Koliko Srba neko treba da ubije da bi se smatrao ubicom?

Posle one skorašnje presude, sve vreme u sebi vrtim jedno te isto pitanje – koliko Srba neko treba da ubije da bi se smatrao ubicom?

Svi dosadašnji slučajevi zločina nad mojim narodom prošli su neopaženo u očima suda. Sudije su ustajale tek onako i dolazile na ta suđenja znajući već mesecima pre tog datuma šta će presuditi. I ne znam kako te sudije sebe smatraju ili nazivaju sudijama kad oni i ne presuđuju, već slušaju one koji im naređuju i izriču presude.

Ko god je našao za shodno da ubije nekog Srbina, mogao se unapred smatrati slobodnim čovekom, a neko srećniji i herojem. Izgleda da će doći vreme kada će neko, ko ima poveći dosije, moći sve to da izbriše ubistvom jednog ili više Srba, a u zavisnosti od toga koliko je pre toga grešio. Kada to učini, dosije ispari i taj postaje slobodan čovek, ni za šta kriv!

Ako pojedini narodi žele u nečemu da se dokažu sebi, ili nekome za nešto preporuče, dovoljno će biti da ubiju nekoliko Srba. Oni koji nisu mnogo grešili pre toga, a žele da se nametnu, mogu i da kamenuju naše autobuse. Ni to nije loša ideja, mada to pretežno čine mlađi kako bi svojim roditeljima dokazali da su roditeljske antisrpske reči urodile plodom. Ko Srbinu razbije glavu, taj će svoju spasiti!

Toliki su svoju slobodu našli u ubistvima Srba da sad stvarno ne bi bilo u redu kazniti ijednog zločinca. To oslobađanje uz ubistvo, kao olakšavajuću okolnost, se ustalilo i postalo svetinja na sudu.

Ono što još više ljuti jesu čestitke mnogih koji mrze Srbe, ali iz nekog razloga nas nisu ubijali. Valjda nisu našli vremena ili nisu imali mogućnosti, ali sigurno bi to učinili. Ostaviće to za kasnije kada će to moći da čine sa uživanjem.

Ne znam samo da li je uopšte moguće da se danas ti krvoloci ne kazne ni sa onim najnebitnijim i najnaivnijim rečima: „Sram vas bilo!“ Kada bi im to neko rekao, tom nekom bi sudili i osudili ga za govor mržnje.

Šta mi Srbi, svete, treba da učinimo da ne bismo bili žrtve? Šta to svima vama od nas treba, osim našeg istrebljenja? Možemo li išta učiniti da bar u ovom veku mi ne budemo lovina? Čime se to jedan narod celom svetu može zameriti? Kako to da su srpske žrtve stvar preko koje se olako prelazi, a imaginarne žrtve drugih naroda, koje se nama pripisuju, su najskuplje plaćene izmišljotine ikada? Može li se svet zasititi srpske krvi? Ko god je pošao u pohod na Srbe, taj je odmah porastao u očima sveta! Nikada nikome nije bila potrebna dozvola za ubijanje mog naroda! Toga smo postali svesni posle milosrdnog zatiranja Srbije pre osamnaest godina! Mnogi narodi oko nas svojim žrtvama trguju, a Srbi, oni koji za svojim tuguju, se proglašavaju satanističkim izrodima koji puštaju brade i kolju svuda unaokolo!

Imamo li mi pravo da oplakujemo svoje mučenike? Imaju li Srbi pravo na to da bar tragaju za istinom, pošto znamo da pravdu, u našem slučaju, nikada nećemo sustići? Zašto srpske žrtve služe za oslobađanje onih koji su ih žrtvama i načinili, a tuđe za oplakivanje? Zbog čega srpski spomenici služe za rušenje, a tuđi za polaganje cveća i novo huškanje protiv Srba? Zašto smo najkrivljim proglašavani tamo gde smo najviše postradali? Zašto više krivaca ima na slobodi, nego bilo gde drugde? Po kom principu koljači srpskog naroda postaju najuticajniji političari, najveći heroji i najuvaženiji biznismeni?

Sve što se na Balkanu poprska srpskom krvlju, to prosto procveta. Možda baš zbog toga božuri toliko dobro uspevaju na Kosovu!

Vidim ovih dana da se u vestima provlače priče o tome kako ponovo neko otima srpsku decu i opet se spominje „Žuta kuća“. Pošto nikoga na ovom svetu nije briga za to, onda će naterati i nas da se tome prilagodimo. S obzirom na to da su svi rekli da „Žuta kuća“ nije postojala, onda apelujem na naše Ministarstvo prosvete da dečju pesmicu „Na kraj sela žuta kuća“ izbacite iz programa za muzičko obrazovanje, jer nema dovoljno dokaza o njenom postojanju!

Milan Ružić

iskra.co