Odmah posle izjave ministra Selakovića, da je obdukcijski nalaz sa VMA pokazao da su ekonomski ataše Slađana Stanković i vozač ambasade Jovica Stepić stradali od posledica denotacija, Pentagon je izašao sa stavom da njihova „fotografska” analiza osporava zaključak srpskih forenzičara.
U ovom slučaju Amerikanci su postupili po narodnoj izreci – prema svecu i tropar – pa su na sudsko-medicinski nalaz tela ubijenih odgovorili metodom „uporedne fotografske analize” mesta bombardovanja i tela dvoje ubijenih državljana Srbije. Time je država, koja je bila glavni finansijer Hitlerovog pohoda na vlast, jasno pokazala da je dosledni sledbenik teorije o rasnoj superiornosti Agloamerikanaca i Germana u odnosu na Slovene. Jer je za utvrđivanje smrti dvoje Srba, shodno vrednosti njihovog života, bespredmetno korišćenje sudsko-medicinske nauke i tehnike. Uostalom, ubistvo se dogodilo u okviru devedesetih godina ponovo pokrenutog križarskog lova na Srbe, koji Vašington i njegove „međunarodno-pravne” kretature smatraju legalnim i koji do danas nije obustavljen. Posle hiljada znanih i neznanih, došli su na red Slađana i Jovica, a sutra ko zna ko!
Shodno izreci – prema svecu i tropar – SAD se prema ubistvu Srbijinih građana odnose kao prema bagatelnoj stvari ne samo iz rasno-ideoloških razloga, već i zbog svog doživljaja sadašnje Srbijine vlasti. Marionetska komesarska uprava na čelu sa A. Vučićem samo pred građanima Srbije može da glumata suverenu vlast. Jer joj je u postpetooktobarskom prenosu mandata ta vlast od okupatora i predata da bi držala pod strahom nepoćudne Srbe. Radi se o vlasti čiji se aparat prinude iscrpljuje u oduzimanju stečenih prava građana. Za inostranu, zapadnu publiku oni su obična kvislinška uprava. Stoga, i životi njenih građana vrede koliko i sama vlast. Ako je Srbija samo prividno i iznutra država, a suštinski je okupirana NATO kolonija, sa Vučićevom kvislinškom komesarskom upravom, onda su i njena diplomatsko-konzularna predstavništva i imunitet diplomatskog, administrativno-tehničkog i poslužnog osoblja samo privid.
Uostalom ovakav položaj prema američkom okupatoru priznaje sama vlada Srbije, jer ni jednom rečju nije otvorila pitanje odgovornosti SAD za ubistvo lica koja po Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima od 1964. godine uživaju imuniteta. Uz to, radi se o civilnim licima koja po međunarodnom običajnom pravu, ali i po čl. 51. i 52. I Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije, kao i prema drugim konvencijama, uživaju zaštitu od vojnih operacija. Pravna odgovornost SAD za ubistvo dvoje srpskih državljana, civila koji su uživali diplomatski imunitet, zasniva se ne samo na činjenici da su u ovom slučaju vojne snage SAD prekršile brojne odredbe međunarodnog humanitarnog prava, već i zato što je do smrti dvoje srpski državljana došlo u vojnoj operaciji koja je izvedena protivno oderedbama o kolektivnoj bezbednosti Povelje UN. Jednom rečju, ekonomski ataše Slađana Stanković i vozač ambasade Jovica Stepić brutalno su likvidirani u američkoj intervenciji u Libiji koja ima karakter agresije kao zločina protiv mira, uz kršenje pisanih i običajno-pravnih normi međunarodnog humantarnog prava. To je dovoljan osnov za pokretanje postupka za naknadu štete, kako od strane države Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, tako i od strane porodica ubijenih pred američkim redovnim sudom.
Umesto jasne odbrane prava svojih građana, jedna marionetska uprava će pričati tužnu skasku o real-politici i velikim silama. Samo da se ne zamere svojim evroatlantskim nalogodavcima, pa i po cenu obezvređivanja života svojih građana. Zapravo, Vučićeva marionetska uprava i ostaje na vlasti samo zahvaljujući tome što srpskim životima, teritorijom, bogatstvom i pravima građana Srbije neprestano hrani nezajažljivog NATO kiklopa. Sva mudrost Vučićeve diplomatske veštine i laviranja je da našim životima i pravima plaća okupatorovu milost i svoj opstanak na vlasti.
I tako dolazimo do zaključka o tačnosti Vučićeve teze da Srbe štiti NATO. Jer, Srbijine vlasti su u slučaju ubistva svojih diplomatskih radnika jasno pokazale da na njihovu zaštitu ne možemo da računamo, ni spolja, a posle potpisivanja SOFA sporazuma od 2014. godine – ni iznutra. Samo što NATO štiti logoraše onako kako ih je štitio ideološki i praktični prethodnih NATO pakta – Adolf Hitler. U takvoj situaciji pravo na život se može braniti samo na dva načina – po meri logoraških kapoa ili po meri Obilića!
Viktor Prohorov
Fond strateške kulture
