Komadanje Srbije – završni čin

U knjizi koju čitam, postoji opis odsecanja glave mačem, kao deo terenske pripreme za borbu japanskih vojnika. U tu svrhu su koristili kineske zarobljenike, prethodno danima izgladnjivane i maltretirane, koje su, pre egzekucije, naterali da sami iskopaju svoj grob. Zavezali su im oči i ruke i naterali da kleknu na rub te jame. Strešina im je prethodno pokazao kako se glava odseca jednim zamahom. I sad sledi hladnokrvan opis: vojnici su široki mač najpre dobro pokvasili vodom, učvrstili položaj tela raskoračnim stavom i uz grleni poklič odsecali glave nesrećnih Kineza. Poneki je početnički promašio vrat pa su od siline pogrešnog udarca izletali organi iz tela nesrećnih ljudi, a oni koji su uspeli prvim zamahom posmatrali su odskakanje glava i primećivali da su boje koje su se pojavile posle obezglavljivanja “kao život “ – crvena krv koja šiklja iz dva mlaza, bela kost, žuta mast i ružičasti mišići.

Krotkost i odsustvo otpora žrtava, kod Japanaca su izazivali samo prezir a objašnjenje o razlogu započinjanja rata u Aziji, bilo je – naš moto je, čitav svet pod jednim krovom i želja da Aziju oslobodimo evropskog uticaja. ( Zvuči poznato, zar ne)

Cela scena me zapljusnula osećajem da smo mi Srbi upravo kao i ti zatvorenici, izgladneli i izmrcvareni, krotko i bez otpora čekamo egzekuciju. Čekamo da nam kao mačem, jednim zamahom i udarcem, umesto glave, odseku delove domovine.

Budimo iskreni prema sebi.

Koliko smo prilika propustili i šta smo sve izgubili zato što nismo reagovali, tražili ili se oduprli nečemu ili nekome iz straha, nezainteresovanosti ili beznađa? Koliko smo žrtve istine koju formiraju mediji, poturaju razne interesne grupe ili nameću globalni interesi pod parolom svi smo mi građani sveta, a vama Srbima je eto, dodeljena uloga onih koji gladuju, pate i nestaju.

I, em smo retko isticali činjenicu da ne možemo da prihvatimo da smo više stanovnici sveta nego stanovnici svoje domovine, em nas neki domaći “građani sveta” maltretiraju kroz nametanje ravnopravnosti i tolerancije pema pojavama koje uništavaju porodicu, tradiciju i veru, a mi ne uzvraćamo stavom da je za nas porodica zajednica muškarca i žene, da su deca bogatstvo jedne nacije, da je obrazovanje temelj zdravog društva, da je suština morala i etike u samom čoveku (iako ga određuju crkva i društvo) i da taj čovek mora da reaguje ako su temelji njegovog opstanka uzdrmani, ako je napadnut moral, ako je ugrožena vera, ako mu preti sudbina lutalice po svetu.

Dozvoli smo da postanemo žrtve režima koji je uništio ekonomski, politički i kulturni život Srbalja pa nas bedom i nametnutim životarenjem pretvara u borce za preživljavanje koji nemaju snage da se bave budućnošću nacije već tu borbu prepuštaju nekim pokvarenim, pohlepnim i nehumanim ljudima koji bi da upravljaju našim mislima, rediguju istoriju, rediguju sećanja i odlučuju o našim nacionalnim potrebama i interesima, ne pokazujući, pritom, ni poštovanje, ni saosećanje ni empatiju, već samo lični interes..

Ali, nema više, i nema dalje. Vučić je Srbe doterao do duvara, pa se sad postavlja pitanje – zašto bi budućnost Srbije zavisila od Vučićevih interesa ili interesa onih koje on zastupa?

Nema razloga i nema potrebe, i tu praksu treba zaustaviti.

Sigurno je da Srbija ne može da bude izuzeta od nekih globalnih kretanja i, sigurno je i da ne može da zanemari interese, opasnosti i opšte prilike u regionu ali je činjenica da u okviru te dve okolnosti Srbija mora uraditi neku svoju političku SWOT analizu i objektivno predočiti snagu, slabosti, mogućnosti i pretnje koje ima u okruženju, i shvatiti da šansu imaju samo oni sa jasno definisanim ciljevima koji su spremni da se za njih bore. Bez kompromisa.

I to sve moramo uraditi sami, bez upliva internih remetilačkih faktora jer je izvesno da smo najviše ranjivi kada dozvolimo da nam nametnu tuđu istinu koja naše aktivnosti usmerava u pogrešnom pravcu.

Nema sumnje da ni jedan razuman Srbin više ne veruje Vučiću. Nema sumnje da nam je učinio mnogo štete lažima, neznanjem i izdajama pa ga sve više ljudi pominje samo kroz pominjanje bliže i dalje familije i što je bitnije, ne žele da mu prepuste život i sudbinu u ruke.

Definišimo – Vučićev interes se ne poklapa sa interesom građana Srbije. Njegovi napori idu u pravcu ostanka na vlasti kroz uvažavanje tuđih interesa, nesmetanog nastavka krađe i izbegavanju odgovornosti za učinjena dela.

