i poseduje diplomu FABUS-a (* pogledaj biJografiju Bojana Kostreša). Danas je član Upravnog Odbora NIS-a (5000 evra mesečna naknada). Partijski zadatak mu je da pazi na Bojana – Bobija – Pajtića – da se ne uzjoguni previše u Vojvodini. Od politike je zaradio stan u centru N. Sada od 150 kvadrata, kao i neke lokale.

Igor Pavličić (zvani Rodni (znate Rodnija iz „Mućki“) – 1979, Beograd. Zanimanje – advokat bez iskustva i klijenata. Kum Bojana Pajtića. „Gradonačelnik“ Novog Sada.

Maja Gojković – 1963, Novi Sad (tata Mita „Šteta“ iz Čačka). Položila pripravnički ispit i nikad se nije bavila advokaturom. Godinama pliva u političkim vodama – od čega lagodno živi. Od Šešelja, preko finansiranja njene novoosnovane stranke od Borisa Tadića i DS – do koalicije sa Mlađanom Dinkićem. Maja je svesna da drugog načina da preživi i ima prihode – nema – osim u politici.

Aleksandar Caki Kravić – 1958, Novi Sad. Svirač bas-gitare i nosilac prvog stepena Pravnog Fakulteta („drugi dan“). To mu, međutim, nije pravilo smetnje da u političkim dogovorima dobija funkcije Direktora RTV-a ili čak Gradskog Ministra za Sport i Omladinu. Inače, voli jako da putuje – nedavno je sa Sašom Jovanovićem Sadamom bio i u Meksiku – u „uzvratnoj poseti udaljenom braCkom gradu Piči-Kaka“; pre toga su bili u Kini, Austriji, Nemačkoj, Americi, Belgiji….

Siniša Bubnjević – 1958, Novi Sad. Samouki fotograf, koji je ranih 90-tih radio u Dominikanskoj Republici kao ulični fotograf: fotografisao je turiste, gole pičke na plaži i tome slično. Još kao mali, voleo je mnogo da se igra automobilčićima – što mu je već u dva navrata donelo titulu Gradskog Ministra za Saobraćaj u Novom Sadu; gde je „glavni Baja“ za taksiste i semafore – gde pešaci moraju da jure preko prelaza zbog kratkotrajnih signala – dok Ministar jaši čopera, zamišljajući da je Piter Fonda u „Golima u sedlu“.

Bora Novaković, zvani „Sombrero“ – 1964. Sociolog – bez dana radnog iskustva. Nekadašnji „prvi čovek“ Novog Sada – danas „vladar u senci“ – na mestu generalnog direktora ZIG-a Novog Sada; glavne „žile kucavice“ Vlasti i Odlučivanja u Novom Sadu.

Dragan Marković Palma (zvani Blentoven) – rođen 1960 u Končarevu kod tadašnjeg Svetozareva (današnje Jagodine). Završio ŠUPU od škole (Škola Učenika u Privredi); peko je cigle, iznajmljivao šatre za svatove, bio autoprevoznik – uglja i kasnije Arkanove kradene robe sa ratišta. Jedno vreme je imao čak i ringišpalj. Danas, zavaljujući Politici – Dragan ima i Grad Jagodinu – i ZOO vrt – i žirafu kao koalicioni poklon DS-a. Opštepoznat u zemlji kao jedini – koji se družio sa 200 godina mrtvim Betovenom. Slušao ga je dok je biJo mali. Ipak, sve što ima – i što je kapitalno stekao – stekao je kroz Politiku.

Ovakvih i sličnih primera je gotovo bezbroj – a i ovaj prostor je ipak ograničen da bi ih naveli sve. No, trend političarstva bez radnog iskustva se nastavlja nesmetano – a neki od svežijih primera su – i Borko Ilić iz DSS-a, Branko Ružić iz SPS-a. Jer ovo je sredina – plodno tle – za džabalebarenje i palamuđenje raznih vrsta; a narod – fala bogu – blesav – ali i pitom; genetski i mazohistički navikao na zulum i kuluk – da ga ***** ko gde stigne; a pogotovo Vlast. Ovima se, naravno, Sladak Život omilio – pa već generacijama nemaju nameru – ni da prepuste državu sposobnijim i kvalifikovanijim – a kamoli da Rade.

A na kraju krajeva – ko bi te trutove uopšte i zaposlio – kada ni ne znaju ništa da rade – sem da verbalno seruckaju. Zato i jesu stvorili Zakon – po kojem će živeti od Politike do kraja njihovih Života; jer – kako neko nekad reče – kako međ zvezdama – tako i u životu – Veliki Medved je sinonim za Velika Kola.

Vile (Ravijojle) imaju svoje vile – mi ostali smo vešci – i imamo naše metle.

Saša Stanković