Interes EU i Amerike je rasparčavanje Srbije, oduzimanje teritorije Kosova i Metohije a možda i dela južne Srbije, dok se pitanje Vojvodine više vezuje za interne autonomaše uz logističku podršku Hrvatske i Mađarske. Sve glasnije se postavlja pitanje Raške oblasti i njeno odvajanje kao Sandžaka koje je sa jedne strane dogovor domaćih agresivnih islamista i Turske, a sa druge deo tala sa Vučićem za podršku na izborima za predsednika.
Vučić se, u svojoj izdajničkoj priči, povezao sa svim đavolima koji su mu garantovali ispunjenje njegovih interesa, ponašajući se pritom kao da je Srbija njegova prćija a građani Srbije krompiri koje može da oljušti, baca, prži ili bari kako mu se ćefne.

U tom pravcu je pokrenuta i mašinerija amoralnih konformista, iživljenih intelektualaca, istoričara koji rediguju istoriju po potrebi stranke kojoj pripadaju, kao i ostalih sitnih interesnih grupa koje lažima i mentalnim maltretiranjem građana putem režimskih medija, nameću, kao jedini način “opstanka” izdaju i potpunu predaju tuđim interesima.

Ono što je bitno u celoj priči – Srbija je vekovna zemlja Srba a Vučić je samo jedan od pokvarenih bitangi koje su te Srbe potcenili i unizili, i moralno i materijalno, i pretvorili u način potkusurivanja sa ličnim “prijateljima” i “neprijateljima”.

Kosovo i Metohija su deo teritorije Srbije. Nikada nisu bili Albanija i nikada ne smeju biti Albanija. Mi već nekoliko godina mirno posmatramo kako jedan neotesani lupator po nosu, koji nije u stanju da ispoštuje ni kodeks odevanja za zvanične susrete državnika sveta, kao ravnopravan učesnik, zezajući se našom istorijom i tradicijom i skrnaveći našu veru i svetinje, koordinira u Vučićevoj izdaji Srbije.

Koji narod bi dozvolio da mu se otme deo teritorije bogat rudnim bogatstvom, deo kulturnog istorijskog i verskog nasleđa Srba,vekovna domovina Srba? Ne dozvolite da mi Srbi budemo prvi.

Pri tome,nekako odmah nakon „pobede“ Vučića na izboru za predsednika Srbije, Zukorlić je podsetio da su oni svoj deo dogovora ispunili i da se čeka da novoizabrani predsednik ispuni drugi deo dogovora.

A ubrzo po postavljanu pitanja unutrašnjeg dijaloga sa Kosovom Vučić je, onim svojim glumatanjem, unjkavim glasom i dramskim pauzama, najavio i dijalog sa Bošnjacima, garantujući (čuj, on garantuje) da sve ostalo drži pod kontrolom.

Šta sve ostalo bedo ljudska? Ko si ti da rasprodaješ i obećavaš dedovinu Srba? Ko si ti da se podsmevaš srpskoj istroirji, tadiciji i veri, ko si ti da prekrajaš granice i menjaš svest naroda, ko si ti da ti dozvolimo da nas uništiš?I

Uz akcije agitovanja i finiširanja izdaje, perfidan i pokvaren kakav već jeste, lupa obloge onima za koje je patriotizam vezan za flašu piva i sisatu starletu na Pinku ili Heppy TV, pa sa Dodikom kao pokrićem, truća o Republici Srpskoj i nekakvoj deklaraciji o opstanku Srba?

Ko je Srbe doveo u situaciju da se bore za opstanak? Gladnom pacovu da prepustimo sudbinu miša? Vučića ne interesuju ni Srbi u Srbiji a kamoli oni u Republici Srpskoj. Dodik je nečim ucenjen i igra u ritmu muzike koja nije za ples, ali mi nismo ucenjeni,i mi imamo pravo da odlučujemo, i obavezu da najurimo one koji nas rasprodaju i uništavaju.

Jasno nam je da nam Vučić ne želi dobro i da naše akcije trebaju da idu u smeru uspostavljanja režima koji će da radi u interesu Srba. Ograničimo uticaj onih koji su prodali veru za večeru, prodali ovu zemlju za šaku dolara kao što su Indijanci za stakliće i perle u vrednosti 24 dolara prodali Menhetn. Shvatimo da ti ljudi nemaju savesti, nemaju morala, nemaju poštovanja ni prema prošlosti ni prema budućnosti nacije, nemaju ljubavi prema svojim sunarodnicima. Vole samo sebe, vlast i dolare. Oni se, na čelu sa Vučićem, neće promeniti i neće ustuknuti od čina izdaje a na nama je da se izborimo za naš nacionalni interes i ne dozvolimo im da sprovedu ubistvo Srbije.

Da li nam je stalo do Srbije? Kako zamišljamo našu budućnost? Da li ćemo dozvoliti da nam se zatru grobovi predaka? Da li ćemo našu decu pretvoriti u građane drugog reda u državi koju smo nasledili od predaka a nismo znali da sačuvamo za njih?

Moramo sami da odlučimo, svesni da nemamo vremena i da je vreme jedini resurs koji ne može da se vrati. A moramo da preuzmemo i odgovornost za svaku svoju odluku.

Sofija Lelić